Ksenofobija kao glavni problem EU

Francuski sveštenik Artur Erve zamolio je Boga da pošalje infarkt predsedniku Sarkoziju, koji je započeo rat protiv Cigana. Saopštenja iz Francuske, gde ruše ciganske kampove i u masnovnom poretku šalju njihove porodice tamo odakle su stigle prepune su vesti. Mada ilegalce proteruju reklo bi se zakonito. Samo primenjuju zakon selektivno - samo na jednu etničku grupu - primećuje glavni urednik lista Rusija u globalnoj politici Fjodor Lukjanov:
 

Problem preseljenja Cigana iz relativno siromašnih zemalja u bogatije složen je. Potšovanje pravnog poretka ovde protivreči opštehumanitarnim prilazima, sa pravom svakog člana EU na dobrovoljni izbor mesta stanovanja. Naravno, način života ciganske zajednice se ne uklapa u evropske tradicije. Cigani su susedi od kojih se dobija glavobolja. To niko ne negira. I problemi koji su se pojavili u Francuskoj, kuda su nagrnula nomadska plemena iz Rumunije i Bugarske, mada u manjoj meri i u Nemačku, Italiju i skandinavske zemlje. I tamo je fiksiran rast prekršaja, i tamo se žale lokalni stanovnici. I ovo negodovanje stanovništva, potencijalnih birača, prekrivaju žalbe pravobranilaca, izjave rukovodstva Evropske komisije i Parlamentarne skupštine SE o neophodnosti poštovanja normi slobode kretanja i o mogućem uvećanju ksenofobije i rasizma.
 

Da, o kakvom mogućem uvećanju je reč kada već danas po anketiranjima javnog mnjenja više od 70% Francuza podržava proterivanje Cigana! Ova raspoloženja su još podstaknuta i događajima u Grenoblu, gde su Cigani napali policijsku stanicu. Nikola Sarkozi prvi put je izjavio ono o čemu se ćutalo. Tačnije, o tome da je potrebno proterati iz zemlje i lišiti državljanstva svakog migranta koji podigne ruku na policajca. Kako je veliki stepen nezadovoljstva u društvu protiv Cigana, ako rukovodilac države govori nešto tako?
 

Rast ksenofobije u Evropi prilično je osetan. I to se tiče ne samo Cigana, već i ljudi druge kulture, posebno sa Bliskog Istoka, iz Afrike. Meni se čini da će u perspektivi to postati glavni problem EU. Nastaje paradoksalna sitaucija: razlika između sve tešnjeg opšteg ekonomskog prostora EU i političke svesti stanovništva koja zaostaje po stepenu integracije. Bez obzira na odustvo granica, svako se oseća ili kao Francuz, ili Nemac, ili Danac i slično, ali ne kao građanin Evrope sa jednakim pravima za sve. Politička integracija zaostaje za ekonomskom, zato federacija u Evropi nije uspela. Njeno proširenje 2004-2007. na račun istočnoevropskih zemalja samo je uvećalo razliku u nivou standarda u raznim delovima EU. A čovek, kao što znamo, ide tamo gde je bolje. Tako da nemam srca da osuđujem ciganske migrante.
 

Stroga Francuska, ipak, ne štedeći, snabdeva proterane porodice novčanom pomoći. Ali gde je garancija da se Cigani neće vratiti? I uopšte: da li je rešiv problem nomadskog naroda u okviru EU?
 

Bilo je pokušaja da se ograniči priliv doseljenika još 2004. godine, u toku prvog talasa proširenja EU. Neke zemlje su tada uvodile ograničenja na posao za građane novih država. Moratorijum je pretpostavljao zabranu rada u roku od 5-7 godina. Istina odmah su se čuli glasovi da se krši osnovni princip ujedinjene Evrope. Ako on ne može da se poštuje, čemu onda taj savez?
 

Kako će se razvijati situacija dalje? Predviđam da će Cigani postati stalni izvor nezadovoljstva u EU, njena neprolazna glavobolja. Uslovi njihovog proterivanja će se pooštriti, u Fracuskoj sigurno, novac za put im se neće izdavati. A izlaz za ovaj nerešiv problem postoji. On je jednostavan i istovremeno krajnje složen. Kako Cigani ne bi tražili bolju sudbinu, treba im stvoriti na licu mesta dostojne uslove života, pobrinuti se za obrazovanje, stanove, zapošljenje, zdravlje, učešće u političkom životu zemlje u kojoj žive.
 

U mnogome to je pošlo za rukom Rusiji. Nije slučajno najpoznatiji ruski Ciganin, pevač Nikolaj Sličenko jednom primetio: Imali smo sreće, u Rusiji nas vole.