Ritam disanja utiče na naše ponašanje

Kontrola daha = kontrola uma
 

Život započinje udahom, završava izdahom. Između toga – dišemo. Automatski, spontano, prirodno… Dišemo čak i onda kada toga nismo svesni. Ubrzano i plitko kada smo uplašeni ili uznemireni, usporenije i tiše kada smo relaksirani… Jednostavno je – udah, izdah… I to je to!

 

Da li je? Ne baš, reći će oni koji “svesno dišu”, oni koji znaju da kontrola daha znači kontrolu uma. Ne baš, reći će i naučnici koji se bave proučavanjem ovog “fenomena” života. Oni koji znaju da disanje utiče na pojedine funkcije našeg mozga, ali i da je prostor za dalja proučavanja ovog prirodnog procesa nepregledan.

 

Najnovije istraživanje, sprovedeno na čikaškom univerzitetu Northwestern, bavilo se ritmom disanja. Tom prilikom utvrđeno je da način na koji dišemo može uticati na neuronske aktivnosti, što doprinosi boljem pamćenju, ali utiče i na naše emocionalno stanje. Disanje, dakle, nije samo puko uzimanje kiseonika, već je povezano sa funkcijom mozga i našim ponašanjem. 

 

 

Pojedine osobe, koje su učestvovale u istraživanju, bile su, recimo, u stanju da uplašeno lice identifikuju mnogo brže, ako su se susrele sa njim u trenutku kada su im udisaji i izdisaji bili usklađeni. Takođe, verovatnoća da zapamte objekat pred sobom bila je veća ako su u trenutku kada su ga ugledali udahnuli vazduh, a ne izdahnuli. Efekat bi izostao ukoliko su u tom trenutku disali na usta.

 

“Uočena je dramatična razlika u aktivnosti mozga, u amigdali (deo mozga odgovoran za ispoljavanje i doživljavanje emocija) i hipokampusu (moždana struktura koja igra važnu ulogu u procesima pamćenja i prostornoj navigaciji) prilikom udisanja i prilikom izdisanja”, kaže Kristina Zelano, asistent profesora na katedri za neurologiju Northwestern University Feinberg School of Medicine. “Kada udahnemo stimulišemo neurone u olfaktornom korteksu, amigdali i hipokampusu širom limbičkog sistema”, objašnjava gospođa Zelano, jedan od autora ove naučne studije objavljene u časopisu “The Journal of Neuroscience”.

 

Naučnici su ove razlike u aktivnostima mozga najpre uočili proučavajući pacijente sa epilepsijom, koji su imali zakazane operacije mozga. Naime, nedelju dana pre operacije hirurg je implantirao elektrode u mozak pacijenata, kako bi identifikovao poreklo njihovih napada. To mu je omogućilo da dobije elektro-fiziološke podatke direktno iz mozga pacijenta. Snimljeni električni signali pokazali su da aktivnost mozga fluktuira disanjem. Aktivnost se dešava u delovima mozga gde se obrađuju emocije, sećanje i mirisi.

 

Ovo otkriće navelo je naučnike da se zapitaju da li kognitivne funkcije, tipično povezane s ovim područjem mozga, posebno obrada straha i memorija, takođe mogu biti povezane s disanjem.

 

Istraživanje je obuhvatilo šezdesetak ljudi. Njihov zadatak bio je da što je moguće brže odreaguju na uplašen ili iznenađen izraz lica izvesne osobe na slici koja im se pokaže, dok naučnici snimaju njihovo disanje. Sve se, naravno, odigravalo u laboratorijskim uslovima. Trebalo je, dakle, hitro “prepoznati” o kojoj emociji je reč.

 

Evo do čega se došlo. U trenutku kada je susret sa slikom lica pratio udisaj osobe koja se podvrgla istraživanju, ona je bila u stanju da mnogo brže detektuje strah, nego u trenutku izdisaja. Ovo se, međutim, nije dogodilo prilikom pogleda na “iznenađeno” lice. Efekti su bili mnogo slabiji i kada su ispitanici izvršavali isti zadatak, a pri tom su disali na usta. Jedino kod nazalnog disanja javile su se izvesne specifičnosti prilikom pogleda na uplašeno lice.

 

U eksperimentu, čiji je cilj bila procena memorijske funkcije (vezane za hipokampus), istim osobama pokazane su slike predmeta na ekranu kompjutera i rečeno im je da ih zapamte. Nešto kasnije od njih je traženo da se prisete onoga što su videli. Na osnovu rezultata naučnici su uvideli da je pamćenje bilo bolje kada je pogled na sliku pratio udah.

 

Na osnovu svega navedenog može se reći da ubrzano disanje može biti korisno kada se neko nađe u opasnosti. “Kada ste u stanju panike vaše disanje se ubrzava, što rezultira time da provodite proporcionalno više vremena inhalirajući, nego kada ste opušteni i mirni. Stoga, prirodni odgovor našeg tela na strah, sa ubrzanim disanjem, može imati pozitivan uticaj na funkcionisanje mozga i rezultirati bržim odzivom na opasnosti iz okruženja, objašnjava Kristina Zelano.