Deset filmova koji su definisali rusku kinematografiju

Od Sergeja Ejzenštajna do Andreja Zvjangiceva: evolucija ruske kinematografije tokom skoro stotinu godina

Družina kozaka koju predvodi Stepan (Stenjka) Razin slavi pobedu u borbi protiv Persijanaca. Kasnije Razin ubija svoju mladu lepu voljenu Persijanku, koja je nepravedno optužena za neverstvo. Ovaj siže ruska publika je mogla da prati na filmskom platnu u moskovskom pozorištu „Akvarijum” pre 109 godina. Tada je održana premijera jednog od prvih ruskih igranih filmova „Stenjka Razin”, čiji je producent bio Aleksandar Drankov. Bio je to početak bogate istorije ruske i sovjetske kinematografije, a ovo su neka od njenih vrhunskih ostvarenja:

Oklopnjača Potemkin (1925)

 

Global Look Press

Sergej Ejzenštajn, genije ranog sovjetskog filma, dramatizovao je događaj iz 1905. godine: pobunu mornara protiv oficira na ratnom brodu carske vojske u Odesi. Ovaj film je jedan od velikih klasika svetske kinematografije i trajno je uticao na generacije reditelja i snimatelja. Omaž legendarnoj sceni u kojoj vojnici marširaju niz stepenište u Odesi, na primer, dali su Brajan de Palma u filmu „Nesalomivi”,  Piter Segal u filmu „Goli pištolj 33⅓” i drugi reditelji.

Ejzenštajn je snimio i druge legendarne filmove, kao što su „Oktobar: deset dana koji su potresli svet”, „Aleksandar Nevski” i „Ivan Grozni”. Takođe je stekao svetsku slavu kao kreator tzv. asocijativnog (pojmovnog) stila filmske montaže.

Kubanjski kozaci (1949)

 

Kinopoisk

Ovaj film, za koji je scenario napisao i režirao ga Ivan Pirjev (kasnije prvi predsednik Saveza filmskih stvaralaca SSSR-a), ljubavna je priča o dvoje radnika iz različitih kolhoza u Kubanjskom regionu Sovjetskog Saveza. Film je imao za cilj da predstavi lepotu života i prosperitet pod sovjetskom vlašću.

Ironija ovog poduhvata je u tome što se on dogodio četiri godine posle završetka Drugog svetskog rata, kada je zemlja još bila iscrpljena i mnogi građani su i dalje živeli u oskudici. Prema njihovim sećanjima, neki članovi filmske ekipe su se onesvestili od gladi za vreme snimanja kada su videli lažne proizvode koji je trebalo da prikažu bogatstvo regiona.

Ždralovi lete (1957)

 

Kinopoisk

Ovaj film, koji je režirao Mihail Kalatozov, bio je inovativan za svoje vreme, kako u pogledu umetničkog izraza, tako i tehničke veštine. Direktor fotografije Sergej Urusevski uveo je tehnike kao što je korišćenje dugih kadrova koji traju po nekoliko minuta. Urusevski je takođe bio prvi koji je koristio kružne šine za snimanje u pokretu, tehniku koja je karakteristična za savremene filmske stvaraoce. Međutim, nikada nije patentirao svoj izum.

Ova dirljiva priča o ljubavi i prijateljstvu ima tragičan kraj zbog okolnosti Drugog svetskog rata, porodičnih sukoba i ličnih izbora glavnih likova. Oni su predstavljeni kao jedinstvene, kompleksne ličnosti, a ne kao idealizovani delovi sovjetske mašinerije. Ovakav prikaz izazvao je oštru kritiku vlasti.

„Ždralovi lete” je jedini sovjetski ili ruski film koji dobio Zlatnu palmu, glavnu nagradu filmskog festivala u Kanu.  

Julske kiše (1967)

 

Kinopoisk

Film Marlena Hucijeva „Julske kiše” važi za jedan od intelektualno najsnažnijih  filmova svog vremena. Bila je to prekretnica: izuzetno originalno umetničko delo sovjetske kinematografije iz vremena Hruščovljevog „otopljavanja” i omaž francuskom Novom talasu.

Film se može sagledati u kontekstu popularnog sovjetskog žanra kantautorske pesme koju su proslavili bardovi i pesnici 60-ih godina, kao što su Jurij Vizbor, Bulat Okudžava i Jevgenij Kljačkin. Osim toga, čuveni ruski reditelji Andrej Tarkovski i Aleksandar Mita odigrali su manje uloge u ovom filmu koji od leta do jeseni prati romansu između dvoje ljudi u 30-im godinama života koji preživljavaju bolno preispitivanje svojih stavova i verovanja.

Andrej Rubljov (1966)

 

Kinopoisk

Ovaj film uspeo je da predstavi nacionalni karakter, umetničku i kulturnu lepotu i tragičnu istoriju Rusije. Godinama je bio zabranjen od strane sovjetskih vlasti zbog religijskih i filozofskih konotacija koje nisu bile u skladu sa zvaničnom ideologijom.

Biografska priča o ruskom ikonopiscu iz 15. veka Andreju Rubljovu obrađuje veliki broj tema na pozadini srednjovekovne Rusije i predstavlja filozofsku sagu o ulozi umetnika u ruskoj istoriji i kulturi. Iako je reditelj Andrej Tarkovski u svojoj karijeri snimio samo sedam igranih filmova, svaki od njih ocenjen je kao remek-delo.

Rat i mir (1966-1967)

 

Global Look Press

Ovaj epski film u četiri dela koji je dobitnik Oskara za najbolje ostvarenje izvan engleskog govornog područja režirao je Sergej Bondarčuk. On se smatra za najbolju ekranizaciju romana Lava Tolstoja i predstavlja najskuplji film koji je ikad snimljen u Sovjetskom Savezu. Za scene bitaka sovjetsko Ministarstvo odbrane je formiralo specijalan konjički puk od 1500 konjanika. Puk je učestvovao i u snimanju mnogih kasnijih filmskih projekata.

Produkcija filma trajala je šest godina. Za to vreme su korišćene kolekcije iz 58 muzeja, a preko 40 sovjetskih preduzeća je pravilo oružje i opremu iz istorijskog perioda koji je prikazan na filmu, sve od burmutica do kočija. Takođe je proizvedeno 9 000 odela, 12 000 vojničkih kapa, 200 000 dugmadi, kao i tačne replike ruskog i francuskog ordenja i oružja.

Ovaj film je takođe u istoriji zabeležen zbog neverovatnih scena bitaka i inovativnih snimaka bojnog polja širokougaonom kamerom. U snimanju Borodinske bitke iz 1812. godine učestvovao je konjički puk od 950 konjanika i 15 000 pripadnika pešadije.

Moskva suzama ne veruje (1980)

 

Kinopoisk

Ovaj film je takođe osvojio Oskara za najbolji strani film 1981. godine. Pre istorijskog susreta sa sovjetskim vođom Mihailom Gorbačovom 1985. godine američki predsednik Ronald Regan, bivši glumac, nekoliko puta je pogledao film „Moskva suzama ne veruje” kako bi bolje razumeo rusku dušu.

Bilo je to ostvarenje u to vreme malo poznatog reditelja (Vladimira Menjšova) i isto tako malo poznatih glumaca. Neki poznati sovjetski glumci su odbili uloge u projektu za koji su smatrali da nije dovoljno prestižan. Ali oni koji su u njemu učestvovali preko noći su postali zvezde zbog popularnosti filma koji opisuje kompleksan život mnogih sovjetskih žena.

Junakinju filma napušta momak nakon što je zatrudnela. Ona pronalazi izlaz iz teške životne situacije tako što postaje uspešan direktor velike fabrike i dobra majka svojoj ćerki tinejdžerskog uzrasta. Najzad, ona pronalazi i pravu ljubav.

Astenični sindrom (1990)

 

Kinopoisk

Filmska režija je profesija u kojoj su dugo dominirali muškarci, kako u Rusiji, tako i u svetu. Ali sovjetska rediteljka Kira Muratova je vredan izuzetak. „Astenični sindrom” govori o dve epohe: o Sovjetskom Savezu iz vremena pre perestrojke i o samom periodu reformi, mada su dva dela filma međusobno nepovezana. Prvi deo, snimljen u crno-beloj tehnici, govori o ženi koja žali za svojim preminulim suprugom, dok drugi deo, snimljen u koloru, prikazuje učitelja koji pati od astenije, oblika slabosti i hroničnog umora.

Film je osvojio brojne nagrade, uključujući Srebrnog medveda, specijalnu nagradu žirija na 40. međunarodnom filmskom festivalu u Berlinu.

Brat (1997)

 

Kinopoisk

Ova kriminalistička drama, koju je režirao Aleksej Balabanov, doživljena je kao simbol postsovjetskog perioda. Mladi tog vremena su je masovno prihvatili. Ulične bande, reketiranje i drugi oblici kriminala koji su preplavili ulice ruskih gradova posle raspada Sovjetskog Saveza opisani su u ovom filmu kroz priču o mladom veteranu iz Prvog čečenskog rata, Danili Bagrovu, koji pokušava da nađe mesto u novom društvu. 

Film je snimljen za 31 dan, sa skromnim budžetom, ali odmah je postao hit. 2000. godine snimljen je i nastavak.

Neljubav (2017)

 

Kinopoisk

Film „Neljubav”  je ove godine osvojio nagradu žirija na filmskom festivalu u Kanu. Takođe je ruski kandidat za Oskara. Film opisuje dete koje je na psihičkom nivou  napušteno i neželjeno od strane majke i oca.

Reditelj Andrej Zvjagincev je miljenik evropske filmske kritike od pojavljivanja  njegovog prvog filma „Povratak”, koji je na filmskom festivalu u Veneciji 2003. godine osvojio Zlatnog lava. Svi naredni filmovi Zvjaginceva bili su nominovani ili nagrađeni na najvećim evropskim i američkim festivalima: film „Izgnanstvo” (2007) nominovan je za Zlatnu palmu u Kanu, film „Jelena” (2011) osvojio je nagradu žirija u Kanu, a „Levijatan” (2014) je dobio nagradu za najbolji scenario u Kanu i Zlatni globus za najbolji strani film.

Julija Šamporova,
Russia beyond