Samo za ćerke vojnih lica: Škola Ministarstva odbrane zatvorenog tipa

„Može li se reći da je vaša škola elitna školska ustanova?“

„Ako imate u vidu to da naše devojke ne piju, ne puše i ne govore rđave reči, onda svakako može. Međutim, mi smatramo da su dobri maniri norma koje se treba pridržavati. Mi smo normalna ’sovjetska’ škola“.

Radnica informativne službe vojne škole koja nas prati zove se Taisija, što je danas dosta retko ime u Rusiji. Tako su se zaista zvale učiteljice sovjetskih škola. Naša Taisija je istovremeno i srdačna i stroga. Sve u ovoj školi je u tom duhu: estetika i disciplina se kombinuju i međusobno dopunjavaju. Reči „normalna sovjetska škola“ Taisija izgovara sa primetnom nostalgijom.

Oaza iza visoke ograde

„Normalna sovjetska škola“ zauzima prilično veliku teritoriju. Nalazi se 5 kilometara severozapadno od Kremlja. Kad ne bi imala visoku zidanu ogradu, par portirnica i zabranu izlaska izvan kruga bez pratnje odraslih, bila bi klasičan školski kamp (uzgred, takva organizacija školskog prostora nije bila svojstvena sovjetskoj tradiciji). Savremena zgrada sa učionicama, nekoliko zgrada sa spavaonicama, muzička škola, sportski tereni, veliki pokriveni manež, bazen i prelepi engleski park – to je prava oaza usred 12-milionskog megapolisa.

Fotografija: Olga Ivanova

Fotografija: Olga Ivanova

Ženska škola Ministarstva odbrane ima status srednje vojne škole, ali se pre može reći da ona nastavlja tradiciju ženskih školskih ustanova koje su postojale još u carskoj Rusiji, a ukinute su posle 1917. godine. U svakom slučaju, škola je u potpunoj harmoniji sa zadatkom koji je carica Katarina Velika u 18. veku dala Imperatorskom vaspitnom društvu devojaka plemenitog porekla, a koji glasi: „dati državi obrazovane žene, dobre majke i korisne članove porodice i društva“.

Srećna okolnost

Učenice ove škole imale su većinom slično detinjstvo: živele su na kraju sveta u vojnom naselju, školovale se u garnizonu i imale su neizvesnu budućnost. A onda je usledio neočekivani preokret: u vestima su slučajno videle reportažu, ili je tata došao s posla i još na vratima rekao da ima ponudu koja se ne odbija.

Kaća Filatova je odrasla devojka, ima šesnaest godina. Videla je kako prilazim prozoru i uzaludno pokušavam da nađem domet. Odmah je izvadila mobilni.

„Treba li vam vaj-faj? Možete iskoristiti moj“.

Kaća ide u 10. razred. Još samo godinu dana i biće potpuno slobodna. „Upisaću novinarstvo“, reče mi i brzo me odmeri od glave do pete kao da još jednom želi da proveri koliko je njena odluka ispravna. U vojnoj školi se upravo u 10. razredu bira profesija. Stojimo u hodniku na spratu školske zgrade pored ogromnog portreta ruskog imperatora Aleksandra II.

„Ovo je malo veća doza ’carizma’ za jednu ’sovjetsku’ školu“, rekoh Taisiji. Ona me prekorno pogleda.

„Ovde je prirodni smer: biologija, fizika i hemija“, upade u reč Kaća da pomogne Taisiji. „A mi smo društveni smer, mi smo na drugom spratu“.

Fotografija: Olga Ivanova

Čas fizike.

Fotografija: Olga Ivanova

Kaća je rođena na Kolskom poluostrvu u gradiću Olenjegorsku iznad Polarnog kruga, 1.800 km severno od Moskve. Pored vojne jedinice tamo se nalazi rudnik gvožđa. Ljudi sa severa nemaju mnogo izbora u životu. Ruska vlada je 2014. godine uvrstila Olenjegorsk u spisak takozvanih „monogradova“, gde život svih stanovnika u potpunosti zavisi od uspeha jedinog preduzeća, i kako se navodi u odluci vlade, „postoji opasnost od pogoršanja socijalno-ekonomskog položaja“. Zbog toga je Kaću mnogo obradovala vest da je Ministarstvo odbrane u Moskvi otvorilo školu za ćerke vojnih lica.

Sedam godina kao jedan dan

U školu se o državnom trošku primaju ženska deca koja su završila osnovnu školu. To je u Rusiji uzrast od 10-11 godina. Veoma je velika konkurencija za upis. Taisija ne želi da kaže koliko se devojaka prijavi svake godine (ta brojka nije za javnost), ali kada ja pomenuh da su učenice govorile o tome kako za jedno mesto konkuriše 20 devojaka, ona klimnu glavom: to liči na istinu. Formalno gledano, devojčice prelaze u peti razred po programu srednje škole, ali to je u stvari specijalna škola. Razlika je u tome što se ovde „dublje“ proučavaju svi predmeti, a ne samo neki od njih (tj. ne prvenstveno jezici ili matematika, fizika ili biologija), i tako sve do 10. razreda kada se već može birati profesija.

Fotografija: Olga Ivanova Fotografija: Olga Ivanova

Fotografija: Olga Ivanova

Učenice su potpuno zauzete svakoga dana u toku sedam godina (izuzev raspusta). Dan počinje u 7 sati ujutro fiskulturom. Posle obavezne nastave u kojoj se uče i dva strana jezika, sviranje na klaviru, plivanje i umetničko klizanje, sledi blok fakultativne nastave: treći strani jezik, nastava muzike, slikarstva, skulpture, plesa (posebno je popularan irski ples), probe u pozorišnom studiju, robotička sekcija, snimanje materijala za sopstveni TV kanal, i naravno, sport – mnogo sporta. U hodnicima škole možete sresti omladinsku sumo šampionku Evrope Nastju Nikitinu iz 11-B razreda, a u manežu se možete sudariti sa pobednicom sveruske đačke olimpijade iz fizike. Neke od tih devojaka su podjednako uspešne u potpuno različitim disciplinama.

Fotografija: Olga Ivanova Fotografija: Olga Ivanova

Fotografija: Olga Ivanova

U osam sati uveče devojke se vraćaju „kući“, tj. u dvokrevetne sobe đačkog doma. Pre spavanja dobijaju pola sata slobodnog vremena.

Fotografija: Olga Ivanova Fotografija: Olga Ivanova

Fotografija: Olga Ivanova

Cijena slobode

Jednom mesečno učenice izlaze u grad u pratnji članova porodice ili ovlašćenih lica (kao u armiji). Jednom u tri meseca je Imendan, tj. dan kada proslavljaju svi oni kojima je u tom periodu bio rođendan. Na Imendan se u školi organizuje diskoteka i to se čeka kao najveći praznik. To je redak slučaj kada učenicama u goste dolaze mladići – učenici srednjih vojnih škola, vojno-muzičkog učilišta i učilišta Ministarstva za vanredne situacije.

„To je jedini dan kada možemo da se našminkamo“, kaže Kaća Filatova.

Fotografija: Olga Ivanova

Maša Samatkina - učenica šestog razreda. 

Fotografija: Olga Ivanova

Devojčice od 5 do 9 razreda imaju još manje „građanskih“ sloboda. Učenicama starijih razreda je dozvoljeno da stalno nose mobilni telefon, dok mlađe dobijaju tu igračku samo uveče na jedan sat. Ceo taj sat one troše na razgovor sa roditeljima.

„Jeste li već videli našeg petla?“, pita me, a u stvari zahteva odgovor divna devojčica sa velikim sivim očima i modernim „žito-pletenicama“. „Ispilile su ga naše devojčice na času biologije“.

„Kako ispilile?“

„Pa prosto: iz jajeta!“

Fotografija: Olga Ivanova

Kaća Filatova iz 10 „A“ i taj petao.

Stasja Starožuk je šesti razred. Vojno lice u njenoj porodici je mama. Ona je telefonista voda veze u severnokavkaskom gradu Nevinomisku, koji se nalazi 1.500 km južno od ruske prestonice. Devojčica je upisala ovu školu pre godinu i po dana.

Stasja i nekoliko njenih drugarica iz razreda su obukle iste svetlo-plave perjane jakne i organizovale nam „ekskurziju“ kroz školu. Tamo negde, u dubini engleskog parka živi petao koga su drugarice „ispilile“ na času biologije. Taisija, naravno, ide sa nama – ona vodi računa i o deci, ali i o gostima. Mi nemamo ništa protiv: jasno je da Ministarstvo odbrane mora imati i vojne tajne.

Aleksandar Kulgin,
Ruska reč