Zatezanje kosovske omče

Posle odluke Međunarodnog suda pravde pitanje Kosova i Metohije ponovo je dobilo na aktuelnosti, kako u Srbiji, tako i na širem međunarodnom planu, posebno unutar Evropske unije.
 

Podsetimo se da je pre dve godine Srbija, preko Generalne skupštine UN, uputila pitanje Međunarodnom sudu pravde u vezi sa legalnošću proglašenja nezavisnosti južne srpske pokrajine. Manevar srpskih vlasti predstavljao je najbenigniji mogući korak koji je omogućio gotovo dvogodišnje odlaganje kosovskog pitanja i njegovo prenošenje sa političkog na pravno polje. Time je izbegnuta opasnost da ovo pitanje dovede do direktnog političkog sučeljavanja Srbije sa zemljama Zapada koje su priznale nezavisnost Kosova. Srpske vlasti su predah iskoristile da se koncentrišu na svoj drugi programski cilj - put ka članstvu u Evropskoj uniji. Međutim, kada je Međunarodni sud pravde saopštio svoju odluku iscrpljeno je ovo sredstvo unutrašnje kohezije i ponovo se dospelo na politički teren od koga je Srbija uporno bežala.
 

 Sama odluka Međunarodnog suda pravde predstavlja, najblaže rečeno, izbegavanje odgovora i nasilje nad logikom. Odgovor da deklaracija o nezavisnosti nije u neskladu sa međunarodnim pravom podseća na situaciju u kojoj bi na prosto pitanje „Koliko je sati" dobili odgovor „Sada nije dva sata". Apsolutno tačno i apsolutno beskorisno. Ali kako je Srbija sve svoje diplomatske adute položila na odluku ovoga suda neizbežan je utisak potpunog diplomatskog poraza, a predstavnici zemalja koje su priznale nezavisnost Kosova i Metohije dodatno su podgrejali ovaj mučni osećaj. Sada je sledeći korak Srbije morao biti pokušaj da se anulira nastali problem i to usvajanjem rezolucije u Generalnoj skupštini UN. Tekst sa kojim je Srbija izašla pred ostale članice UN napisan je umirujućim tonovima, ali sadrži odredbe kojima se ne podržava jednostrana secesija Kosova i poziva na sveobuhvatne razgovore, što implicitno obuhvata i pitanje statusa. Ove dve tačke ujedno predstavljaju i minimum srpskih interesa, u ovom trenutku.
 

Naravno, na drugoj strani našle su se SAD koje su već najavile da će rezoluciju Srbije menjati amandmanima, ali i mnoge zemlje EU koje su priznale Kosovo. Sama Evropska unija dospela je ponovo u procep nemogavši da usaglasi jedinstven stav oko glasanja u Generalnoj skupštini. Otpor njenih članica koje Kosovo nisu priznale zapretio je da još jednom razori sve napore Brisela da se predstavi kao dorastao igrač na međunarodnom polju, i to na Balkanu koji ionako smatraju svojim dvorištem. Izlaz iz nastale situacije nađen je u pritisku na Srbiju. Ako bi ova pristala da svoju rezoluciju uskladi sa željama Brisela, Evropska unija bi sačuvala svoje jedinstvo i izbegla bi ponižavajući raskol prilikom glasanja. Signali upućeni Srbiji bili su više nego jasni. Potpredsednik Vlade Srbije Božidar Đelić izjavio je da neke države počinju da povezuju problem Kosova sa daljim putem Srbije prema EU. Samim tim očuvanje jednog cilja srpske politike ugrožava drugi, i srpske vlasti moraće uskoro da naprave izbor od koga su dugo bežale. Izgleda da Kosovo i Evropa ne idu više ruku pod ruku.
 

U tom svetlu mogu se tumačiti i poslednje posete Beogradu na visokom nivou. Prvo je nemački ministar spoljnih poslova, Vestervele pozvao Srbiju da prilagodi svoju rezoluciju gledištu Evropske unije, a zatim je usledila i poseta njegovog britanskog kolege. Očigledno je da je sa približavanjem sednice Generalne skupštine pritisak na Srbiju porastao i da će se diplomatska aktivnost nastaviti do krajnjeg roka.
 

Suštinsko pitanje je kako će srpske vlasti reagovati pred ovim pritiskom. Za sada se daju dvojaki signali. S jedne strane ministar Jeremić lobira među državama članicama UN za predlog srpske rezolucije, a sa druge i on, i predsednik Tadić, pa čak i lider opozicije Tomislav Nikolić izrazili su spremnost da pokušaju da nađu zajedničku formulaciju rezolucije sa Evropskom unijom. Dogovori koje u Briselu vodi predsednik Tadić sa visokim predstavnikom Ketrin Ešton treba da to kompromisno rešenje omoguće. Istina, sama rezolucija ne može biti mekša od one koju je Srbija već predložila pa se postavlja pitanje o kakvim detaljima se pregovara u Briselu. Ministar Vestervele je svojom izjavom da je „geografska mapa jugoistočne Evrope iscrtana i završena" pokazao da bi jedino popuštanje u stvari morala da učini Srbija, i to tako što bi, verovatno, pristala da svoje suštinske formulacije zameni dvosmislenim izrazima koje bi posle svako tumačio kako hoće. A dosadašnje iskustvo govori da se svaka dvosmislena fraza na kraju protumači suprotno interesima Srbije. Stoga i najnovije iskušenje srpskih vlasti nije trenutno već predstavlja dugoročan izbor. Tihim odricanjem od kosovske politike možda će se sačuvati magloviti put ka Evropskoj uniji.