Oni su pisali istoriju Guče

Dugoveka trubačka tradicija po dragačevskim selima danas je i u svetu čuvena, ali iz zaborava ili skrajnute kutije sa tavana opet izroni neka novost. Ili fotografija načinjena, po prilici, pre 80 i više leta, kakvu je ovih dana dobio Joviša Slavković (80), književnik iz Guče, a u svoje doba direktor Dragačevskog sabora trubača u toj brdskoj varošici.

– Sliku mi je dao Vladan Jovanović iz Rtiju, kućepazitelj u Ilićima, u Grabu. Niko od nas koji smo istraživali istoriju Sabora kao savremenici priredbe nismo znali da ona postoji, pa do sada nije objavljivana. Ovo sad u „Politici” biće prvina – veli Slavković za Politiku.

I pripoveda o seljacima sa požutelog snimka...

U narod Drgačeva truba je snažno ušla tek po povratku Srpske vojske sa Solunskog fronta i najpre je osnovan orkestar Davidovića u Dragačici, pa u Dljinu, Pilatovićima, Turici, Rasovcu, Gornjoj Kravarici... Momir Subotić, bivši vojni muzičar iz čačanske Trnave, počeo je na razmeđu 1931. i sledeće godine poduku mladih ljudi i u podjeličkom selu Grab, nagovarajući ih da druguju s trubama. Iz obližnjeg Tijanja dolazio je i Momir Miletić Kopiljak, takođe trupni trubač, a u Grabu su ih odmah prihvatili Kovačevići: braća Selomir i Dragiša i srodnik im Milisav. Bubnjar je bio Slobodan Ilić. Pridružio im se i Dobrosav Radonjić iz Rogače.

– To su ta petorica na slici starostavnoj. Već 1933. kapela je počela da svira na svadbama, obetinama, mobama, saborima. Njihove trube odjekivale su na Petrovdanskom saboru u Grabu, Ilindanskom u Rogači i Malogospojinskom u Goračićima, ili na urancima na Jelici, kod Karaule i Svete vode na Drijenju. Mladi, poletni i daroviti muzičari, Grabljanci su se brzo pročuli, pa su ih čačanski radnici zvali da ih prate o Prvom maju. Redovno su svirali i na panađurima u Čačku, o Jeremindanu i Usekovaniju, zvali su na zaruke u starovlaška sela – besedi Slavković.

Kovačevićima, Iliću i Radonjiću, pred Drugi svetski rat pridružili su se zemljaci Milovan Milinković i Slavomir Šipetić, i Tihomir Milutinović Keko iz Rogače, kao basista. Početkom 1941. orkestar se raspao. Dragiša Kovačević i Tihomir Milutinović pali su u nemačko ropstvo, Selomir Kovačević ranjen je u Makedoniji, a Ilić nije preživeo rat.

Okupili su se, opet, pred jesen 1945. kad su se Dragiša i Tihomir vratili iz zarobljeništva. U obnovljenom sastavu svirali su još Selomir Kovačević, Dobrosav Radonjić, Slavomir Šipetić, Jovo Pajović (bubnjar) iz Jezdine i Sekula Stanković iz čačanske Pridvorice. Kasnije je s trubom počeo da druguje i Rade, sin Šipetićev. Bubnjari su se često menjali: Lazar Kovačević, Radenko Radonjić, Milan Ilić, Vojin Đoković i Radovan Davidović. Njihovo muziciranje u početku je bilo gotovo arhaično, ali duševno i umilno.

A onda je počela, nova, velika povest dragačevskih truba...

– Na Pokrov, 14. oktobra 1961. narod se jutrom pričešćivao u bogomolji Svetog arhanđela Gavrila u Guči, a istog dana u porti četiri zavičajna trubačka orkestra pričestila su se na prvom Dragačevskom saboru trubača. Svaki je bio dužan da odsvira po pet melodija: „Sa Ovčara i Kablara” i „Bledi mesec zagrlio zvezdu Danicu”, a po izboru još dva kola i marš. U orkestru iz Graba bili su Dragiša Kovačević kao kapelnik, Selomir Kovačević, Slavomir Šipetić, Sekula Stanković i Milan Ilić, izveli su kola „bugarka” i „brđanka” i marš „kaplarac” – opisuje Slavković.

Grabljanci su svirali i na drugom Saboru u Guči, a onda se kapela ugasila, jer potomci nisu nastavili stopama otaca.


Gvozden Otašević,
Politika