O haškoj nepravdi znamo sve. A o srbskoj?

Autor: Zdenko Tomanović

Ocena Miloševićeve haške pravde nameće pitanje kakva je bila srbska pravda.

Haška je polazila od stava da su zločini koji su počinjeni u ime srbskog naroda toliko veliki da Miloševićeva krivica nadilazi okvire sudske pravde. Hteli su da njegovu individualnu krivičnu odgovornost radikalno prošire i da je izjednače sa odgovornošću države. Pokušali su da u jednoj sudnici razreše sva sporna pitanja rata u bivšoj Jugoslaviji: politička, moralna, pravna, istorijska…

Zbog te megalomanije najskuplja institucija međunarodnog krivičnog prava u istoriji poništila je brojna međunarodno garantovana prava, počev od fer suđenja u razumnom roku, adekvatne pripreme odbrane i lekarske nege, pretpostavke nevinosti i drugih.

No, takva haška pravda bila je u čvrstom zagrljaju sa srbskom pravdom.

I vlasnici pravde u Srbiji uskraćivali su Slobodanu Miloševiću ono što mu je kao građaninu i bivšem predsedniku pripadalo.

Izručen je na Vidovdan 2001, na osnovu neustavne odluke Vlade Srbije. Postupak za izručenje pokrenut je na osnovu uredbe savezne vlade koja je takođe proglašena neustavnom. Ustavni sud zabranio je izručenje na osnovu savezne uredbe onog istog dana kad je izručen.



Iz pritvora ga je izveo upravnik zatvora, bez saglasnosti predsednika suda, istražnog sudije, suprotno ZKP-u, Ustavu Srbije i Jugoslavije, samo na osnovu dopisa pomoćnika ministra pravde. Izručen je bez odluke suda i bez prava na žalbu, bez okončanog postupka ekstradicije. Na helidromu na Banjici službenik Tribunala ispred helikoptera mu je saopštio da ga lišava slobode u Srbiji na osnovu naloga iz Haga.

Srbska pravda Miloševiću je prvih godina haške pravde uskraćivala brojna dokumenta značajna za odbranu, da bi ih istovremeno prosleđivala Tužilaštvu. Javno i tajno podsticala je razne svedoke da daju lažne izjave. Tolerisala je da upravnik Dragiša Blanuša objavljuje njegove poverljive fotografije i sadržaj njegovih razgovora tokom beogradskog pritvora.

Nije mu dato ni pravo na predsedničku penziju. Nije dobio ni garancije države za puštanje iz Tribunala i odlazak na lečenje. Nisu mu dali ni pravo na sahranu sa državničkim počastima.



Skoro svaki predmet koji je vodio Slobodan Milošević pred srbskim sudovima zastareo je.

Gotovo 15 godina srbska pravda ostala je dosledna svom zagrljaju sa haškom pravdom.

Srbsko tužilaštvo odbacilo je našu krivičnu prijavu iz 2001, kao da neovlašćeno fotografisati pritvorenika Miloševića, neovlašćeno objaviti njegove slike iz pritvora i štampati poverljive razgovore Miloševića sa advokatima i suprugom nije krivično delo. Miloševićevi advokati preuzeli su od tužilaštva krivično gonjenje upravnika Blanuše i istraga je vođena do 2005. Kao Miloševićev advokat, podigao sam optužnicu 2005. godine. Sud je od tada zakazao 13 pretresa, a do kraja 2015. održan je samo jedan.

Izgovori su bili neverovatni. Punomoćje koje mi je Slobodan Milošević dao sud je proveravao i 2002. i 2005. godine, i oba puta ga prihvatio kao pravno valjano, da bi u oktobru 2015. Viši sud u Beogradu odlučio da istu stvar proverava i treći put. Odredili su veštačenje potpisa mrtvog Miloševića, čega se nisu setili dok je bio živ.

Ročišta nisu održavana sve dok sudski grafolog nije potvrdio da su Miloševićeva punomoćja autentična. Iz predmeta Milošević misteriozno su nestajali dokazi, Blanušina knjiga, nekoliko službenih beleški, donošene su razne nezakonite i netipične odluke, od toga da je postupak neosnovano obustavljan pa zatim nastavljan, do neosnovanog utvrđivanja zastarelosti.

"Bio sam prvi advokat kojeg je Milošević pozvao da dođe u Hag, proveo sam s njim gotovo pet sati pre njegovog prvog pojavljivanja u sudnici, poslednji sam advokat koji ga je video živog i verovatno jedini Srbin koji ga je video mrtvog na krevetu njegove ćelije."

U razgovorima s Miloševićem u Hagu predočavao sam mu da u Srbiji njegov proces ne bi bio javno prenošen, da ne bi bilo jednakosti strana u postupku, da bi pravo na adekvatnu lekarsku negu bilo vulgarizovano i kompromitovano, da ni u Srbiji ne puštaju sve na lečenje u inostranstvo, da srbska pravda ne bi dozvolila da Milošević dokazuje da je bio optužen za proterivanja samo na onim delovima Kosova na kojima su bila masovna bombardovanja NATO-a, da mu ne bi dali da ispituje Veslija Klarka, da ne bi dozvolili da pokažemo dokument o prisluškivanim razgovorima između pilota NATO-a i baze u Avijanu koji potvrđuju da su NATO i OVK zajedno delovali na terenu, da bi za njega važila pretpostavka krivice umestio nevinosti, i još na mnogo toga što krasi srpsku pravdu kad je u zajedničkom poduhvatu vrše dnevna politika i lideri pravosudne nesamostalnosti.

U dopunjavanju haške i srpske pravde postojala je saglasnost da Miloševiću treba uskratiti prava i u Srbiji i u Hagu.

Vladao je politički stav da je distanciranje od prošlosti, i od Miloševića, u našem nacionalnom interesu. Ali niko nema pravo da zbog svog političkog stava krši princip jednake dostupnosti pravde svima.

Spletom okolnosti bio sam prvi advokat kojeg je Milošević pozvao da dođe u Hag. Proveo sam s njim gotovo pet sati pre njegovog prvog pojavljivanja u haškoj sudnici, poslednji sam advokat koji ga je video živog i verovatno jedini Srbin koji ga je video mrtvog na krevetu njegove ćelije.

Posle njegove smrti, vlasti u Holandiji ponudile su mi da Miloševićeva porodica, bez obzira na poternice, dođe u Hag i da budu uz mrtvog Miloševića koliko žele.

A srbska pravda, uz razne pravne izgovore, uskratila je njegovoj porodici i da ga vide mrtvog i da prisustvuju sahrani.

Zdenko Tomanović,
Politika

Milošević: Znate li da je danas Vidovdan, izdajnici?

"Prilikom izručenja Haškom tribunalu, Milošević se ponašao ponosno, dostojanstveno i učesnike u tom činu gledao sa visine, a neretko i verbalno provocirao. Neposredno pre samog izručenja, upitao je prisutne da li znaju da je danas Vidovdan, najveći srbski praznik i oslovio ih sa „izdajnici“ ", prseća se između ostalog, ugledni britanski novinar i dobitnik Pulicerove nagrade Džulijan Bordžer.