Igranje istorijom sa fašističkom nijansom

U ponedeljak 23. avgusta u Evropi se obeležava takozvani Međunarodni dan sećanja na žrtve staljinizma i nacizma. On je bio uključen u evropski politički kalendar 2008. godine na osnovu odluke većine poslanika Evropskog parlamenta na incijativu predstavnika zemalja Pribaltike, Poljske i drugih istočnoevropskih država.
 

Oni koji posle autora rezolucije Evropskog parlamenta pokušavaju da prepišu istoriju, postavivši znak jednakosti između totalitarizma i nacizma, između SSSR i fašističke Nemačke, imaju dva glavna cilja. Kao prvo, da opravdaju svoje pretenzije prema savremenoj Rusiji, između ostalog finansijske i teritorijalne, a kao drugo da skinu sa svojih zemalja odgovornost za sopstvene zločine u vreme rata.
 

Polazna tačka za usvajanje rezolucije Evropskog parlamenta bila je jeoš jedna godišnjica pakta Molotov-Ribentrop, koji je SSSR potpisao sa Nemačkom 23. avgusta 1939. godine u konkretnim istorijskim uslovima sve veće vojne pretnje. Mada su SSSR i Rusija više puta, između ostalog na nivou odluka parlamenata, osuđivali stavove tog dokumenta, a među istoričarima se nastavljaju sporovi o njegovoj pravoj ulozi, u prestonicama mnogih istočnoevropskih država žure da prave sopstvenu istoriju. U toj istoriji Nemačka i SSSR se čine jednakim krivcima za drugi svetski rat, a brižljivo se prećutkuju zločini koje su izvršili sopstveni fašistički lideri u Letoniji, Litvaniji, Estoniji, Ukrajini i na drugim terotorijama pod nemačkom okupacijom. Težnja da se opravdaju sopstveni fašisti leži u osnovi proslavljenih pribaltičkih odreda Vafen-SS i zapadnoukrajiskih zločinaca Stepana Bandere i Romana Šuheviča, prećutkivanja istorije koncentracionih logora Salaspils u Letoniji i pogroma u Viljnusu i Kaunasu koje su organizovali lokalni fašisti.
 

Takođe je dobro poznato to da je upravo Poljska u septembru 1938. godine nad potpisivanjem Minhenskog sporazuma o podeli Čehoslovačke istovremeno sa nemačkim trupama uvela svoju armiju u Tešinsku oblast, oko koje se sporila sa Pragom od kraja prvog svetskog rata. Tako možda treba uvesti u dnevni red Evropskog parlamenta, prateći logiku određenih poljskih krugova, pitanje o žrtvama poljske agresije?
 

U gore navedenu liniju dobro se uklapaju i pokušaji aktuelnih vlasti u Moldaviji i Rumuniji da uz razgovore o „sovjetskoj okupaciji" traže od Moskve materijalnu kompenzaciju i da postignu povlačenje ruskih mirovnjaka iz Pridnjestrovlja. Međutim, sama Rumunija je pratila primer drugih saveznika Nemačke, težeći da iskoristi njene vojne uspehe za realizaciju sopstvenih nacionalnih programa - rekao je za Glas Rusije ekspert Instituta za slavistiku RAN Vladilen Vinogradov, koji je podsetio da su ovu osobinu mentaliteta vladajućih istočnoevropskih elita koristili i nastavljaju da koriste njihovi pseudosaveznici:
 

Treba potpisati, na primer, Rumunima sve što oni žele. A šta će biti, pokazaće rat. Nastupiće takozvane okolnosti više sile, i oni će zaboraviti na svoje zahteve. Takav je bio smisao. Takvu politiku Nemačka i druge zapadne države istorijski su sprovodile u pogledu država Centralne i Istočne Evrope - i njihovi upravitelji vrlo dobro su naučili da se koriste time, ne zaboravljajući da prebacuju odgovornost na svetske moćnike.
 

Osim toga, autori pseudoistorijskih konstrukcija zaboravljaju da se osuda nacizma bazira na odlukama proslavljenog Nirnberškog tribunala, koji je zabranio samu nacističku ideologiju sa njenim rasnim teorijama. Što se tiče totalitarnog režima u SSSR, reč je o praksi državne represivne uprave, čije žrtve su bili svi narodi zemlje, ali koja nema ništa zajedničko sa osvajanjem životnog prostora za arijevsku rasu, ni sa Holokaustom. Zato je svetogrđe staviti znak jednakosti između krivcima za raspirivanje drugog svetskog rata i onih koji su primili na sebe glavni udarac fašističke Nemačke i njenih satelita.