Muževljeva odgovornost

 

Znamo da svaka organizacija, svaka institucija – bilo crkvena: parohija, manastir ili svetovna: banka, preduzeće, škola – mora imati glavu, upravitelja. Tako je i sa uspešnim brakom, porodica je takođe zajednica, duhovno i telesno ustrojena. Prema Svetom Pismu i Svetom Predanju, vođa u braku je muž. Ponovo, reči svetog Apostola Pavla: Muž je glava ženi… On je onaj koji vodi. On predstavlja načelo autoriteta unutar porodice. Kao što je sveštenik duhovni vođa pastve, odgovoran pred Bogom za svoje parohijane, i zato duhovni autoritet u parohiji, tako je i muž sveštenik u svojoj porodici, odgovoran za davanje osnovnog tona porodičnom životu.
 

Ovo ne znači da je on iznad svoje žene. U Hristovim očima svi su jednaki; nema ni muškoga ni ženskoga. U stvari, brak je sveza jednakih. Neka ne bude zabune: nema mesta nikakvom nipodaštavanju bilo kakve vrste u pravoslavlju. To što je glava, ne daje mužu bilo kakvu diktatorsku, tiransku, samovoljnu ili apsolutnu vlast nad njegovom ženom i decom. Ipak, kao svaki značajnan položaj, i muževljev prate određene odgovornosti, koje su veoma teške, ali takođe i veoma izazovne i potencijalno kreativne. Sveto Pismo nam govori da muž mora voleti ženu kao što je Hristos zavoleo Crkvu i dao Sebe za nju (Efes.5,25) Mnogo hrišćanskih muževa ima malo predstave o tome šta ovakva ljubav znači. U svetu, “ljubav“ obično upućuje na telesnu ljubav ili sentimentalnu, romantičnu ljubav. Ovo nema ničeg zajedničkog sa hrišćanskim poimanjem ljubavi. Setite se samo Hristovih reči učenicima: Nema veće ljubavi od one da čovek položi život svoj za drugoga. Ljubav, dakle, sa hrišćanskog stanovišta, znači žrtvu, samo-poricanje. Muž mora da iskazuje toliko brige, staranja, nežnosti, pažnje, poštovanja i obzirnosti prema svojoj ženi koliko i Hristos za svoju Crkvu. Muževljevo staranje mora biti toliko da se protegne i do same smrti. Baš onako kao što je Gospod Isus Hristos stradao iz ljubavi za svoju Crkvu, tako isto i Pravoslavni suprug mora da prinese sve – čak i svoj život ako je neophodno – za svoju suprugu. I ponovo, Sveti Apostol Pavle kaže, Muž je glava ženi kao što je Hristos glava Crkvi… Mi znamo kakva je vrsta glave Gospod bio: On je prao noge Svojim učenicima. Prema našem Spasitelju, biti glava, biti prvi, znači služiti – prednjačiti u pružanju ljubavi, razumevanja, strpljenja, u pružanju zaštite svojoj porodici. Ovo je primer vožda, glave, kakav je muž prizvan da bude. I kada je on takav vođa, on je pravi čovek, istiniti čovek, veran svojoj bogoliko ustrojenoj prirodi.
 

Mudra žena će ohrabrivati svoga supruga da bude takav čovek; ona neće pokušavati da preuzme taj položaj autoriteta za sebe. Psiholozi tvrde da je gnev koji žena oseća prema čoveku koji joj je dozvolio da umesto njega ona bude glava porodice, jeste najdublji mogući gnev. Tako se danas otkriva da mnogi slučajevi delikvencije, pa čak i duševnih bolesti, dolaze iz domova gde otac nije glava kuće, izvor saosećanja, ljubavi i zaštite.

Muževljeva dužnost da pruža ljubav svojoj ženi i porodici ne dozvoljava mu da zastrašuje ženu. On ne sme da tretira svoju suprugu kao unajmljenog slugu – što mnogi muškarci čine. Evo šta Sveti Jovan Zlatousti ima da kaže o ovome:
 

“Zaista, slugu će možda čovek i privezati strahom; ali ne, ni njega neće, jer će i on tražiti način da izbegne i ode. Ali ti svoga životnog druga, majku svoje dece, izvor svih svojih radosti, ne bi trebalo da vezuješ strahom i pretnjama, nego ljubavlju i blagom naravi. Jer, kakvo je to jedinstvo gde se žena plaši muža? I kakvo će zadovoljstvo muž imati ako sa svojom ženom opšti kao sa robinjom, a ne kao sa suprugom koja ga voli po svojoj slobodnoj volji? Čak ako u nečemu zbog nje i postradaš, ne kažnjavaj je, jer ni Hristos nije tako učinio za Crkvu.“
 

Muškarci, muževi, prava ljubav za nas počinje kada dajemo od svojeg drugima. Mi zaista počinjemo da volimo – u hrišćanskom smislu – kada mi prvi dajemo. Jedan suprug se jednom požalio Svetom Jovanu Zlatoustom da ga njegova žena ne voli. Svetitelj mu je odgovorio: “Idi kući i voli ti nju“. “Ali ne razumete me, rekao je taj supružnik, kako ja da volim nju kada ona ne voli mene?“ “Idi kući i voli ti nju“, Svetitelj ponovi. I imao je pravo. Tamo gde nema ljubavi, moramo dometnuti malo svoje, pa ćemo je naći.
 

Često se muževi žale svešteniku da ih žena ne voli. Tada sveštenik otkrije da muž ne hodi svojim putem pružanja ljubavi; on jednostavno sedi i traži da bude voljen, otprilike kao neki idol koji čeka da mu služe i obožavaju ga. Takav muž mora da spozna da jedini način primanja trajne ljubavi u braku jeste i njeno davanje. U životu obično primamo ono što dajemo: ako mrzimo – primamo mržnju; ali ako pružamo ljubav, zauzvrat i mi dobijamo ljubav.
 

Crkveni Oci poručuju da muževi hrišćani moraju da vole svoje žene više negoli svoje svetovne poslove, jer nema većeg uspeha od sreće u domu; i nijedan uspeh koji mi muškarci u životu ostvarimo neće ništa značiti ako omanemo u svom domu. Naše porodice zaslužuju najbolje. Ima nas isuviše muškaraca danas koji radimo najbolje što znamo izvan, u svetu, a najslabije kod kuće. Iz toga razloga, Crkveni Oci nam govore da postavimo kao najveću vrednost trud koji ulažu naše žene i da budemo više željni boravka kod kuće sa njima negoli na nekom svom poslu. Muževi, i vi budući muževi, čujmo zato srcima ove reči jednog čoveka iz dvadesetog veka, Francuza Anri Morisa:

“Obavezao sam sebe zaceo život; izabrao sam; od sada moja težnja neće biti da tražim nekoga ko bi mi udovoljavao, već da udovoljim onoj koju sam izabrao…“

 

 

Sveti Apostol Pavle govori: Žene, pokoravajte se svojim muževima, kao Gospodu… No kao što se Crkva pokorava Hristu, tako i žene u svemu svojim muževima (Efes.5,22-24).

Današnje društvo, pogotovo ovde u Americi i naročito u javnom mnjenju – filmovima, televiziji, novinama, knjigama – prezire vrlinu poslušnosti. Mi smo mesto toga, pobuđivani na svakom ćošku da “uradimo po svome“, da se staramo “pod brojem jedan“ da udovoljimo našem svakom hiru i želji. Ali pravoslavni brak nije, kao što pomenusmo, deo ovog svetovnog ili posvetovljenog društva. Njegov cilj i ciljevi društva nisu samo različiti; oni su potpuno suprotstavljeni. Svrha hrišćanskoga braka je večni život na Nebesima sa Gospodom Isusom Hristom; svrha, pak, svetovnog društva jeste zadovoljstvo, uživanje ovde i sada i osobito samougađanje i samovolja.

Nama je otkriveno Svetim Pismom i Predanjem da je poslušnost u stvari provodnik ka hrišćanskom savršenstvu – i da poslušnost i pokornost samo potpomažu da se ubrza borba za dostizanje vrlinskog života. Na drugoj strani, samovolja samo pojačava strast gordosti i udaljava pojedinca od hrišćanskog puta mišljenja i življenja. Mitropolit Antonije Hrapovicki piše:
 

“Ako želite da budete dobra, pametna osoba a ne glupava ovca, samo još jedna u stadu, onda se ne saglašavajte sa svojim savremenicima koji propadaju duhovno i telesno; ne idite putem samovolje, već putem poslušanja. Samo tada ćete biti ličnost. Tada ćete, verovatno… vi sami… sačuvati svoju veru i srce nepovređenim, dušu časnom, neće vas lomiti vetrovi i oluje kao parče lima, onako kako to biva sa vašim savremenicima.“

Sam Gospod je najsavršeniji primer poslušanja, jer je Svojom poslušnošću volji Očevoj On otišao na stradanja i smrt nas radi, i iz greha nas izveo u slobodu i spasenje.

Svi smo mi videli, nekom prilikom, primere porodica gde žena rukovodi, gde “nosi pantalone“. I šta podrazumevamo pod tim nespretnim izrazom? Misli se na to da je supruga preuzela položaj rukovodećeg u porodici i da pokušava da bude glava svome mužu. Ovo se može desiti jer je suprug slaba ličnost – ili veoma sebičan i prezauzet da preuzme svoje prave odgovornosti; ili može biti da žena ima neki duhovni ili emocionalni problem koji je goni da želi vlast i moć. U takvim slučajevima žena je često žustra i ljutita osoba, što se odražava i na njeno ponašanje izvan porodice. Takvoj ženi nedostaju osnovne vrline ženstvenosti – nežnost, krotost, dobrota. Gde god je tako, tu postoje samo osećanja očaja, nezadovoljstva, razočaranja pa čak i besa među ukućanima. Jedna od prvih stvari koje sveštenik mora tu uraditi jeste da pokuša da ubedi muža da počne da preuzima ulogu glave porodice a mora takođe da nagovori ženu da prepusti nešto od vlasti koja joj po pravu ne pripada.

Treba reći da ovakvi stavovi nisu isključivi: postoje trenuci kada je potrebno da žena pokaže svoju jačinu ili da muž posluša svoju ženu. U mnogim zrelim, duhovno razvijenim brakovima, povezanost muža i žene prerasta u uzajamnu poslušnost.

 

 

Iskustvo nas uči da kada se dvoje ljudi venčaju, odmah počinju da otkrivaju koliko se u stvari razlikuju. Činjenica je, mi počinjemo da se upoznajemo tek u braku. Živimo brinući isuviše samo o sebi. Zaista nam je potreban neko drugi da nam pomogne da upoznamo sebe same. Jedna od neočekivanih prednosti kvalitetnog braka jeste i ta što ona pruža sopstvenog psihijatra: uzorna supruga će uvek rado saslušati svoga muža bez potrebe da za te usluge bude i plaćena! Poznato nam je da mnogi emocionalni stresovi nastaju kada osoba sa nagomilanim sopstvenim problemima to nema sa kime da podeli. U dobrom braku, muž i žena dele svoje breme međusobno, potpomažući se i to bezrezervno, ne opterećujući sebe pomislima kako će to onaj drugi možda shvatiti.

Brak nije misionarski poduhvat! Dovoljno je što ima svoje podrazumevane poteškoće i iskušenja, da bi ga sad još i supružnik dodatno otežavao pokušavajući da sasvim promeni i preoblikuje onog drugog. Jedna od najčešćih i najvećih iluzija mladih supružnika jeste želja i očekivanje da promeni onog drugog.

Istinita ljubav ne prisiljava nikoga, ne zahteva promenu; ona podrazumeva uzrastanje. Kako? Prvo, prihvatanjem svoga supružnika onakvim kakav je. Kada se venčavamo, mi se ne zavetujemo da ćemo menjati onog drugog, već da ćemo ga voleti onakvog kakav je. Najbolja stvar koju muž može učiniti da utiče na svoju ženu ili obratno, jeste da menja sebe samoga, da ispravlja svoje nedostatke držeći se pouka koje je Gospod uputio svojim učenicima.
 

Za nevernost u braku smatramo čin kada jedno od njih izvrši preljubu. Ali stvarnost je, mi nismo verni i odani ni kada posao, roditelje, svoj hobi ili bilo šta drugo stavljamo ispred svoga supružnika. To je takođe nevera. I ko god nije spreman da stavi svoga supružnika ispred karijere, ispred roditelja, prijatelja i proste zabave, nije spreman za brak – i takav brak će propasti. Brak je za odrasle, nije za decu.

Ako umetneš prvo dugme u odgovarajuću gajku svoga odela i ostala dugmad će biti na svome mestu. Ali ako se ono prvo dugme stavi u drugu rupu, ništa neće biti na svom mestu. Radi se tome da prve, najvažnije stvari treba da budu na prvom mestu, da se poštuju prioriteti. Isto je tako i u braku. Muževi, ako držite vaše žene na prvom mestu – i žene, ako to isto činite – sve ostalo će doći na pravo mesto u bračnome životu.

 

Ima mnogo karakteristika uspešnog braka, ali po mom mišljenju ove tri su najbitnije:

 

1. Pohvala. Nijedan brak neće napredovati ako u njemu nema pohvale. Svako u životu potrebuje poštovanje u nečemu i od nekoga. I ništa ne može ubiti ljubav brže od neprestanog kuđenja. Kada se muževi i žene pohvaljuju uzajamno – u malim ili u bitnim stvarima – time zapravo govore jedno drugome: volim te; cenim te. Pohvala hrani dobar brak. I to je ono što najviše nedostaje današnjim brakovima.

 

2. Praštanje. Praštanje je ključno za srećan brak. Kada me parovi pitaju: “Da li naš brak može opstati?“, moj je odgovor uvek: “Naravno, pod uslovom da ste spremni da praštate jedno drugom.“ A to opraštanje ne treba da postoji samo posle većih potresa unutar porodice. Ono treba da bude svakodnevno. U uspešnom braku, muž i žena neprestano traže oproštaj jedno od drugog. Kada to ne činimo, rane ne zaceljuju. Samo se sve više međusobno udaljavamo. Bivamo sve hladniji jedno prema drugom i ne primamo blagoslov koji Bog šalje na muževe i žene koji praštaju jedno drugom.

 

3. Vreme. Uspešan brak potrebuje vreme. To se ne dešava preko noći. On mora da uzrasta. Dugačak je i naporan to proces; kao i sve prave stvari u životu, to se ostvaruje kroz stalan trud i odricanja. Oni među vama koji još niste venčani ili nameravate da to učinite, zapamtite ovo: živimo u svetu koji traži momentalno zadovoljenje potreba – hoćemo ono što mi hoćemo i to kada nam se prohte a to je odmah! To nestrpljenje sa naše strane je pogubno po brak, čak i u Pravoslavnoj Crkvi. Ako nemamo strpljenja jedno za drugo i ako nismo spremni da se mnogo godina provedemo radeći na njemu, onda nam je brak unapred osuđen na propast.

 

Nijedan brak nije dovoljno dobar da ne bi mogao biti bolji i nijedan nije toliko loš da se ne može poboljšati – pod uslovom da su oni od kojih to zavisi, spremni da Božjom blagodaću zajedno uzrastaju ka punoti Hristovoj, koji je i došao “ne da mu služe, nego da služi.“
 

Osnovni i ključni preduslov za dobar brak jeste sposobnost napredovanja. Nezrelost je jedan od najvećih problema zbog kojih propada brak. Sigurno je, mi svi ulazimo u brak sa ličnim asortimanom nezrelosti i loših navika. Ali moramo naučiti da ih prevazilazimo. Kada sam bio dete, poučava Sveti Apostol Pavle, razmišljao sam kao dete. Govorio sam kao dete, shvatao kao dete. Ali kada sam odrastao, odbacio sam detinjarije. I koliko je zaista zarad srećnog braka potrebno odbaciti detinjarije: neodgovornost, tvrdoglavost, samoživost, nesaosećajnost, ćudljivost, ljubomoru. Koliko je važno moliti se svakoga dana: “O Bože, pomozi mi da uzrastam… da se preispitujem…da sagledavam potrebe i osećanja moje žene/muža, i da prihvatim odgovornost koju je Bog naložio na mene.“