Kako je ruski jezik vekovima odolevao latinizaciji
Tema ćirilice koju potiskuje latinica spada među najbolnije teme srbskog društva. Ali i ruska ćirilica tokom svoje hiljadugodišnje istorije nije uvek bila bezbedna i potpuno zaštićena od latinizacije i energičnih latinizatora. O pokušajima i predlozima da ruski jezik pređe na latinicu čitajte u sledećem materijalu Russia Beyond.
Ćirilica je od krštenja Rusije i pojave pismenosti u ruskim zemljama postala neodvojivi deo ruskog jezika i ruskog identiteta. Do 18. veka ruska ćirilica nije bila ozbiljno ugrožena. Ćirilična azbuka, ruski i crkvenoslovenski jezik bili su neodvojivi deo kulture i života države, ne samo u Staroj Rusiji i kasnije u mnogobrojnim ruskim kneževinama i zemljama, nego i u susednoj Velikoj litvanskoj kneževini. Zlatna Horda, sa kojom je deo srednjevekovnih ruskih kneževina bio u vazalnom odnosu, praktično se nije mešala u taj aspekt života ruskog naroda. Horda se u 15. veku raspala i tako je stvoren prostor za dominaciju Moskovske kneževine na ogromnim teritorijama Evrope i Azije.
Opasnost od latinizacije je dolazila sa Zapada, od Poljske koja je postajala sve jača i agresivno prodirala na Istok, a na jugu uspostavila potpunu kontrolu nad Litvanijom i delom zapadno-ruskih zemalja, da bi početkom 17. veka čitavu deceniju kontrolisala i Moskvu. Međutim, posle pobede narodnog ustanka, proterivanja Poljaka 1612. i dolaska dinastije Romanov na ruski presto 1613., poljski uticaj postepeno nestaje, kao i opasnost po ruski jezik i ćirilicu u zemljama Moskovske carevine, koja je sa novim monarsima na čelu ponovo počela da jača i da se širi.
Aleksandr Krяžev/Sputnik
Mnogobrojni pokušaji latinizacije za vreme dinastije Romanov
Do početka 18. veka ruske knjige su štampane poluustavnim crkvenoslovenskim pismom, i dosta su se razlikovale od zapadonoevropskih izdanja. Zatim je Petar I počeo da sprovodi velike reforme koje su zadirale u sve sfere života Rusije, od armije do svakodnevnog života, tako da ni štampanje knjiga nije ostalo po strani. Ruska štamparska slova su reformisana 1708-1710. sa ciljem da ruska štampana izdanja, koja su tada izgledala kao u srednjem veku, što više liče na evropska. U Holandiji je nabavljena štamparska mašina i druga štamparska oprema, a za rad u Rusiji i obuku ruskih stručnjaka angažovani su kvalifikovani štampari.
Bilo je neophodno pojednostaviti nacrt ruskih slova kako bi se ruski tekstovi mogli štampati na mašinama napravljenim u Zapadnoj Evropi. Pretpostavlja se da je Petar I sam pravio skice slova nove, građanske azbuke. Po mišljenju mnogih, nova ćirilica je počela u izvesnoj meri da liči na latinicu zahvaljujući zakrivljenijim oblicima slova, ali su ipak stranci, kao i zapadnjaci u samoj Rusiji, i dalje smatrali da obnovljeno rusko pismo i dalje nije dovoljno savršeno, jer su samo u latinici sagledavali čisto savršenstvo.
U skladu sa duhom epohe Petra I, u tom trenutku se ruska azbuka, kao i mnoge druge sfere života, prvi put okrenula zapadnoj tradiciji.
„Geometria slavenski zemlemerie“, prva ruska knjiga odštampana slovima građanske azbuke.
Iz slobodnih izvoraU drugoj polovini 18. veka, za vreme Petrove ćerke Jelizavete Petrovne, ugledni naučnici i mislioci toga doba trudili su se da odvoje novo građansko pismo od latinskog. Među njima su bili osnivač Moskovskog državnog univerziteta Mihail Lomonosov, pesnik, prevodilac i filolog Vasilij Tredijakovski i dramaturg i književni kritičar Aleksandar Sumarokov.
Od kraja 18. veka su postali učestaliji napadi na sve ono što je „suvišno“ u ruskoj azbuci i što nema ekvivalente u latinici. Na primer, pojedinci su se izjašnjavali protiv slova „Ъ“ (tvrdi znak), smatrajući da je ono beskorisno.
Dolaskom na vlast cara Nikolaja I proklamovana je teorija zvaničnog pridržavanja narodnih vrednosti, čija je parola bila „Pravoslavlje, samodržavnost, narodnost“. Međutim, napadi na ćirilicu su postali još intenzivniji. Tako je 1833. godine objavljen anonimni rad „Iskustvo uvođenja novih ruskih slova“ (OPЫT WEDENIЯ NOVЫH RUSSKIH LITER). Glavna ideja tog rada je bilo zbližavanje „varvarskog“ ruskog jezika sa evropskim. Navodno, mešavina latinice i ćirilice, uz dominaciju latinice, daje „lepotu slovima“, i kada se to uvede onda „stranci neće naša slova doživljavati kao poluazijska“.
Još dalje je otišao Poljak K. M. Kodinski, koji je 1842. godine izdao knjigu „Pojednostavljenje ruske gramatike“, gde je predlagao da se ruska ćirilična azbuka potpuno zameni latinicom. Čuveni ruski književni kritičar Visarion Belinski je za ovu knjigu rekao da ona predlaže „otežavanje“ ruske pismenosti, mada je i sam, kao zapadnjak, predlagao da se „Й“ zameni slovom „J“. Zanimljivo je da je upravo to u Srbiji pošlo za rukom Vuku Karadžiću, koji je bio dobro poznat Belinskom.
Legion Media
Učitelj velikog ruskog pisca Nikolaja Gogolja, istoričar Ivan Kuljžinski, u radu pod naslovom „O značaju Rusije u porodici evropskih naroda“ (1840) pisao je sledeće: „Ako se pođe od azbuke, može se stići do formiranja jezika, do oblika građanskog načina života, pa čak i do bogosluženja, koje Zapadni Sloveni vrše na latinskom jeziku“. Čuveni profesor je smatrao da latinica ne može adekvatno preneti glasove slovenskog jezika: „Pogledajte ovaj niz latinskih slova (SZCZ), okupljenih samo sa ciljem da u poljskom jeziku izraze jedan slovenski glas: „Щ“.
Sa druge strane, poznati ruski lingvista, Poljak Jan Boduen de Kurtene, u jednom svom članku je posvetio dosta prostora opisivanju prednosti „oble“ latinice u odnosu na „uglastu“ ćirilicu, tvrdeći da „postoje ljudi kojima je vreme dragoceno i <...> koji teže sveobuhvatnom uvođenju istog kalendarskog sistema, istih mera za težinu i drugih mera, iste valute, itd., itd.“ On je ujedno smatrao da ne postoji nikakva opasnost po nacionalni identitet, s obzirom da se „i za izražavanje matematičkih vrednosti svuda koriste latinska i grčka slova u spoju sa arapskim ciframa“.
Na kraju je latinica zauzela određeno mesti samo u sferi naučnoistraživačkih tekstova. Na primer, u filologiji za obeležavanje glasova stranog porekla. Pored toga, od 18. veka se pojavio običaj da se na ruski jezik ne prevode nazivi, imena i celi citati iz zapadnih izvora na stranom jeziku.
„Odjek“ latinice se primećuje i u ruskom načinu preuzimanja izraza iz stranih jezika, kao što su udvojeni suglasnici u ruskoj pozajmljenici ukoliko oni postoje u izvornoj reči, na primer „okkupaciя“, „illюstraciя“ i dr. Veliki ruski leksikograf i etnograf Vladimir Dalj je 1852. godine u radu „O dijalektima ruskog jezika“, napisao da je to „suprotno našem jeziku“.
Pokušaji latinizacije za vreme boljševika
Narodni komesar za prosvetu Anatolij Lunačarski i Vladimir Lenjin.
RIA „Novosti“Sa uspostavljanjem nove vlasti u Rusiji pitanje uvođenja latinice je 1919. godine ponovo pokrenuo narodni komesar za prosvetu Anatolij Lunačarski. On je predložio da svi jezici nove države pređu na latinsko pismo. Lenjin nije bio protiv te ideje, ali se ipak uzdržao od njene realizacije. U Sovjetskom Savezu, formiranom 1924. godine, jezici mnogih drugih naroda SSSR-a su prešli na latinicu.
Od 1928. godine je u SSSR-u postojala čak i komisija za latinizaciju ruske azbuke. Međutim, već 25. januara 1930. godine Politbiro Centralnog komiteta Svesavezne komunističke partije boljševika kojim je predsedavao Staljin naložio je Glavnoj upravi naučnih, naučno-umetničkih i muzejskih institucija da obustavi rad na tom pitanju. Od sredine 1930-ih pod Staljinovim rukovodstvom se odigrava svojevrsni „proruski zaokret“ u nacionalnoj politici, pa i azbuke malih naroda za koje je već bila osmišljena latinica prelaze na ćirilicu. Detaljnije o tome kako je Staljin uspeo da odoli „latinizatorima“ čitajte u našem članku. U Sovjetskom Savezu to pitanje više nije pokretano.
Posle 1991. godine
Posle raspada SSSR-a 1991. godine pojedine bivše sovjetske republike su ponovo prešle na latinicu (Moldavija i Azerbejdžan), dok su druge zasada ostale verne ćirilici (Belorusija, Ukrajina, Tadžikistan, Kazahstan i Kirgizija).
Treba istaći da su Rusi krajem 1990-ih i početkom 2000-ih dosta koristili latinicu na internetu i u telefonima, jer tadašnji softver nije u dovoljnoj meri podržavao ruska slova, ali je ta pojava praktično nestala tokom 2010-ih, kada je pitanje podrške ruskih slova u softveru u potpunosti rešeno.
Ovako izgleda ruski jezik u filmu „Bornov identitet“.
Doduše, u Ruskoj Federaciji ipak postoje i pristalice latinizacije azbuke. U više navrata je svoj stav po tom pitanju iznosio opskurni ruski etnolog i doktor istorijskih nauka Sergej Arutjunov. Njemu pripadaju pojedine publikacije na tu temu, na primer „Ko se plaši latinice?“ („Komu strašna latinica?“, 2005). On smatra da će svi jezici sveta neizbežno jednoga dana preći na „ošišanu latinicu“. Međutim, njegovo mišljenje u ovom trenutku je u Rusiji potpuno marginalno.
U proteklih nekoliko godina ćirilica i u digitalnom svetu polako zauzima mesto koje joj pripada. Na internetu je ruski jezik u ovom trenutku (decembar 2017. godine) na drugom mestu po popularnosti. Još 2010. godine se u svetu pojavio prvi domen na ćirilici – „.rf“. Zatim su uvedeni domeni „.srb“ (2011), „.bg“ (2014), „.ukr“ (2014), i „.bel“ (2015) za Srbiju, Bugarsku, Ukrajinu i Belorusiju. Pored toga, postoje i ćirilični domeni „.kaz“ i „.mon“ za Kazahstan i Mongoliju.
Rina Bikova,
Russia beyond
- Izvor
- / vostok.rs
Komentara (0) Ostavite Vaš komentar Objavite novost
Ostale novosti iz rubrike »
- Prodacu stan kad odem u penziju i preko Solis-a potraziti plac na Fruskoj Gori da napravim sebi nest
- Ako je auto previše star popravke će koštati puno. Bolje ga je prodati i uzeti novi polovni. Loše je
- Gdje idemo sada? Biblija kaže: "U propisano vrijeme [kralj sjevera = Rusija] će se vratiti" (Danij
- Bravo! Vranje je divan grad, Vranje ima dusu... Bravo, Sladjo!
- Pozdrav za umetnicu. Slike su divne i krase moj dom u Beogradu.