Na samom kraju sveta: Život na granici između Rusije i SAD

„Tamo se čovek umara od bele boje. Uvek je sneg, i svuda je sneg – sve do horizonta. I stalan osećaj gladi. Za životne potrebe moraju se topiti tone i tone snega. Nema televizije, nema novina, nema telefona“. Bivši graničar najistočnije vojne baze priča za portal Russia Beyond kako izgleda život na Diomedu, jedinom ostrvu na svetu gde se bukvalno može videti jučerašnji dan. 

 Ramilj Gumerov

Usred Beringovog moreuza između Čukotke i Aljaske stoje dva stenovita ostrva. Na njima su morževi, beli medvedi i krabe, magle i ekstremni mrazevi. Da nije pogranične službe, tu ljudska noga ne bi imala razloga da kroči. Ako negde postoji kraj sveta onda su to ova ostrva. Nema ni tržnih centara, ni bioskopa, ni kafe barova – nema ničega sličnog. Jedina zanimljivost je vremenska razlika – za samo 10 minuta plovidbe ste na teritoriji gde je još uvek jučerašnji dan.

Desno (u zadnjem planu) ostrvo Veliki Diomed. Levo (u prednjem planu) ostrvo Mali Diomed na Aljasci, AP

Veliki Diomed (Ratmanovljevo ostrvo) pripada Rusiji, a Mali Diomed (Kruzenšternovo ostrvo) Sjedinjenim Američkim Državama. Ostrva su udaljena 3,8 km jedno od drugog, a među njima je vremenska razlika 23 časa. Upravo između Velikog i Malog Diomeda prolazi linija promene datuma i rusko-američka demarkaciona linija. U narodu se zato i zovu Ostrvo Sutra i Ostrvo Juče. „To je kao vremeplov. Ono što smo gledali svojim očima, zapravo je već bilo juče“, priča za portal Russia Beyond 40-godišnji Ramilj Gumerov. On je služio u armiji dve godine počev od 1995. Od toga je više od godinu dana proveo u jedinici na ostrvu gde danas pored vojne baze postoji samo polarna stanica i karaula.

Razlika u datumu i šamanovo prokletstvo

Odlazak vojnika na drugo ostrvo, u drugu zemlju i jučerašnji dan je „čista fantazija“. „Mogli smo samo maštati o tome“, kaže Gumerov.

Samo Eskimi kao autohtoni žitelji mogu slobodno da prelaze sa ostrva na ostrvo. Oni su ovde živeli kada je do ostrva doplovio prvi Evropljanin, ruski moreplovac Semjon Dežnjov. To se dogodilo u 17. veku, i od tada su 150 godina dva ostrva, udaljena 35 km od Čukotke i Aljaske, bila deo Rusije.

 Ramilj Gumerov

Među njima je povučena državna granica 1867. godine kada je Rusija prodala Aljasku Sjedinjenim Američkim Državama. Tada se i autohtono stanovništvo našlo u nesvakidašnjoj situaciji. Naime, na ostrvima je bilo isto vreme, ali različiti datumi. U odnosu na Ratmanovljevo ostrvo, Kruzenšternovo je uvek u prošlosti. Za Eskime važi bezvizni režim kako bi mogli da posećuju svoje bližnje, mada na ruskom ostrvu već odavno ne žive civili.

Početkom 20. veka Eskimi su se preselili na Mali Diomed (na ostrvu u malom naselju još uvek živi 135 Eskima), a ostali su otišli na veliko kopno. Vlasti su preuzele brigu o ostrvu dugom 9 kilometara koje je najistočnija kopnena tačka Sovjetskog Saveza. Ovde se 1941. godine pojavio odred prvih graničara.

 Ramilj Gumerov

„U Vladivostoku je brzo napravljena baraka sa šest soba, a ujedno i skladište i parno kupatilo. Sve je to zatim razmontirano i u delovima utovareno u parobrod, zajedno sa odelom, hranom i oružjem za tri godine, i prevezeno na ostrvo“, priča Gumerov.

Kažu da je lokalni šaman došao na ostrvo kada su ga napustili Eskimi i prokleo ga. I od tada, navodno, ljude na ovom ostrvu vreba smrt. Gumerov na to kaže: „Svuda ljudi ginu i umiru, pa ni to ostrvo nije izuzetak. Ne znam da li su to nesrećni slučajevi, sile prirode ili šamanovo prokletstvo“.

Kao u filmu „Dan mrmota”

Na ostrvu je surova klima – devet meseci je zima. Mrazevi su jaki i duva snažan vetar. Ostrvo je 300 dana u godini pod gustom maglom i zato helikopter ovamo dolazi retko, 2-4 puta mesečno, i donosi namirnice i poštu. Gorivo se obično dovozi tankerom. Gumerov je došao ovamo da služi sa juga ruske republike Baškortostan.

 Danita Delimont/Global Look Press

„Ovde se čovek umara od bele boje. Uvek je sneg, svuda je sneg – i sve do horizonta. U moje vreme smo nosili staro odelo i obuću, a hrana je bila oskudna, tako da smo uvek bili pomalo gladni. Čak i za spremanje hrane i kupanje morali smo da topimo tone i tone snega. Nije bilo ni televizije, ni novina, ni telefona. Imali smo mnogo posla i obaveza u službi. Kupali smo se jednom nedeljno. Jedni su bili ’džombe’, drugi ’gušteri’. Svaki dan je bio isti, kao u filmu ’Dan mrmota’“, seća se Gumerov.

Sada se, kaže on, mnogo toga promenilo nabolje. U jedinici služe samo vojnici po ugovoru, imaju flaširanu vodu, televizor, telefon i „ostale blagodeti civilizacije“.

 Ramilj Gumerov

„Ja se ne žalim, samo pričam kako je bilo. Nikada se nisam pokajao što sam tamo otišao. Imao sam sreće. Gde sam još mogao videti pseću zapregu, irvase, hiljade ptica na visokim liticama, ždralove koji u proleće lete u Evroaziju, a u jesen se vraćaju u Ameriku, kitove ubice kako love morževe, i ostale kitove, polarne lisice i bele medvede? Prava divljina, brodovi, zimi polarna svetlost, leti polarni dan. Bio sam i na Kamčatki. Video sam Rusiju dok sam vozom putovao od Ufe do Habarovska. Tamo je posebno mesto. Tamo se ukrštaju posebne pojave. Tamo sam ja postao drugi čovek“.

Jekaterina Sineljščikova,
Russia beyond