Vladimir Visocki: posle 30 godina

Legendarni ruski bard i glumac Vladimir Visocki preminuo je 25 jula pre 30 godina. Međutim, uspomena na njega je u Rusiji živa kao da se taj tužni događaj desio juče:  čuju se njegove pesme i stihovi, izdaju se knjige, demonstriraju se filmovi u kojima je on bio snimljen. Lansiran je čak i projekat prvog igranog filma o Visockom – Crni čovek na bazi slučaja koji se desio glumcu prilikom gostovanja u glavnom gradu Uzbekistana Taškentu, gde je on doživeo kliničku smrt od prejake doze droge.

Od razmišljanja o tome kakav bi mogao da bude taj film, koje strane ličnosti Visockog su drage današnjoj generaciji građana Rusije počeo je intervju Glasu Rusije poznati istoričar  književnosti, pesnik i publicista Dmitrij Bikov.

Ako to bude film o pijankama i narkomaniji, to apsolutno nije interesantno i sramotno je, - uveren je Dmitrij Bikov. 1970-ih godina je bilo mnogo alkoholičara koji nisu napisali nijednu pesmu, međutim, smatrali su sebe herojskim žrtvama sovjetskog režima. Ako će se u prvom planu naći njegove stvaralačke muke, njegova plemenita sudbina – zašto ne?

Istaknuti reditelj Kira Muratova je jednom rekla: Visocki se toliko potpuno realizovao u umetnosti da skoro nije ostalo vremena na nešto ljudsko, - seća se Dmitrij Bikov. -  U nečem se slažem sa njom, ali ipak smatram da danas, mada je to čudno, najveći značaj ima ne profesionalna, već ljudska strana života Vladimira  Visockog. Evo zašto. On je bio čist čovek, beskompromisan. Nije poznat nijedan njegov etički sumnjiv postupak. On je bio politički stabilan, te nije otišao iz zemlje, kada su ga svi bukvalno terali u emigraciju. On je u različito vreme pomagao ljudima kojima je bilo teško.  On nije govorio loše ni o jednom svom kolegi. Ako je on ponekad iz medicinskih razloga kršio disciplinu u pozorištu, on bi uvek odradio te prekršaje i inače se bavio svojom profesijom sa puno elana. Filmski reditelji se sećaju da je on potresno radio prilikom snimanja, apsolutno ne štedeći sebe, a mnogo štedeći druge.

Ne bih mogao da kažem, - nastavlja Dmitrij Bikov, - da je Visocki bio savest epohe. On nije prorok poput Solženicina, nije ni pretendovao na neku svetost. Međutim, on je bio jedan od kamertona svoje epohe – upravo zahvaljujući njegovoj svenarodnoj pristupačnosti. Samo se ponašaj kao čovek, kao muškarac! – podsećao je on na taj kodeks muškog ponašanja, i to bez suvišne patetike. Treba samo voleti svoju ženu, poštovati svoju zemlju, ravnopravno razgovarati sa vlastima – to su jednostavne vrline koje su danas deficitarne. Ljudske pouke Visockog se sastoje u očuvanju tog moralnog korena. Mislim da bi to bilo mnogo plodnije nego pokušaji oponašati ga u umetnosti.

Inače, skreće pažnju Dmitrij Bikov, -  svi koji rade u fabulno-baladnom žanru na neki način su  osetili uticaj Visockog. Kao svaki krupni pesnik i odličan muzičar on je lansirao nekoliko ozbiljnih nou-hau. To je razgovorna i folklorna intonacija, široko korišćenje žargona. Mislim da je Visocki uneo u rusku poeziju  kulturu uloge -  kad čovek priča u ime drugog lica. I još nešto – Visocki je mnogo učinio za to da bi razgovor u stihu postao prirodan da poezija tako reći siđe s koturna.

Ne verujem da je potrebno nekako specijalno objašnjavati Visockog savremenim mladima, - smatra Dmitrij Bikov. – Mladi ga ionako slušaju, koliko mogu da sudim po mojoj deci, u svakom slučaju znaju mnoge citate iz njegovih pesama. On je, još jednom ističem, univerzalno pristupačan. Rekao bih da svaki uzrast ima svog Visockog. Stariji vole pesme Rajske jabuke ili Konji probirački, mladi vole Baladu o detinjstvu ili Baladu Robina Huda. Oni koji su mlađi vole Uvod o Viti Korabljovu. Inače satirične i bajne pesme Visockog rezultirali su ogromnom, nikako epigonskom tradicijom koju su poprimili mnogi savremen pesnici. Međutim, kaže na kraju Dmitrij Bikov, - danas je ipak moralni uticaj njegove ličnosti važniji.