Ima li kraja cepkanju Balkana?

Nameru koju je izrekao Savez opština autonomne pokrajine Kosovo i Metohija da proglasi nezavisnost severnih regiona pokrajine, ozbiljno je preplašila ablanske vlasti u Prištini. Ministar unutrašnjih poslova u kosovskoj vladi Bajram Redžepi obećao je da će reagovati zajedno sa međunarodnom zajednicom, ako ovo pitanje bude razvijano. Predsednik pokrajinske vlade Hašim Tači, sa svoje strane, zabranio je posete visokih činovnika Srbije Kosovu jer su provokativne. U četvrtak 26. avgusta na Kosovo je nameravao da doputuje ministar za Kosovo i Metohiju u srpskoj vladi Goran Bogdanović. Razbuktali konflikt razmatra Petar Iskenderov.
 

Situacija na Kosovu i oko njega se razvija u punom skladu sa zakonima balkanizacije - tačnije neregulisanog cepkanja postojećih država na sve manje etničke fragmente. Danas je već očigledno da se nije opravdala računica onih koji su, makar i iskreno, računali da se priznavanjem nezavisnosti Kosova može okrenuti poslednji list balkanske drame. Stranica je bila okrenuta, ali posle nje je otvorena nova, koja nagoveštava Balkanu, oblasti oko Crnog mora, Kavkazu, Srednjoj Aziji i drugim regionima sa sličnim problemima, nove podele, sukobe i etčnika čišćenja. O pretnji da se ponovi kosovski scenario već otvoreno govori Kirgizija. Premijer Republike Srpske Milorad Dodik insistira na pravu svog naroda na samoopredeljenje po kovoskom obrascu, a vrhovni bosanski muftija Mustafa Cerić proglašava svoje podanike za objekat religiozne i etničke diskiminacije od strane bosanskih Hrvata. Uzimajući u ozbir tragičnu istoriju bosanskog rata - jedna ili dve takve izjave dovoljne su da se situacija rasplamsa u novom etničkom i religioznom konfliktu.
 

Zašto se međunarodna zajednica koja raspolaže političkim institucijama, finansijskim polugama i naoružanim mirotvorcima, ispostavila nesposobnom da drži situaciju pod kontrolom? Evo mišljenja ruskog istoričara, vodećeg saradnika Instituta za ekonomiju RAN Sergeja Romanenka:
 

Spoljašnji faktor - misli se na međunarodne ogranizacije i velike države, počev od kraja 19. veka igrao je značajnu ulogu u određivanju sudbine Balkana. Ali ipak ne treba zaboraviti na to da osnovu etnopolitičkih procesa predstavljaju same balkanske zajednice, balkanski narodi i države. Zato ne mogu uvek međunarodne ogranizacije i velike sile da nametnu svoju volju, kontrolišući politiku nacionalnih pokreta i proces formiranja država na Balkanu, smatra Sergej Romanenko.
 

Kada je jedinstvena Jugoslavija tek počela da se raspada, evropska udruženja izradila su kriterijum proglašenja novih nezavisnih država, bivših republika SFRJ. Važan kriterijum među njima je bilo strogo poštovanje prava nacionalnih manjina. Ipak glavne arhitekte nezavisnosti Slovenije i Hrvatske kao što su Nemačka i Vatikan insistirali su na suprotnom. Prvo priznanje nezavisnosti, a teko onda pomoć u demokratizaciji. Kada je buknula Bosna i Hercegovina, oružje je krenulo sa svih strana, kao i najamnici i dobrovoljci, a svetskoj zajednici nije bilo do standarda. I kad je Kosovo uz podršku Zapada proglasilo nezavisnost, za njega uopšte nisu važili nikakvi stavovi o samoopredeljenju republika bivše Jugoslavije. A pošto je Međunarodni sud pravde UN poslušno odobrio ovu odluku, cepkanje se zakonomerno spustilo još niže - na nivo etničkih i verskih opština. Uzimajući u obzir vekovima upspostavljan šahovski raspored Balkana, Kavkaza ili Srednje Azije, njihova dalja balkanizacija ne nagoveštava ništa drugo do nove Srebrenice, Karabahe i Ferganske doline. Jedino ako međunarodna zajednica ne izradi konačno nova pravila i natera sve figurante lokalnih pregleda vesti da ih poštuju, a ne samo one koji nisu po volji Zapadu.