Super ubica za super čoveka

Zajednica lekara zvoni na uzbunu. Na svetu se šire bakterije, koje napadaju disajne puteve, crevni trakt, mokraćni i polni sistem, meka tkiva, a pritom su otporne na sve vrste antibiotika. Za sve je kriv gen, koji je dobio naziv „Nju-Delhi-metalo-beta-laktamaza", skraćeno NDM-1 (NDM-1). On se nalazi u malim fragmentima DNK, koje bakterije mogu da razmenjuju stičući nove osobine. Usled toga geometrijskom progresijom raste broj super otpornih bakterija. Danas su one otkrivene kod pacijenata u bolnicama u Kanadi, Holandiji, Autraliji, Belgiji, Francuskoj, SAD i Velikoj Britaniji, kao i u Indiji i Pakistanu. Upravo u ovim zemljama su zabeleženi prvi smrtni slučajevi.
 

U principu, evolucionisti ne nalaze u ovoj situaciji ništa čudno. Bakterije se, isto kao i druga živa bića, potčinjavaju zakonima evolucije. One mutiraju kao odgovor na promene okoline. Revolucija u borbi čovečanstva s bakterijama odigrala se 1929. godine kad je otkriven penicilin. Od tada su bakterije (čiji život u proseku traje od nekoliko minuta do nekoliko sati) prilično evoluirale kako bi naučile da se brane od čoveka.
 

Primer za ovo je praktično neizlečivi oblik tuberkuloze, koji su naučnici otkrili pre nekoliko godina. Imajući u vidu da svake godine na svetu od ove bolesti umre oko dva miliona ljudi, ova novost je zaista zloslutna. Zanimljivo je da se slučajevi obolevanja u izuzetno stabilnom obliku tuberkuloze zapažaju u SAD, Africi, Aziji, na prostorima bivšeg Sovjetskog Saveza, u Istočnoj, ali ne i u Zapadnoj Evropi, koja se odlikuje visokom kulturom lečenja i nivoom života u celini. Zasad nije jasno koliko je ova nova tuberkuloza zarazna. Moguće je da se razvija u zatvorenim grupama, bez prenošenja novim nosiocima. I u tom slučaju je čovečanstvo opet imalo sreće. Stučnjaci se drže opreznog optimizma, barem do završetka ispitivanja. Za sad im je jasno samo da je posebnu otpornost, čak i na delotvornije lekarske preparate tuberkulozna palica mogla da stekne zbog nekontrolisanog lečenja.
 

Mikrobiolog, magistar medicinskih nauka Lidija Stoljarova, navodi svežiji primer: nove vrste gonokoka, koje su u Rusiju donete iz Afrike, i koje se ne mogu lečiti tradicionalnim sredstvima. Situaciju pogoršavaju sami ljudi koji se lekaru obraćaju s velikim zakašnjenjem. Stoljarova s gorkom ironijom kaže da u medicini ima koliko ljudi, toliko i stručnjaka. Mnogi, dobivši preporuke diplomiranog stručnjaka, pokušavaju da ih stvaralački ponovo osmisle u skladu sa sopstvenim predstavama. Moguće je da dođe i do poboljšanja, ali to ne znači da je bakterija pobeđena. Ona je ostala u organizmu i budite sigurni da će pronaći vreme i način da se pokaže, stekavši otpornost na ranije efikasan lekarski preparat.
 

Međutim, očigledno je da obični stanovnici ni iz daleka nisu uvek krivi za pojavu bakterija i virusa otpornih na lekove, a zbog toga smrtno opasnih. U izvesnim slučajevima može se pretpostaviti da se radi o novom biološkom oružju. Prvo mesto na spisku „sumnjivih" zauzima virus nedostatka imuniteta kod čoveka (SIDA). On je okružen masom zagonetki od kojih je prva povezana s tim što se SIDA pojavila iznenada i bukvalno ni iz čega. Pritom stručnjaci savetuju da se arhivira najrasprostranjenija - „afrička" teorija pojave SIDE. Po ovoj teoriji virus je prvi put u krv čoveka dospeo 30-ih godina prošlog veka od šimpanze - možda prilikom životinjskog ujeda ili dok je čovek secirao zaklanu životinju. Zaista, u krvi majmuna pronađen je virus nedostatka imuniteta. Međutim, njegov genotip se bitno razlikuje od genotipa ljudskog virusa. I čak ako je majmunski virus toliko jako mutirao, čudom preskočivši barijeru između vrsta, nije jasno zašto se to dogodilo iznenada, bez vidljivih razloga i samo u određenom kraju Afrike. Neki naučnici ovo objašnjavaju radioaktivnošću teritorije na kojoj se nalazi uranijumski otpad. Međutim, ovo objašnjenje ni iz daleka ne odgovara na sva pitanja.
 

Mnogi stručnjaci smatraju da je SIDA delo ljudskih ruku, tačnije, nepredviđeni rezultat eksperimenata američkih i belgijskih mikrobiologa, koji su sredinom prošlog veka pronašli vakcinu protiv poliomielitisa. Navodno, prilikom stvaranja vakcine korišćena je jetra šimpanze s virusom nedostatka imuniteta. Iako preparat nije prošao kroz sva klinička ispitivanja njime su počeli da vakcinišu stanovnike Afrike. Upravo tamo je nastalo prvo žarište bolesti. U prilog ovoj teoriji govori činjenica da je baš na mestima gde su ljudi nekad vakcinisani danas najeći procenat nosilaca infekcije SIDE.
 

Međutim, najrasprostranjenija teorija pojave SIDE povezana je s vojnicima. Navodno je krajem 60-ih godina Pentagon planirao da stvori virus, koji čoveka čini nezaštićenim pred bolestima, koje nisu smrtonosne, i koje zbog toga predstavljaju univerzalno biološko oružje. Pristalice teorije kao dokaz da su u pravu navode izvestan memorandum, koji je 70-ih godina potpisao tadašnji državni sekretar SAD, Henri Kisindžer. U njemu se navodi da depopulacija treba da bude prvi prioritet spoljašnje politike SAD u odnosu prema takozvanom trećem svetu. Drugi dokument, na koji se pozivaju u ovom slučaju jeste odlomak snimka, koji je načinjen na sednicama senata u vezi s nacionalnim troškovima u julu 1969. godine, kad je Pentagon dobio 10 miliona dolara za razvoj sintetičkog biološkog agensa, koji će oštetiti ili uništiti čovekov imunološki sistem. Ali i treći argument u korist teorije zavere povezan je s tim što je SIDA u stanju da se transformiše u stotine miliona različitih formi.  To znači da je stvaranje opšte vakcine nemoguće, što SIDU čini idealnim instrumentom u smanjenju broja stanovnika.
 

U principu, sva ova razmišljanja u određenoj meri predstavljaju nagađanje koje podseća na gledanje u šolju, pošto sam virus imunodeficita niko nije lično video. O njegovom prisustvu u čovekovoj krvi sudi se na osnovu antitela, koja organizam stvara za borbu s potpuno trivijalnim bolestima. Poznati mikrobiolog Piter Disberg je jednom rekao da nauka ne poznaje druge skrivene viruse, koji bi se određivali po antitelima u krvi i pritom izazivali smrtonosne bolesti. Jer, kad se kaže da je čovek umro od SIDE obično se ima u vidu da je do smrti dovela tuberkuloza, pneumonija, reumatizam, gljivična infekcija i tako dalje. Drugim rečima, sama SIDA kao da ne postoji, a problem postoji. I ova protivrečnost do danas nije razrešena.
 

Praznu nišu strogih naučnih teorija, koje bi objasnile mehanizam nastanka super otpornih bakterija i virusa, popunjavaju istraživači svega paranormalnog. Ufolozi smatraju da je biološko oružje vanzemaljskog porekla. Može se dozvoliti da je neka civilizacija s druge planete modifikovala zemaljska objekte kako bi očistila Zemlju od štetne ljudske „pene". Moguće je, računajući da zauzmu naše mesto.
 

Racionalisti pozivaju da se iz kosmičke hipoteze izbrišu vanzemaljci. Ni za koga nije tajna da našu planetu stalno bombarduju meteoriti. Upravo jedan od njih je, po popularnoj hipotezi, na Zemlju nekada doneo život potpuno prirodnim putem, bez ičije personifikovane volje. Možda se situacija ponavlja. Kod nas su ponovo dospele spore tuđeg života. Moguće je da se to dogodilo sasvim nedavno. Moguće je da se dogodilo odavno - pre stotina, a možda i miliona godina. I sve ovo vreme one su čekale određeni trenutak „H". Takođe postoji mišljenje da je biološka „Pandorina kutija" bila otvorena slučajno prilikom jedne od mnogobrojnih prirodnih anomalija iz poslednjih godina.
 

Uostalom, član Akademije za primenjenu ufologiju Ana Ažaža smatra da super bakterija nema nikakve veze ni s kosmosom, ni s vanzemaljcima. U ovom slučaju sama planeta Zemlja se brani od čovekove štetne delatnosti. Pritom sve govori o približavanju katastrofe na celoj planeti. Kao dokaz za ovo služi zaključak međunarodne ekipe naučnika koja je zabeležila nagli porast smrtonosnih bolesti u celom svetu. Po njihovoj računici za proteklih 50 godina broj smrtonosnih bolesti za Zemlji se učetvorostručio.
 

Smrtonosne bolesti jasno dele zemlje po pokazatelju blagostanja. Na primer, stručnjaci smatraju da je u najzaostalijim zemljama najozbiljniju pretnju po stanovništvo predstavljaju patogeni virusi, otporni na antibiotike, i nove bolesti koje su se pojavile usled upotrebe hemijski obrađenih i genetski modifikovanih prehrambenih proizvoda. Bilo kako bilo, naučnici porast rizika od smrtonosnih bolesti povezuju s porastom gustine stanovništva i nesavršenim metodama lečenja. Ako se pod hitno ne budemo bavili stvaranjem mogućih terapija i preventivom novih bolesti, kažu biolozi, vreme će biti propušteno. I tada će već vrlo brzo sfera delovanja patogenih virusa izmaći kontroli.
 

Postoje određene osnove za optimizam. Nedavno su naučnici Univerziteta u Notingemu iz moždanog tkiva buba-švabe i skakavca izdvojili preparat koji ubija do devedeset posto super otpornih bakterija, ali je pritom bezopasan za čoveka. Treba istaći da je buba-švaba jedna od najstarijih vrsta, koja je u toku miliona godina evolucije stvorila beskonačan potencijal za opstanak. Smatra se da će nakon svetskog nuklearnog rata (ili slične katastrofe opšteplanetarnih razmera) preživeti samo buba-švabe i pacovi. Moždaće buba-švaba bar deo svojih neponovljivih sposobnosti preneti na onoga ko ima običaj da je juri po podu s papučom u ruci.
 

Čovečanstvu je svojstven optimizam, ali za njega nema posebnih osnova ako se setimo istorije života na Zemlji. Blagonaklonost prirode prema vencu njene tvorevine nije večna. Znamo da su se sukcesivno rađale i izumirale čitave vrste i klase organizama. To se, na primer, desilo s dinosaurusima. To vrlo lako i nama može da se dogodi, pošto borbu vrsta niko nije ukinuo, preživljava najjači. Postoji verovatnoća da će na kraju ispostaviti da nije najjači čovek, već onaj najprostiji organizam, bez kojeg takozvani venac evolucije ne bio mogao da opstane u principu (poznato je da naš organizam u proseku sadrži oko dva kilograma bakterija). Jednom će najjači ustupiti mesto najslabijem i vrh prehrambene piramide na Zemlji će poprimiti drugi oblik.