Iskrivljene brojke

Ako bi BDP po stanovniku bio korektan i apsolutan odraz kvaliteta života, to bi značilo da se u Srbiji živi 13 puta lošije nego u SAD i pet puta lošije nego u Sloveniji

Ekonomska uspešnost jedne zemlje meri se najčešće veličinom njenog bruto domaćeg proizvoda (BDP) po stanovniku. Kada se dolarski BDP u tekućim cenama koristi za poređenje, Srbija se na svetskoj rang-listi od 180 zemalja nalazi negde oko 86 mesta. Ako bi BDP po stanovniku bio korektan i apsolutan odraz kvaliteta života, to bi značilo da se u Srbiji živi 13 puta lošije nego u SAD, deset puta lošije nego u Nemačkoj, pet puta lošije nego u Sloveniji.

Tipičan srpski pesimista, pogotovo onaj koji nikada nije živeo van zemlje, veruje da se u Srbiji živi „ma, sto puta gore nego na Zapadu”. S druge strane, teško bi se našao objektivan građanin Srbije sa iskustvom života na Zapadu, čije osećanje života korespondira sa gore iznetim pokazateljima. Prosečan stanovnik Srbije živi relativno bolje no što statistika pokazuje.

Obračun BDP-a ima krupnih manjkavosti koje deformišu stvarnu ekonomsku sliku životnog standarda u jednoj zemlji. Taj obračun uključuje samo robe i usluge koje se realizuju preko tržišta, dakle samo ono što se može novčano iskazati, što je plaćeno, ili će biti plaćeno. Rad koji nije tržišno verifikovan, a stvorio je vrednost, statistika ne vidi. U Srbiji, na primer, kuće se često grade mobama. Rođaci i prijatelji ulažu veliki solidaran rad koji niko ne plaća, a nesporno stvara vrednost. Ogroman broj drugih poslova, od sitnih popravki, preseljenja, prevoza itd. obaviće prijatelji, i to besplatno. Kada bake i deke čuvaju unuke, statistika to ne registruje – kada to rade vrtići, BDP raste. Kada domaćica sprema ručak, njen rad statistika ne vidi. Međutim, rad uložen u pripremu ručka u kafani ili na kiosku, povećava BDP. Kada stare i bolesne neguje porodica, to se kroz BDP ne vidi – kada to radi starački dom, BDP raste.

Ova vrsta fenomena se mnogo češće sreće u tradicionalnim društvima, u kojima su socijalne i porodične veze još uvek jake i u kojima je očuvan visok nivo solidarnosti. Kako je većina ovakvih društava van zapadnog korpusa, statistički BDP tih zemalja je verovatno potcenjen u odnosu na zapadna, atomizovana društva čistih računa.

Drugi segment problema vezan je za one komponente BDP-a koje povećavaju njegov nivo, ali ne utiču na kvalitet života, ili ga direktno obaraju – na primer, troškovi naoružavanja. Gradnja nosača aviona ili nuklearne bombe povećava nivo BDP-a, ali ne i kvalitet života. Iz ugla BDP-a, „korisno” je da nezaposleni građanin krade i uništava imovinu drugih. To je dobro za osiguravajuće zavode, to će dati posla policiji, advokatima i sudijama. To će podstaći gradnju zatvora i zapošljavanje građevinara, a potom i servisiranje zatvora, zapošljavanje čuvara i drugog osoblja. Sve ovo će naći svoje mesto u BDP-u. Cinik bi mogao reći da nezaposleni nesrećnik koji ne krade, radi protiv sistema.

Nefunkcionalna porodica je takođe dobar izvor rasta BDP-a. Razvodi angažuju advokate, socijalne radnike, psihologe i sudije. Razbijenoj porodici potrebne su dve stambene jedinice, a ne jedna, dva šporeta, frižidera, i da ne nabrajamo. Stres koji prati svaki razvod, dobar je za farmaceutsku industriju i proizvodnju svih vrsta lekova u vezi sa psihosomatskim bolestima. Druženje sa prijateljima ili sportske aktivnosti ne povećavaju BDP, pogotovo ne direktno. Vreme koje se troši na čitanje knjiga, sa aspekta BDP-a je čist gubitak, kockanje nije. Odlazak u crkvu nedeljom, samo je gubljenje vremena koje se može bolje upotrebiti kroz aktivnosti kao što su kupovina, ili ručak u restoranu.

Sumanuto arčenje prirodnih resursa kakvo je danas na sceni, dobro je za rast BDP-a, mada je katastrofalno po planetu. U ovom procesu BDP se povećava danas, na račun sutrašnjeg.

Na kraju, ali podjednako važno, raspodela BDP-a je značajan faktor u ovoj analizi. U egalitarnom društvu, statistički prosek je mnogo bliži „stvarnom” prosečnom građaninu, nego što je to u društvima velikih socijalnih razlika. Malo je verovatno da prosečan Amerikanac na primer, živi za trećinu bolje od prosečnog Nemca ili Francuza, kako to statistika pokazuje. U ovom slučaju, enormno bogatstvo vrha američke piramide deformiše statističku sliku proseka. (Ilustracije radi, jedan procenat stanovništva SAD raspolaže sa 38 procenata ukupnog bogatstva.)

Ekonomska nauka je svesna ovih manjkavosti u obračunu BDP-a, ali se time previše ne bavi. Ova tema je prepuštena pojedincima i institucijama koje su marginalizovane i čiji rad niko ne želi da promoviše. Kada bi problem obračuna BDP-a bio problematizovan na način kako je ovde nagovešteno, ceo koncept kapitalizma, pogotovo logika potrošačkog društva, bili bi dovedeni u pitanje. Tu vrstu preispitivanja niko ne želi. Takva ideja je subverzivna i negira već usvojeni postulat da živimo u vremenu kraja istorije i u najboljem od svih mogućih svetova.