Za pokoj tuđe i spas svoje duše

U bugarskim rovovima voda beše skoro do kolena a s neba je pristizala stalno nova susnežica, pa je teško razaznati da li sviće ili se smrkava. Ali, ni novembar 1915. na Vlasini, preteći i nemilostiv, nije slomio seljake sa Ovčara, predvođene rezervnim kapetanom Radomirom Cvijovićem, učiteljem iz Dučalovića na vrhu planine. Baš su osokolili: njihova četa je na granici minule noći i novog dana ispunila zadatak iako je, kad su ga dobili, izgledalo da im jedino čudo može pomoći. Razbila je bugarski puk. Ko od neprijatelja nije pao ničice, jeste u šake.

Cvijović je u toj turobnoj pomrčini poslao patrole da izvide kako stoji bugarski položaj, ali je već prvi glasnik, vraćajući se posle petnaestak minuta, saopštio da u rovovima nema vojske. Kapetan je odmah razumeo da su Bugari, po strašnom nevremenu, otišli iz rovova dole u selo da bi se ogrejali, ni teške mitraljeze nisu poneli. Smesta je rasporedio svoju četu u napuštene prokope i kad je, u rasvit, bugarski puk pristizao nazad, sasečen je.

Srbi poređaše zarobljenike i podnaredniku Mihailu Žuniću iz stroja se obrati neprijateljski kolega po činu:

– Gospodine starši, vidiš onog našeg mladog oficira – veli bugarski podnarednik, prstom upirući u svog poručnika.

– Vidim – uzvrati Mihailo.

– On je iz jedne ugledne sofijske porodice, roditelji su mu profesori, ali je veliki zlikovac. Mnogo vaših oficira i vojnika lično je zaklao.

Žuniću u tom trenu nije bilo važno da li podnarednik na ovaj način spasava svoju kožu, a biće da je tako, već se brzo okrete bugarskom oficiru, s pitanjem:

– Gospodine poručniče, da li je tačno ovo što priča podnarednik vaše vojske?

A poručnik prkosno veli:

– Jeste, j…. ti majku srpsku. I tebe bih zaklao da sam te uhvatio.

Žuniću udari krv u glavu, pa nije časio. Izvadio je svoj revolver, „ordonans” su ga zvali, i svih šest metaka ispalio u poručnika.

Ratna staza vodila je Mihaila dalje, kroz sva srbska bojna polja, posle svake bitke dobijao je po jedan orden, stekao čin narednika i u zavičajni Čačak vratio se tek 1920, kad su ratne rane počele da zaceljuju. Ali, nosio je ožiljak na duši kakav se nikad ne uklanja: ubio je zarobljenog čoveka, i to ga je grizlo.

Po povratku, na svojoj grobnoj parceli u Čačku načinio je kapelicu i svake sedmice, do upokojenja, tu palio voštanicu, za pokoj duše bugarskog poručnika. I za spas svoje.

Tako je na čačanskom groblju, u ruci srbskog podoficira izgorelo na hiljade voštanica u čast mrtvom neprijatelju, jer je Žunić posle onog događaja na Vlasini, živeo još čak 70 godina, dočekavši penziju kao policijski narednik u Čačku. Sa ovog sveta otišao je 7. jula 1985, i ostavio zapis na belegu od sivog granita, iznad svoje večne kuće, gde je palio sveće Bugarinu: „Žunić Mihailo, 20. 3. 1889 – 7. 7. 1985. borac Srpske vojske 1912 – 1920. Pobedio četiri carevine, tursku, bugarsku, austrijsku i nemačku, nosilac Albanske spomenice”.

Ovu priču, satkanu od surovosti koju kod vojnika izazovu vreme i okolnosti, i od visoke ljudske časti, netremice su 84 godine kasnije slušali pripadnici jedne artiljerijske baterije iz Čačka, na ratnom položaju. Tog aprila 1999. na Pešterskoj visoravni, bejahu, kao Vojska Savezne Republike Jugoslavije, spremni da brane otadžbinu koju je napalo 19 najjačih armija sveta. Kazivač je bio general Milorad Prelević (1932–2007), voljan da podigne hrabrost našim jedinicama, i ta povest načinjena od najtananijih niti duše čovekove, i lepo ispričana, izmamila je suzu svakom vojniku.

Gvozden Otašević,
Politika