Srpsko nacionalno pitanje danas

Rešavanje srpskog nacionalnog pitanja u poslednjih 20 godina najpre smo dali u ruke srpskim intelektualcima, za koje smo dokazano znali da su nacionalno otuđeni beskičmenjaci sa karakternim deformacijama i karijerističkim stilom života. Od njih se, dakle, ništa nije ni moglo očekivati i oni su po ko zna koji put pali na istorijskom ispitu.

Potom smo svoju sudbinu predali u ruke dnevne politike, još ogavnije društvene baruštine u kojoj nije bilo nikakve dostojne nacionalne ideje i u kojoj vladaju jedino liderske sujete, kumrovačka duhovna atmosfera, politička impotentnost, korupcija i stranački interesi.

Visoki oficiri Srpske Vojske (za koju se opravdano može postaviti pitanje kada je uopšte postala srpska od komunističke i jugoslovenske) takođe nisu imali političkog osećaja da u nekoliko presudnih istorijskih trenutaka preuzmu u svoje ruke državno vođstvo i spasu nas od nesposobnih političara i izdaje srpskih nacionalnih interesa.

Ostala nam je samo Srpska pravoslavna crkva, kao toliko puta u našoj istoriji kada su nam sve druge nacionalne ustanove bile uništene ili okupirane. Očekivati, međutim, od Crkve da bez naše pomoći može da preuzme na sebe rešavanje nagomilanih društvenih i nacionalnih pitanja: od bele kuge i povlačenja ćirilice, preko sloma porodičnih vrednosti i drugih socijalnih iskušenja, do gubitka nacionalnih teritorija i geopolitičkih izazova, bilo bi neodgovorno.

I SPC je danas pod posebnom prismotrom domaćih i međunarodnih centara moći, koji čak bolje i od nas Srba dobro znaju da su granice SPC na Balkanu vidljive granice nekadašnje srpske državnosti i srpskih etničkih terotorija na kojima smo ako ne danas a onda svakako donedavno živeli. Zato nas nikako ne sme iznenaditi, već na to treba da budemo spremni, da postoji ogromno interesovanje da SPC više ne vrši svoju istorijsku funkciju očuvanja srpskog nacionalnog identiteta i po nuždi zamene za srušene ostale nacionalne institucije do časa njihove obnove i novog konstituisanja. Zato ovaj poslednji duhovni, moralni, nacionalni i državotvorni oslonac moramo čuvati po svaku cenu.

Kada nam postane jasno da od srpskih intelektulaca, političara i oficira ne možemo očekivati kvalitativni pomak u osmišljavanju i realizaciji srpske nacionalne ideje u 21. veku, moramo se osloniti na one još uvek nekompromitovane i nepotrošene nacionalne snage koje se nalaze još jedino u srpskom patriotskom nevladinom sektoru i, posebno, u redovima Mlade Srbije u Otadžbini i Rasejanju.

Ako je DEZINTEGRACIJA ključna reč srpskog naroda i države u poslednjih 100 godina, onda u sledećem veku ključna reč mora postati INTEGRACIJA. Ta se terminologija, što je posebno zanimljivo, danas najviše čuje, ali nas naša intelektualno-politička elita vodi u sve samo ne srpske integracije.

Danas nam se nude evroatlantske integracije kao nova obećana zemlja, novi titoistički raj u koji samo što nismo ušli. Iza ugla, kao i uvek u našoj istoriji, vrebaju i neke druge integracije, na prvom mestu vatikanske, šiptarske i neoosmanske.

Dok se spremamo za evrounijaćenje i ne primećujemo da nas podjednako kaparišu i Vatikan, Istanbul i Tirana. Nema sumnje da se na velika vrata na svetsku političku scenu, a samim tim i na Balkan, vraća i Rusija, i da je sve više analitičkih glasova koji u budućoj geopolitičkoj preraspodeli Balkana i Istočne Evrope u celini vide mogućnosti stvaranja Ruske (Pravoslavne) Unije.

Ta ideja, kao uostalom i druga jedna ideja koja se takođe pominje – Mediteranska Unija, mnogo su bliže našem mentalitetu, pogledu na svet, istorijskim tradicijama i nacionalnim interesima.

Apsolutno je sigurno da se svet od unipolarnog, sa svemoćnim svetskim policajcem koji zavodi red po svom „nacionalnom” interesu koji je hiljadama kilometara udaljen od centra, ponovo postaje multipolarni i da su velike sile BRIK-a (Brazil, Rusija, Indija, Kina) postale više nego konkurentne Zapadu na vojnom, ekonomskom, političkom i, posebno, demografskom polju.

U toj izmeni geopolitičke karte sveta, koja je toliko puta u dosadašnjoj svetskoj istoriji započinjala upravo na Balkanu, srpski narod može da pronađe svoje mesto i može iznova da postavi srpsko nacionalno pitanje, tražeći reviziju istorijskih procesa iz poslednje decenije 20. veka.