Plodovi propagande iz 16. veka o Ivanu Groznom

U Tretjakovskoj galeriji (Državna galerija „Pavel Tretjakov“) u Moskvi nalazi se slika čuvenog Ilje Rjepina „Ivan Grozni ubija svog sina“. Rjepin je prvobitno, na izložbi u Sankt Peterburgu 1885, ovo svoje delo predstavio pod drugačijim nazivom – „Ivan Grozni ubija svog sina Ivana, 16. novembar, 1581. godine“. Slikar je u to doba već bio veoma slavan i zadivljena publika se u velikom broju šapućući od uzbuđenja tiskala oko ove slike. Međutim, kada je vrhovni prokurator Svetog sinoda i čuveni ruski državnik i mislilac Konstantin Petrovič Pobedonoscev prišao platnu, okrenuo se i ubrzo ljutito napustio izložbu.

Na platnu je prikazan starac izbezumljenog pogleda u kraljevskoj odori kako u naručju drži beživotno telo mladića kome se iz slepoočnice sliva krv. Nedaleko od njih leži palica umrljana krvlju – očigledno je car u nastupu besa njome usmrtio svog sina i prestolonaslednika.

Zašto je ova slika toliko razljutila Pobedonosceva? To što ruski car predstavljen kao ubica nije bio jedini razlog. Istaknutog državnika ogorčilo je ovako otvoreno izvrtanje ruske istorije. Stoga je odmah uputio pismo imperatoru Aleksandru III u kome je izlio sav svoj bes napisavši „ova slika ne može se smatrati istorijskom, pošto je scena koja je na njoj prikazana [...] sasvim izmišljena“. Nije slučajno što je ubrzo posle toga naziv slike bio izmenjen i datum uklonjen kako ne bi asocirala na istorijski događaj. Ono u šta je već tada bio uveren Pobedonoscev kasnije su potvrdili i istoričari – Ivan Grozni nije ubio sina u nastupu besa.

Štaviše, u sovjetsko vreme stručnjaci su uspeli da dokažu da je carević Ivan bio otrovan. Naučnici su 1963. otvorili grobnice carevića i samog Ivana Groznog (u Arhangelskom saboru u Moskovskom kremlju) kako bi potvrdili teoriju o trovanju. Naučnici su otkrili prisustvo visoke koncentracije olova u kostima i oca i sina. Iz toga sledi da Ivan Grozni nije ubio svog sina - on je umro od trovanja, baš kao i sam car.

Međutim, Rjepinova slika podvlači upravo istorijsku dimenziju, što je evidentno iz njenog prvobitnog naziva. Zna se da je sam umetnik podrobno proučavao istorijske izvore svaki put kada je radio na nekom platnu . Postavlja se dakle pitanje: zašto je naslikao nešto što se u stvarnosti nikada nije dogodilo?

Odgovor na ovo treba potražiti u srednjem veku. Istoričari su odavno dokazali da je car Ivan bio jedan od najvećih monarha u istoriji Rusije.

 

Jelena Glinska, majka Ivana Groznog. Rekonstrukcija lica na osnovu kostiju lobanje. Rad S. Nikitina, 1999. Iz slobodnih izvora.

Početak njegove vladavine obeležila su teška vremena nemira i nesloge. Ivan je presto nasledio posle smrti svoga oca – Vasilija III, velikog kneza Moskve. U tom trenutku imao je samo tri godine, tako da regent postaje njegova majka Jelena Glinska, i ona zapravo preuzima vlast u zemlji. Međutim, posle samo 4 godine vladavine ova mlada i zdrava žena iznenada umire. Prema nekim glasinama, bila je otrovana.

Njena smrt probudila je stara boljarska rivalstva, koji su svoje lične interese i dobit stavili iznad interesa države i naroda, što je sasvim otežalo upravljanje Rusijom. Odrastanje budućeg cara Ivana IV obeležila je ova mučna atmosfera.

Ivan je krunisan 1547. sa 17 godina. On je bio prvi ruski knez koji je dobio titulu cara i primio svetu tajnu miropomazanja. Car je pomazan svetim mirom (mirisnim osveštanim uljem), jer se na taj način, prema Svetom pismu, caru predaje dar Svetog Duha kako bi uspešno obavljao svoj težak i uzvišen posao. Sve dok je Rusija bila monarhija, vladao je običaj koji je uveo Ivan IV: svi potonji ruski carevi i carice prolazili su kroz ovaj obred prilikom čina krunisanja.

Vladavina boljara završila se kada je Ivan IV postao car. Preuzeo je na sebe veliki teret odgovornosti za ljude i zemlju i počeo da radi na organizaciji državne uprave.

Rusija u srednjem veku verovatno ne pamti bolju deceniju od one između 1550. i 1560. godine. Vrhunac ovog perioda bilo je osvajanje Kazanja 1552. godine. Tatarski Kazanjski Kanat dugo je bio bolna tačka Moskve, budući da su Tatari često upadali na rusku teritoriju, pljačali je i pustošili. Upravo posle osvajanja Kazanja car Ivan IV dobio je nadimak „Groznый“, jer je bio prava opasnost za sve one koji su mrzeli Rusiju. (U engleskom prevodu on se naziva „Terrible“, što stavlja pogrešan akcenat na ideju nadimka.)

Zauzimanje Kazanja, a potom i Astrahanjskog Kanata, osiguralo je istočne i južne granice moskovske države od neprijatelja i omogućilo Rusima da svojoj državi pripoje bogato zemljište iza reke Volge, u oblasti Centralnog Urala i Sibira.Ali, pohod na Kazanj nije omeo Ivana IV da sprovede brojne reforme kako bi poboljšao administrativni i zakonodavni sistem u državi. Osnovao je sistem lokalne samouprave, vojsku, osnivao prve štamparije, naredio izgradnju preko 100 crkava, zabranio konzumiranje alkoholnih napitaka (osim za praznike) i nadzirao uvođenje brojnih drugih novina u Rusiji.

Portret cara Ivana Groznog, 18. vek. Državni istorijski muzej, Moskva.

Bio je jedan on najobrazovanijih ljudi svoga vremena, imao je odlično pamćenje, a komponovao je i muziku. Obzirom da je bio istinski religiozan, car Ivan je do do detalja poznavao pravila crkvene službe i sam je napisao neke crkvene himne. Za vreme njegove vladavine broj stanovnika Rusije povećao se za 30-50%. Sa druge strane, u doba imperatora Petra I populacija zemlje je smanjena za 40%. Ipak, Ivana IV nazivaju tiraninom, a uz Petrovo ime uvek stoji odrednica „Veliki“.

Kako je do toga došlo? Ko je i zašto odlučio da stvori i raširi zlonamernu priču o ruskom caru Ivanu IV? On se svakako ne može smatrati najokrutnijim vladarem svoga vremena. Iako je na osnovu kazni koje je propisao za određena dela 4-5 hiljada ljudi bilo osuđeno na smrt, istovremeno su se širom Evrope dešavale mnogo strašnije stvari. Na primer, 1572. u Francuskoj je tokom poznatog pokolja na Vartolomejsku noć samo u Parizu pobijeno dve hiljade protestanata, dok ih je za svega dve sedmice širom zemlje stradalo 30 hiljada. U Engleskoj je u prvoj polovini 16. veka 70 hiljada ljudi obešeno samo zbog optužbe za „skitnju“. Navedene činjenice dokazuju da je mit o „krvožednom i svirepom vladaru Moskovije“ izmišljen s određenom namerom.

Antonio Posevino, čovek koji je izmislio priču o Ivanu Groznom koji ubija svog sina. Fragment slike „Stefan Batori pod Pskovom“. Jan Matejko, 1872.

Jezuita Antonio Posevino, carev zakleti neprijatelj, bio je taj koji je raširio verziju priče o ubistvu carevića Ivana, kao i nemački agnet Hajnrih fon Štaden. Posevino je u Moskvu stigao 1581. kako bi posredovao u pregovorima između ruskog cara i poljskog kralja, koji je napao Rusiju i zauzeo nekoliko gradova. Jezuita se nadao da će uspeti da iskoristi tadašnje, po Rusiju nepovoljne, spoljnopolitičke okolnosti. Nameravao je da dobije izvesne ustupke od cara Ivana i da rusku crkvu potčini Rimu. Naravno, u tome nije uspeo.

Kako bi se osvetio zbog ličnog neuspeha, Posevino je izmislio verziju prema kojoj je car ubio sopstvenog sina u nastupu gneva, posle svađe u vezi sa carevom snahom, suprugom mladog carevića. Ova verzija bila je do te mere besmislena, da je bilo potrebno pronaći ubedljiviji motiv za navodno ubistvo. Tako je izmišljena nova verzija, prema kojoj je carević predvodio političku opoziciju protiv svoga oca, pa ga je car ubio zbog sumnje da učestvuje u boljarskoj zaveri.

U to vreme Rusija je vodila iscrpljujući rat u nameri da povrati slovenske oblasti na Baltiku. Bio je to veoma pogodan trenutak za evropske vladare da udruže svoje snage protiv Rusije. U ostvarenju tog cilja za njih je bilo korisno da se ona prikaže kao varvarska država, opasna po sve evropske zemlje. U skladu sa tom slikom, „ovim varvarima“ trebalo je da upravlja i odgovarajući car: nemilosrdan, krvožedan i zastrašujući. Žalosno je to što je i poznati ruski istoričar Nikolaj Karamzin, poznat po svom prozapadnom opredeljenju, podržao ovu laž. Upravno je zahvaljujući njemu ovaj mit pustio čvrste korene u udžbenicima istorije.

Mit o „svirepom“ Ivanu IV toliko je ukorenjen i do današnjih dana, da je čak i Sergej Ejzenštajn podlegao toj propagandi kada je po Staljinovom naređenju režirao film o ovom caru. Slavni režiser je predstavio cara Ivana kao mahnitog psihopatu, što se Staljinu nije dopalo, pa je zahtevao da se drugi deo filma „Ivan Grozni“ uništi. Sa istorijske tačke gledišta Staljin je bio u pravu.

Dok je sprovodio svoje reforme i radio na učvršćivanju i ujedinjenju zemlje, car Ivan je bio prinuđen da se bori na dva fronta – i protiv spoljašnjih i protiv unutrašnjih neprijatelja, pre svega samovoljnih boljara, koji nisu želeli nikome da se potčine.

Žena Ivana Groznog, Anastasija, umrla je od nepoznate bolesti 1560. godine. Car je bio uveren da je otrovana i njena smrt ga je ozbiljno potresla. Budući da je bio sumnjičav, car Ivan je bio uveren da su ljudi iz njegovog bliskog okruženja organizovali zaveru. Ipak, odlučio je da u tom trenutku ništa ne preduzima protiv njih. Ali, boljari se nisu smirivali, već su krenuli putem otvorene veleizdaje, stajući na stranu carevih neprijatelja. Džerom Horsi, Englez koji je u to vreme boravio u Moskvi, ostavio je svedočanstvo u kome kaže: „Da car Ivan nije vladao čvrstom rukom, ne bi preživeo. Protiv njega su se stalno kovale zavere, ali ih je on otkrivao, jednu za drugom.“

Istoričar Vjačeslav Manjagin utvrdio je da su carevi neprijatelji otrovali ne samo njegovog sina, već i njegove dve supruge i carevića Fjodora. Da li je Ilja Rjepin znao nešto od toga dok je na platnu stvarao sliku koju je Konstantin Pobedonoscev smatrao veoma uvredljivom? Najverovatnije da nije. I tada je, kao i sada, u „progresivnoj javnosti“ bilo veoma popularno kritikovati „autokratsku vladavinu“.

Pošto je iskorenio izdaju i zavere među boljarima, Ivan IV se nije zavaravao da će savremenici imati visoko mišljenje o njegovoj vladavini. Rekao je: „Čekao sam da neko dođe i tuguje sa mnom, ali niko nije došao da me uteši. Zlom su mi uzvratili za dobro, i mržnjom za ljubav.“ To je bilo tačno. Međutim, za razliku od istoričara, ruski narod je znao kakva je ličnost bio Ivan IV i uvek je poštovao uspomenu na njega i njegova izvanredna dostignuća.

Ljubov Carevska,
Ruska reč