„Od Kurila do Kalinjingrada: običaji naroda Rusije"

Poštovani, nastavljamo seriju emisija u kojima vas upoznajemo s običajima naroda Rusije.  Danas ćemo vam ispričati nešto o Evenima, jednom od starosedelačkih naroda Jakutije.

Istočni Tunguzi, Lamuti, Eveni, tako su se u različita vremena nazivali Eveni i Evenki, uzgajivači jelena i lovci u tajgi. Lamutima (od reči „lamu" - more) su se u Rusiji pre revolucije nazivali Eveni, a Tunguzi - Evenki. Po dve verzije pojam „even" se povezuje ili s drevnim uzgajivačima jelena „uvanj", koji se pominju u kineskim izvorima iz 7. v. n.e., kao stanovnici planinske tajge u Zabajkalju, ili sa doslovno evenskom rečju istočnih govora „even" - „meštanin", „ovdašnji", „onaj ko je došao iz planina".
 

Eveni i Evenki, starosedeoci Jakutije, spadaju u tungusko-mandžurijsku grupu altajske jezičke porodice. Većina naučnika smatra da je mesto njihovog porekla planinska regija tajgi u Pribajkalju. Po ovoj verziji, osnova drevne „pratunguzijske" kulture počela je da nastaje u Istočnim Sajanama, gornjem toku reka Jenisej i Selenga još u neolitu. Povod za raseljavanje drevnih lovaca-pešaka, koji su govorili na tunguzijskom jeziku, iz Pribajkalja u sibirsku tajgu u prvim vekovima nove ere bili su stočari koji su došli do Bajkala. Upravo u to vreme su se Tunguzi  pojavili na teritoriji Jakutije.
 

U epohi bakarno-kamenog veka formirani su elementi buduće tunguzijske kulture: luk  u obliku slova M, široke skije, zemljani lonci-ognjišta, livene perle, okrugle značke, urezani ornament od tri kratke paralelne linije, početak šamanstva.
 

U vreme dolaska Rusa u 17. veku Eveni su već bili formirani etnos. Oni su živeli i sad žive u bliskom susedstvu s Jakutima, Čukčama, Korjakima i Jukagirima. Zato u domaćinstvu i kulturi Evena ima mnogo crta koje ih čine srodnima s ovim narodima. Nomadsko gajenje jelena, lov na divlje životinje koje daju meso i krzno, ribolov, ponekad s velikim radiusom nomadskih putovanja predstavljaju osnovu života Evena.
 

Postojala su dva tipa staništa: evenski šatori od jelenske kože i čukotsko-korjakski okrugli šator. Odeća naroda je po sastavu nošnje i kroju ličila na evensku. Vez se nalazio na šavovima i ivicama odeće, kako bi „sprečavao" prodiranje zlih duhova u odeću. Ornament na odeći, najčešće geometrijske šare, posedovao je određenu sakralnu moć, koja je vlasniku stvari sugerisala osećaj sigurnosti i neranjivosti.

U svakodnevnom životu Evena postojao je običaj „nimat" - kolektivna podela namirnica dobijenih u lovu i ribolovu. Nakon povratka kući lovac je morao da daje plen jednom od suseda iz staništa, koji ga je delio svim porodicama. „Nimat" se posebno strogo poštovao u slučaju da je plen bio medved, koji se kod Evena smatrao svetom životinjom.
 

Porodice Evena su bile patrijarhalne. Bez obzira na to, u odnosima se zapažao nezavistan pložaj žene u porodici.
 

Svadbeni obred kod Evena uglavnom liči na evenkski. Za nevestu je plaćan otkup - „tori". Njegova vrednost je bila dva-tri puta veća od miraza. Nakon uplate otkupa roditelji i drugi rođaci neveste dovozili su je s mirazom kod mladoženjinih roditelja. Mlada je tri puta obilazila krug po suncu oko šatora od jelenske kože, zatim su je roditelji predavali mladoženji. Nakon ovog obreda mlada je ulazila u šator, gde je već bila obešena nova zavesa iznad kreveta za mladence. Vadila je svoj kotao i kuvala meso ubijenog jelena. Miraz se kačio van šatora tako da svi mogu da ga vide.
 

Prilikom rođenja deteta u stadu je za njega izdvajan određeni broj jelena. Udajući se devojka je u miraz dobijala stado nastalo razmnožavanjem ovih jelena.

U evenskom tradicionalnom kalendaru svaki mesec je počinjao od mladog meseca. U dane solisticija otvarala su se vrata u „višnji" svet. Kao njegovo zemaljsko „predvorje" služila su dva listopadna drveta između kojih se zatezao kanap s vezanim vlasima uzetim ispod vrata svetog jelena. U vreme obavljanja ovog kalendarskog obreda čovek, koji je izašao na ova „nebeska" vrata kao da se pretvarao u „pticu-jelena", a zatim u „pticu-belog ždrala-jelena".
 

U evenskom folkloru veliki značaj je pridavan bajkama i legendama-predanjima. Među narodnim epskim pesmama posebno su zanimljive biljine o junacima-ženama koje u takmičenjima pobeđuju muškarce.
 

U tradicionalnoj narodnoj umetnosti Evena značajno mesto je zauzimalo kolo „seedje", koje nosi religiozno-obredni karakter. Ovakve kolektivne igre su se održavale u proleće i leto na tradicionalnim godišnjim susretima.
 

U muzičkoj tradiciji Evenka postoje lične narodne instrumentalne melodije i igre, pesme neobičnih žanrova - „muhomorne", „pijane", „sanjive" i dr. Rasprostranjeni su običaji improvizacije pesama i instrumentalnih melodija različitim povodima (pozdravne pesme i pesme za goste, koje domaćin improvizuje u čast gosta), „prijateljstva po pesmi" i poklanjanje pesama. Pesme, pesme-igre (po pravilu, s crtama pantonime), narodne instumentalne melodije, šamanske ritualne pesme, muzika prešamanskih radnji (praznici-igre Jelena, Medveda i dr.), bajki i eposa - muzička sfera je bogata i raznovrsna. A žanrovi se grupišu u cikluse: kalendarsko-radni, ritualno-kultni, plesačko-igrački, plemenski-porodični-svakodnevni, mitsko-epski i dr.
 

Glavni muzički instrument su daire različitih tipova (muzički simbol, projekcija-model obitavališta-šatora, Zemlje, Meseca, Sunca, Vasione, olenje muškog principa, kao i volšebni posrednik između ljudi i duhova; kako kaže poslovica uzgajivača jelena, postoje „tri svete stvari: jelen, kresivo i daire"). Veoma su rasprostranjene usne drombulje (takozvane daire za usne, „ženski" analog daira), „propeleri"-zujalice, metalna zvonca, zvečke, čegrtaljke, koriste se duvački i žičani instrumenti - muzički lukovi.

Posebno mesto u kulturi Evena i Evenka zauzima šamanstvo. Po pravilu, to je obraćanje duhovima-domaćinima određenog kraja - gora, reka, potoka, kao i pozivanje duha-pokrovitelja lova i drugih duhova, na primer, duha-domaćina štapa koji drži jurtu i duha-domaćinu daira.
 

Praktično u svim šamanskim tekstovima odražava se uređenje Vasione. Ona se deli na tri sfere: srednji svet - svet ljudi, gornji svet - svet vrhovnog božanstva i donji svet - svet mrtvih.
 

U toku obavljanja rituala šaman ili šamanka se podižu iz srednjeg sveta (Orto-Dojdu) na gore, ka božanstvu Ajii, ili se spuštaju u svet zlih duhova kako bi iz njega izvukli dušu bolesnog čoveka. Neponovljiv je opis ove prakse svojevrsne razmene - povratka zlog duha, koji je izazvao bolest u donji svet i povratka duše bolesnog čoveka u svet živih ljudi.
 

Upadljivu osobenost rituelnih tekstova predstavljaju reči-podražavanje krika različitih ptica (onomatopeja), kao i usklici bez sopstvenog značenja, koji služe kao imitacije kombinacija zvukova koji imaju značenje.

Do 1932. godine Eveni nisu imali pismenost. Pojedine evenske tekstove ruskom azbukom su zapisivali samo istraživači (na primer, lamutsko-ruski rečnik iz 1925. godine). Abeceda na latinskoj osnovi za evenski jezik odobrena je 1932. godine na Prvoj Sveruskoj konferenciji za razvoj jezika i pismenosti naroda Severa. 1936. godine pismenost  je zamenjena ćiriličnom.
 

Eveni su bili jedni od naroda Severa među kojima je hrišćanstvo bilo najviše rašireno. Tome je pomogla aktivna misionarska delatnost. U mestima gde su Eveni bili raseljeni građene su pravoslavne crkve i kapele. Pedesetih godina 19. v. protojerej Popov je na evenskom jeziku izdao tekstove molitava, Jevanđelje i „Tunguzijski bukvar" na crkvenoj osnovi. U 19. veku hrišćanstvo je obuhvatalo praktično sve strane života Evena: rođenje, brak, smrt, ponašanje u svakodnevnom životu, obavljanje obreda i praznika, sve je bilo regulisano pravoslavnom tradicijom. Tada su se i u uređenju doma, nezavisno od njegovog tipa, nalazile ikone, koje su se prilikom preseljenja prenosile uz pomoć jelena koji je za to bio specijalno određen. U 20. veku, u periodu aktivne antireligiozne propagande, usmerene protiv hrišćanstva, među Evenima se mogla zapaziti tendencija tipična za sibirske narode - delimični povratak fragmentima obrednosti životnog ciklusa i normi zanatskog i svakognevnog ponašanja, tradicionalnom shvatanju sveta i šamanizmu, posebno među predstavnicima starijih generacija.
 

Po podacima popisa stanovništva iz 2002. godine broj Evena koji žive na teritoriji Rusije iznosi 19 hiljada ljudi.