Okovani Avganistanom

Presednik SAD Barak Obama učestvovaće na samitu EU-SAD, koji će biti održan 20. novembra 2010. u Lisabonu. O tome se govori u zvaničnoj izjavi Bele kuće, objavljenoj obih dana. I mada su sastanci ovakve prirode u EU rutinska pojava, odluka Obame komentariše se u evropskim krugovima skoro kao istorijski preokret u transatlantskim odnosima. Indikativno je ipak da će se sa liderima EU Obama sastati tek posle samita NATO-a, koji će nekoliko sati pre toga biti završen tamo, u Lisabonu.
 

U principu se može razumeti povišeno raspoloženje rukovodstva Velike Evrope, izazvano pristankom Obame da učestvuje u samitu EU-SAD. Ovaj sastanak trebalo je da bude održan u maju u Madridu. Ali još u februaru stariji atlantski partner je objavio da je nemoguće da učestvuje u njemu zbog zauzetosti. To je bilo za lidere EU ne hladan, već ledeni tuš. U evropskim prestonicama tada je počelo da se govori o tome da je domaćin Bele kuće izgubio interesovanje za svoje saveznike sa druge strane Atlantika i uopšte o tome da Amerika revidira svoje spoljnopolitičke vrednosti.
 

Posebno pesimistično, između ostalog, izjasnio se tim povodom predsednik Estonije Tomas Hendrik Iljves na forumu Nemačkog Maršalovog fonda, održanom u martu u Briselu. Evrope više nema na monitoru američkog političkog radara, gde je ona stajala svih prethodnih godina, primetio je on. Realni problemi savremenosti za Ameriku leže, po njegovim rečima, negde na drugom mestu. Pa i sam iskusni šef Evropske komisije Žoze Manuel Barozu priznao je da su Evropa i SAD sada na raskrsnici i njihovo partnerstvo u svetu koji se menja treba da se prilagodi novim realijama.
 

Mogu se dugo nabrajati periodično slabljenje i zatezanje transatlantskih niti partnerstva. U suštini, prvi put pod pretnjom raskida ove niti su se našle zbog neslaganja i prilazima operaciji SAD u Iraku, a u poslednje uzroke treba ubrojati to što Vašington i glavne evropske prestonice na različite načine vide puteve izlaska iz krize, da ne govorimo već o odsustvu posebnog entuzijazma povodom aktivizacije vojnih dejstava u Avganistanu kod NATO saveznika. Između ostalog često, kako se kaže, ono što deli, to spaja. U datom slučaju, bez obzira na sve navedeno, i stariji i mlađi partneri iz alijanse su se našli, ako se može tako reći, okovani istim lancem - avganistanskim. Upravo u tome vidi uzrok evropskog preokreta Obame profesor Instituta za političke i vojne analize Anatolij Ciganok:
 

"Sasvim sam saglasan da će Barak Obama krenuti u Lisabon u prvom redu samo zato da bi pregovarao sa članovima NATO-a. Za Obamu je krajnji rok povlačenja trupa - kraj 2011. godine, krajnje neophodan, pošto bi on hteo da ostane predsednik u drugom mandatu. A ja duboko sumnjam da će Obama ispuniti obećanje o povlačenju trupa. Upravo radi razmatranja ovog pitanja on će posetiti Lisabon u prvom redu. I tek u drugom radi razmatranja evropskih problema."
 

Nemački nedeljnik Špigl izdvaja iz već pomenute izjave Bele kuće reči o tome da za SAD u njihovim naporima da se postigne globalni napredak principa blagostanja i bezbednosti, nema jačeg partnera od Evrope. Lepo, ali diplomatski uvijeno. Zato u saopštenjima iste te Bele kuće povodom prestojećeg samita NATO-a na prvom mestu stoji pasaž o tome da će saveznici koncentrisati svoju pažnju na dostizanje progresa NATO snaga u Avganistanu. Ovde je već sve jasno. Druga je stvar koja će uloga saveznicima SAD u Lisabonu biti draža: uloga NATO podčinjenog ili ravnopravnog partnera u vidu Evropske unije.