Ratni put Narodne banke

Francuzi su izvestili da Narodna banka Kraljevine Srbije neće moći odjedared da se cela prenese u Marselj. Tražili su da uz trezor prvo dođu samo članovi uprave (sa porodicama), dok je veliki deo radnika ostao do daljeg u izmeštenom vozu-ledari u Solunu, što im ne beše pravo...

Uskoro Solun postaje vojna košnica, jer su se počele doseljavati mnoge savezničke trupe, pa su se preostali bančini radnici sa svojim porodicama preselili u Atinu. Od našeg izaslanika Balugdžića doznaju da je trezor srećno pristao u Marselj 16. 12. 1915, gde se već smestio u Četvrtom odeljenju Francuske banke. Svi radnici tada kretoše do Francuske i u Marselj stigoše 22. 2. 1916. Naša banka je zakupila i ceo mecanin palate Mulo da bi mogli lakše da operišu sa onolikim brojem sanduka trezora...

Pregledajući ratna dokumenta Mata Jovanović nailazi na akt gde je reč o „nestanku” 20.000 dinara u zlatu. Proverom se ispostavilo da se neki od službenika zabrojao. Da se ovakve greške ne bi ponovile – a takvih inače do tada nije bilo – Mata je navraćao u banku i proveravao pre podne i po podne da li se potkrala još koja omaška.

Krajem 1916. na Krfu umire veliki srbski dobrotvor i član uprave banke Nikola Spasić. Guverner je tražio prepis Spasićeve oporuke koji službenici nisu mogli naći. Vajfert se pozva na Matu koji se setio da je prilikom spasavanja ostatka trezora iz Beograda taj testament bio ubačen u sanduk koji se sada nalazio u podrumu Francuske banke. Zbog ovoga Vajfert uzima Matu za rizničara koji bi morao uvek biti sa još jednim blagajnikom, kada bi se trezor otvarao i pisao zapisnik.

Mata je sa blagajnikom Ristićem ipak morao da sredi trezor jer je u završnom računu izgledalo da fali 250.000 dinara u zlatu. Međutim, detaljnim pregledom svih sanduka ispostavilo se da su, zbog nedostatka sanduka, džačiće zlatnika ubacili u sanduke predviđene za srebrnjake i zaboravili da to naznače.

Što se ticalo naših novčanica, pre no što je Mata naredio da se lepo slože i spakuju u sanduke, bile su nabacane po policama mansarde banke. Prebrojavanjem utvrđeno je da fali deo. U pitanju je bio jedan radnik naše banke koji je veće svote „pozajmljenih” dinara prebacivao u franke, a otkriven je pregledom računa transakcija. Privremeno se odustalo od podizanja tužbe u tuđini da se takva parnica ne bi pročula. Posle rata nije podignuta tužba, a on je od te „pozajmice” u Beogradu kupio veliku kuću i postao rentijer!

Poreski inspektor je banuo u banku i zahtevao da naša banka i Beogradska zadruga zbog transakcija po zakonu moraju biti oporezovane. Tu je bio i M. Jovanović koji je imao posla da mu objasni i dokaže da te dve ustanove jedino bespovratno daju novčanu pomoć našim izbeglicama, tako da su one pre na šteti, nego li na dobitku. Inspektor ode sav snužden...

Kada je probijen Solunski front 1918, ministar narodne privrede dr Velizar S. Janković, šalje naredbu guverneru da naša banka odmah krene za vojskom u oslobođenu otadžbinu. Tih sedmica brujale su vesti o potopljenim savezničkim lađama, jer su se nemački sumareni jatili baš oko prekidanja prenosa vojne opreme trupama u Solunu. Bio je rizik da se u tim okolnostima, prenosi bančino blago. Zbog toga, Mata reče da bi bilo bolje da za Solun pošaljemo samo onoliko novca koliko je to potrebno našoj vladi, a sve ostalo kada se rat završi. Čuvši ovaj razumljiv predlog, Vajfert prvi put u životu plane na Matu Jovanovića što se ne pokorava naredbi i kao oparen ode sa Ćelovićem.

Mata je ostao i dalje pribran. Odmah se čuo sa jednim našim poslanikom koji je bio i član delegacije i pitao ga da li je došla ikakva naredba o kretanju državnog depoa, koji je pohranjen u trezoru banke? On ga je zaprepašćeno pogledao, odgovorivši mu negativno i dodavši da je takav poduhvat trenutno ravan bezumlju! Mata ga zamoli da se on obrati ministru finansija St. Protiću i kaže mu šta je posredi. Narodna banka dobi lakonski akt od Protića da se naša banka ne kreće do dalje naredbe. Tako je trezor bio spasen. Guverner sa još jednim bančinim činovnikom odlazi na Krf, odakle se sa vladom vraća u Beograd.

Početkom 1919. stekli su se uslovi povratka Narodne banke u otadžbinu. U železničkoj stanici u Marselju napravljena je velika bančina vojna kompozicija koju su činili pohabani italijanski vagoni. Prenos trezora od Francuske banke do perona obezbeđivala je konjička garda.

Došavši do Rijeke Italijani su tražili da se putnici i trezor prebace u srpsku kompoziciju, jer je na stanici bilo naših vagona. Pošto je to bilo opasno, komandant voza puk. M. V. Petrović – Lord, se obrati komandi savezničkih jedinica i preko nje dobiju dozvolu od italijanske vrhovne komande, da će njihova kompozicija nesmetano ići sve do Zemuna, ali da s njima mora ići i jedan italijanski oficir koji će u Zemunu izvršiti primopredaju i vratiti voz u Rijeku. Na zemunskom peronu pretovar su uradili nemački zarobljeni vojnici pod budnim okom naših trećepozivaca.

Tako se napokon okončalo 16. 2. 1919. godine ratno putešestvije naše privilegovane Narodne banke Kraljevine Srbije.

Kosta Đ Knežević,
Politika