Ide Purke preko Zlatibora...

Oktobar 1941. godine. Prva slobodna teritorija u okupiranoj Evropi. Centar, Užice. Slobodan je i Čačak. Nemci sabijeni u veće garnizone u gradovima, dok Užička republika, kako su nazvali oslobođenu teritoriju, živi svoj život. Rade fabrike, narod usred rata živi koliko-toliko normalan život. Svakodnevno saobraća voz na pruzi Čačak–Užice. Čak se poštuje i red vožnje. A na železničkoj stanici u Čačku desetina mladića, određenih da održavaju red, povremeno istovaraju vagone. Ipak, srećni su pošto se ne ide u školu, koju je okupator ukinuo. Među njima verovatno najradosniji Mladomir Đorđević, zvani Puriša. Četrnaestogodišnjak, učenik sedmog razreda gimnazije, sin predratnog sekretara opštine. Imao je kečeve iz latinskog i prirodopisa, smešilo mu se ponavljanje razreda, pa mu je rat došao kao letnji odmor. Prvo da promene svet, pa će onda škola. Ima vremena...

Komesar železničke stanice, što će reći i Purketove desetine, jeste Aco Knežević, zvani Patak, najbolje levo krilo Kraljevine Jugoslavije. I taj Aco Patak odredio im je kasarnu, i to prvu klasu putničkog vagona. A da im ne bude dosadno, dodelio im je dvadesetak zarobljenih Nemaca. I njih je potrpao u vagon, doduše onaj poštanski. Da se zna ko je zarobljenik. Tako Purke i desetina, u njoj i Aleksandar Kerković, Vladan Risimović, Živorad Jolović zvani Džudža, sa zarobljenim Nemcima svaki dan paradiraju stanicom.

Ako se desi da nadleće nemački izviđački avion, a dešavalo se bezmalo svakog dana, Purke lepo zamoli Nemce da u uniformama izađu nasred pruge i mašu svojim pilotima. Združili su se sa zarobljenicima, naučili ih da na „Hitler kaput” odgovore istim. Ako bi onaj avion izbacio neku manju bombu, Kerko vikne Nemcima „Los, los!” i čuvari i zarobljenici trk do pijace, odakle su seljaci netom utekli u strahu od bombardovanja. A na tezgama ostala slanina, pršuta, kajmak, sir...Sve nebranjeno.

Pastir Kostja u džez izdanju

Još je bio oktobar i Purke od Ace Patka dobije zadatak da vozom ode u Užice. Obavešteni su da tamo postoji bogat kulturni život, pa da vidi šta se dešava i možda neka iskustva presade u Čačak. Boljeg čoveka za taj zadatak teško da je mogao da odabere, pošto je Purke još od pre rata po Čačku bio poznat kao neko ko do besvesti gleda sve filmove, još više glumice, tu je i muzika.

Kad je stigao „ćirom”, Užice kao metropola. Sve puno vojske, uglavnom partizanske, četnici su se ulogorili u Požegi. Još se nije zahuktao bratoubilački rat, još je na snazi dogovor Tita i Draže. U kafani dva stola, jedan do drugog. Za jednim se upisuju u partizane, za drugim u četnike. Mlađi svet uglavnom oko onog prvog, stariji, pod vojničkom zakletvom, čeka kod drugog.

Đorđević je u Užicu našao nekog poznanika, Branu Ćelovića, dete iz bogatije kuće. Svirao je harmoniku. A čačanski omladinac obožava muziku, godinama je jurio oca da mu kupi klavir, ali se taj klavir nekako premetnuo u usnu harmoniku, koju do danas svira svakog jutra. Ćelović uhvati Purketa pod ruku i pravo u Dom kulture. Ovaj zaprepašćen, a Brana se smeška. Kako i ne bi, kada je u toku proba džez orkestra. I to orkestra koji izvodi pesme iz filma „Pastir Kostja”. Pa za njima i neke džez standarde. Sve to u Užicu, dok okolo besni rat. Orkestar je pod komandom izvesnog profesora Dragana, koji je malo dirigovao popovskim horom, malo džez orkestrom.

Prođu preko Žitne pijace, a tamo se sa razglasa ore vesti Radio Moskve i Radio Londona. Upoznaju čuvenog Prima berberina pored hotela „Palas”, u kome su se nalazile važne ustanove novoutvrđene republike. Primo berberin, ko i svaki berberin, riznica priča. I tu se Purke načisto razočara u partizansku državu. Zašto? Zato što je od Prima čuo da su u Vrhovnom štabu najlepše devojke, što Užica, što Čačka. Među njima i Ivanka Kuhar, Purišina tiha čežnja, inače drugarica njegove sestre. Jednom je u Čačku išao u bioskop sa njih dve, i Ivanka ga je nehajno poljubila u obraz. Zabunom ili ne, tek, Puriša to pamti do danas, i ne umiva taj obraz.

Tu je i Tito dolazio da se šiša. Ovi odmah navale da čuju da li je Tito ostavljao bakšiš. Primo vrda, da bi na kraju odao da jeste dobijao bakšiš, ali ne od Tita lično, nego od Davorjanke Paunović, njegove sekretarice i ljubavnice. Zašto od nje? Pa da ne bi ostali otisci prstiju na parama. Neprijatelj ne spava, špijuni vrebaju, i samo čekaju da otkriju ko je zapravo drug Vrhovni. Pominjao je Primo i neke zabave u „Palasu”, sa kojih se čulo svašta. I sve vreme se smejuljio.

Pun utisaka, Purke opet na voz, pa za Čačak. Vraćao se još nekoliko puta, po zadacima Ace Patka. Išao je i kad je počelo otvoreno neprijateljstvo između partizana i četnika, a voz mora da prođe kroz Požegu. Onda četnici malo pripucaju, mašinovođa ne usporava, pa svi živi i zdravi stignu na odredište. U povratku, ista procedura. Malo zalegnu, projure kroz Požegu, četnici malo šenluče, i svi srećni i zadovoljni.

Džudža na dresini

Idila slobodne teritorije i partizanske države ili, kako ju je Nedićeva propaganda nazivala, „Male Sovjetije”, potrajala je do kraja novembra. Purke oseća da se nešto sprema, pošto je njegovoj desetini na stanici naređeno da budu stroži. Čuvaju prolaz prema fabrici hartije. Čak je i nekolicina onih zarobljenika stražarila sa njima. Dali im neku staru puščetinu, da ne zevaju okolo besposleni. Šta se to tako važno dešava? Štampa se knjiga „Istorija SKP (b)” u Užicu, a hartiju valja dovesti iz Čačka. Međutim, Nemci nekako nisu bili voljni da sačekaju da se knjiga završi, niti da pokažu razumevanje za to kulturno pregalaštvo, nego navale iz sve snage. Ofanziva!

Oni od Kraljeva u Čačak, tenkovima, a Purke iz Čačka, opet vozom, samo sada u društvu. Aco Patak mu je naredio da svoje zarobljenike potrpa u vagone i otera ih u Užice. Naređenje-izvršenje, pa je Purke s Nemcima stigao u Užice neposredno posle bitke na Kadinjači, 30. novembra. Objavljena je naredba za povlačenje iz grada, pošto Nemci nezadrživo nadiru. Neko je zaključio, ili se bar tako zvanično pričalo, da neće to da potraje. Nemci će tek da prođu tenkovima kroz grad i produže dalje, a oni će po okolnim brdima i urvinama da sačekaju, pa će lepo da se vrate čim prođe oluja. Nevolja je što Vermahtu to nije padalo na pamet, pa Purke svedoči da se ono čemu su voleli da tepaju „strateško povlačenje” ubrzo pretvorilo u opštu bežaniju. Pretpostavljao je da neki generali ili pukovnici komanduju u tom povlačenju, ali nigde nikog, svako beži što dalje i što brže.

MLADOMIROVA MLADOST

Mladomir Đorđević, poznatiji kao Puriša, rođen je 6. maja 1924. godine u Čačku. Još pre rata bio je skojevac i na samom početku ustanka pridružio se partizanima. Robijao je u logoru u Smederevskoj Palanci. Igrao je fudbal u čačanskom „Borcu”, a 1946. godine počinje da piše u „Politici”. Naredne godine radi u „Filmskim novostima” kao urednik, pa počinje da snima i dokumentarne filmove. Ubrzo kreće i sa igranim, da bi šezdesetih godina 20. veka snimio nekoliko filmova koji se ubrajaju u najbolju jugoslovensku kinematografiju: „Devojka”, „San”, „Jutro”, „Podne”. Poslednja dva su ga svrstala među režisere takozvanog „crnog talasa”, što je bilo dovoljno za gomilu nevolja.

I u 94. godini vrlo je aktivan i živahan, ima scenario po romanu Brane Šćepanovića, „Usta puna zemlje” i nada se da će ga snimiti. Snimio je i dokumentarac o Branku Ćopiću, „Mala moja iz Bosanske Krupe”, koji je na Festivalu autorskog filma ove godine dobio polusatne ovacije. A svakog jutra svira usnu harmoniku.

U svom tom haosu Purke sretne svog druga Džudžu Jolovića. Ispostaviće se da je taj bio možda i najvažnija ličnost u Purketovom povlačenju, pošto je svojevremeno, kao šegrt, od svog majstora naučio da vozi dresinu. Ne samo što je naučio, nego je i na poklon dobio jednu marke „valter”, ne na pedale, već na motor. Svako malo je putovao od Čačka do Užica, po raznim zadacima Aca Patka. Sada se Džudža sa sve dresinom našao u bežaniji. Doduše, još su se neki namerili na prevozno sredstvo, ali su ova dvojica nekako uspeli da otmu „valtera” i krenu prugom do Bioske. Tamo im je nestalo benzina. A nigde u okolini žive duše, svi utekli i posakrivali se.

Purke se malo prošetao i sa neke uzvišice video prizor koji danas opisuje kao gotovu filmsku scenu: oko 500 nemačkih vojnika, golih do pojasa, rade gimnastiku. Nije zastajao da se divi prizoru, nego je brže-bolje zbrisao na drugu stranu. Krenuo je ka Zlatiboru.

Bestragijom Rzava

Počinje sneg, na putu krkljanac. Ljudi poneli sve što su mogli i veru se putem. Pored njih mnogo naoružanih partizana. Purke se seća Kragujevačkog odreda, i to po tome što je gotovo svaki borac nosio puškomitraljez preko ramena. I svi u forsirani marš ka Zlatiboru. U gomili nikog poznatog. A onda, još jedna filmska scena. Sneg veje, a na jednoj uzvišici čovek u mantiji. Kontrast crnog i belog. Govori nešto ljudima. Bio je to pop Vlada Zečević. Objašnjavao je svojima iz čete da on ide u okolinu Šapca, a ako neko hoće sa njim, dobrodošao je. Puriša je primetio da sada na kapi nema petokraku, već samo krst.

Sneg sve veći. Konačno, sreo je tri Čačanina. Jedan od njih bivši oficir, kapetan Marko. Puriša kaže da ga je jako nervirao, pošto je gledao na njega kao na dete. Ta trojka se odvojila i krenula prema Višegradu. Purke s njima. Tamo ih čekaju odredi koji će ih valjda prihvatiti. Sneg sve vreme veje. Pada mrak, a ni za živu glavu ne smeju da založe vatru i odaju se. Našli su neke krompire i sirove ih pojeli.

Sutradan je Marko odlučio da se Puriša vrati u Čačak, pošto nije kompromitovan. Tamo ima da čeka dok mu neko ne dođe na vezu. Ovome to nije padalo na pamet, nego udari sam prema Rzavu. Zaluta po onim bestragijama. Nema pojma o tome kuda ide, samo dok ide. Odjednom je ugledao grupu Nemaca. Oprezno im je prišao, krijući se, i shvatio da su to oni njegovi zarobljenici. Bog zna otkud oni tu, tek, idu disciplinovano, u koloni, kao da su na paradi. Krene da se šunja za njima, da vidi gde će i šta će. Gde sme da im se javi, mada su drugovali.

REPUBLIKA I TAKO TO...

Užička republika ustaljeni je naziv za slobodnu teritoriju uspostavljenu 1941. godine u zapadnoj Srbiji.

U oslobađanju delova Srbije krajem leta i početkom jeseni te godine učestvovalo je nekoliko partizanskih (i četničkih) odreda. Kako je ustanak uzeo maha, nemački komandant Srbije, general Beme, naredio je da se Užice napusti bez borbe 21. septembra. U grad su prvo nagrnuli četnici Koste Pećanca, pod komandom Radomira Đekića. Pod pretnjom partizanskog napada, predali su Užice, u koje su ušli partizanski odredi iz okoline. Bilo je to 24. septembra, stoga se taj dan uzima kao dan osnivanja Republike.

U grad je ubrzo prispeo i Vrhovni štab, Centralni komitet Komunističke partije Jugoslavije. Odatle se rukovodilo ustankom u celoj Jugoslaviji.

U gradu su zatekli gotovo netaknutu fabriku oružja koja je nastavila rad. Na sanducima je bio obavezan natpis „Ne štedi”. Radile su i druge fabrike i radionice, od električne centrale do tkačnice. Postojao je i bogat kulturni život, izlazile su i dnevne novine „Borba”. Upriličena je i parada povodom 24. godišnjice Oktobarske revolucije. Pored Moskve, to se tada dogodilo jedino u Užicu.

Teritorija je bila izložena neprestanim napadima, pa su joj se i granice menjale od dana do dana. Prostirala se otprilike od Drine na zapadu, do Zapadne Morave na istoku, od Skrapeža na severu do Uvca na jugu.

Posle bitke na Kadinjači 29. novembra, na kojoj je izginuo Radnički bataljon, ova slobodna teritorija ponovo je pala u ruke Nemaca.

Nedavno je u užičkom Narodnom muzeju, povodom njene 75. godišnjice, otvorena stalna postavka o 67 dana Užičke republike. Autor postavke je muzejski savetnik Radivoje Papić.

Nekoliko sati šunjanja kasnije vidi da su izbili na Rzav. Sav srećan, taman da izjuri iz zaklona, kad vidi da „njegovi” Nemci nekom mašu. Odnekud ispada još Nemaca, samo što su ovi naoružani, pod punom opremom. Očigledno poterne jedinice. Grle se i ljube s njegovim zarobljenicima, pa mu tako propade plan.

Nastavio je i naleteo na čoveka koji je vodio dva konja. Ni danas ne može da veruje da je u bestragijama Jablanice uspeo da sretne čoveka koji ga je prepoznao, nekog Milutina iz Čačka. Ovaj mu je vrlo dobro poznavao oca, uglednog čoveka, pa je bio srećan što može da pomogne. Da Purketu jednog konja da vuče, on drugog, i okrenu na drugu stranu. Opet su prošli pored one grupe Nemaca, koji ih nisu ni pogledali. Doduše, možda su oni bivši zarobljenici i prepoznali jednog od konjevodaca, ali nisu reagovali. Nekoliko dana kasnije, sa sve onim konjima, ulaze u Čačak. Noć je.

25 po turu

Milutin i Purke krenu pravo kod majke ovog prvog. I to na mesto koje je Puriša pre rata žarko želeo da pohodi. Glasoviti hotel „Evropa”, gazdarice Jelke Kuplerke. Krao je knjige od oca, prodavao ih, sve da bi skupio 20 dinara, koliko je bilo potrebno za tu rabotu. Sakupio je 13, ali je onda izbio rat i pokvario mu planove. I sad ulazi u taj kupleraj, dok Jelka s vrata urla na sina Milutina:

– Koji ti taj?

- Janjov sin!

– Teraj ga dole, vidiš da je vašljiv!

   Konačno mu se ostvario san, da uđe u „Evropu”, makar i vašljiv. Delimično se ostvario, doduše...

Izjutra pobegne iz kupleraja, pa pravo kući. Svi zaprepašćeni što je živ. Temeljno ga okupaju u koritu, obuku u neko tanko odelo. U tom trenutku neko kuca na prozor. Lupa, tačnije. Srbska državna straža! Odmah ga ućorkiraju, a u policiji nekoliko školskih drugova. Ljotićevci! Naravno da ga odmah prepoznaju, pa je tu palo nekoliko šamara. Našao se tu i neki Srećko, koji je do rata prodavao na pijaci sir i kajmak. Kao za inat, Purke nema da je jednom prošao pored njega, a da ga nije podbadao i zvao Srećko Haos. I sad je taj Haos vlast. Naravno, odmah pita da li Puriša zna ko je on.

– Srećko Haos!

– Šta si ono vikao?

– Haos, ciklon, urnebes, uragan, mećava!

Na to ga narednik straže izvede, da mu po onoj ciči zimi udari 25 batina. Prostru ga preko neke klupe, i udri.

Onda pravo u zatvoreničku sobu. Kako je prešao prag, odjekuje smeh. Unutra drugari, svi do jednog. Samo su njega čekali i pitali se kad će. I svi umiru od smeha što su i Purketa uhvatili.

Iz malog zatvora su ih ubrzo prebacili u Vojnotehnički zavod. Tu je gotovo hiljadu ljudi čekalo suđenje, po ovom ili onom osnovu. Purke ga je dočekao.

Ulazi u sobu, kad tamo sedi ljotićevac pop Dragutin Bulić, neki kapetan Ratković i nemački oficir. Bulić predsedava sudom. Prekim, kakvim drugačijim?

S vrata se iscerio i pitao Purketa gde mu je crveni šal. Ovom je trebalo malo da shvati, sve dok se nije setio da mu je pre rata otac kupio klizaljke, koje je retko ko imao u Čačku. A onda on veže crveni šal za vučjaka, pa ga ovaj vuče. I toga se Bulić setio.

Nemački oficir ne gleda suđenika, već odmah pita „Mit fojer?” Purke brže-bolje skoči i drekne „One fojer”. Bez puške. Kapetan Ratković kaže da ga on poznaje i da jeste nosio oružje. Tako Puriša zaglavi u sobu C. I opet se svi smeju, još s vrata. Svi se znaju, a soba C poznata je kao ona za streljanje. Zadesio se tu i neki Spaso Jauković. Purke zaspi, a ovaj ga budi.

– Znaš li šta si vikao u snu?

– Jok?

– Hitler pobeđuje!

Nekoliko dana kasnije, Purišu izvode, ali ne na streljanje. Otac ga je ipak spasao, što je potrajalo, dok je podmazao svuda gde je trebalo. Kasnije je opet hapšen, pa je konačno osuđen na logor za prevaspitavanje u Smederevskoj Palanci. Odatle je 1944. godine utekao, ali to je neka druga priča.

Mnogo godina kasnije

   Prošle su decenije, onaj mladi partizan postao je čuveni filmski reditelj. I dalje mu je Zlatibor omiljeno mesto, i pored onog lomatanja po zimi i snegu. Lunjao je okolo sa svojom velikom prijateljicom, čuvenim etnologom Bosom Rosić. Tražio je da ga vodi na Rzav, po Jablanici, peške. Baš onako kako je tuda prošao 1941. godine. Prilikom jedne šetnje, pre desetak godina, njih dvoje sretnu izvesnog Mića Živkovića, inače ondašnju legendu, čoveka koji sedam decenija vodi dnevnik, dan za danom. I ovaj nasred Jablanice pita Purketa da nije on bio tu 1941. godine, tog i tog dana. Nešto mu je poznat. Da nema on neke veze sa nekim Nemcima, zarobljenicima?

Purke iznenađen, potvrđuje. A Mićo je sve to gledao sa strane, i kako neko doteruje zarobljenike, i kako dolazi čovek na konju i prepire se s pratnjom. Onda pratnja odlazi, pošto su Nemce prethodno skinuli u gaće. Oni lutaju okolo, a za njima se šunja neki mladi partizan. Purke! A onaj na konju bio je seiz Andrije Jevremovića, bivšeg večnog predsednika Čajetinske opštine, komandanta Zlatiborskog četničkog odreda, čoveka koji je imao privatnu vojsku i koji je odbio da se usred Užica susretne s Titom, pošto ga je ovaj prethodno strpao u zatvor. Izvođen je na streljanje, odakle ga je spasao lično Slobodan Penezić Krcun. Taj Andrija, sve i svja na Zlatiboru, poslao je čoveka da potraži zarobljenike, pošto bi Nemci za njih pobili pola Zlatibora, ako bi sprovodnicima palo na pamet da im nešto urade. Ipak, skinuli su ih u gaće i oterali, a seljaci pokupili šinjele i opremu, valjaće za nešto. Zima je. Tako je Purke, u društvu Bose Rosić i zahvaljujući njoj, konačno saznao kako se završila njegova epopeja tokom Užičke republike.