Čehov kao izvor otpora

Strani pozorišni uposlenici, koji su dovezli svoje predstave u Moskvu na Festival Čehova, posvećen 150-godišnjici od rođenja velikog ruskog pisca, priznaju: u stvaralaštvu Čehova, u njegovim likovima i sižeima videli su sebe same, svoj život, odraz svog ličnog iskustva. Takvo priznanje izrekao je francuski koreograf Žozev Nadž, kanadski režiser Važdi Muavada, čije postavke su bile prikazane nedavno.

Oko predstave Žozefa Nadža bura se podigla mnogo pre premijere: karte su bile prodate četiri meseca unapred. I u tome nema ničeg neobičnog: Žozefa Nadža nazivaju najpoznatijim čovekom francuskog pozorišta, pripadnikom avangarde evropskog modern-dans. Književni izvor za njega je samo polazna tačka za sopstvena razmišljanja, izabrana ponekad veoma neobično. Kao u slučaju Čehova: njegova jednočinka Labudova pesma govori o životu glumca, a knjiga Ostrvo Sahalin o sudbini političkih zatvorenika u carskoj Rusiji. One su u svesti Nadža povezane sa tragičnim stranicama iz života ruskog pesnika Josifa Mamdeljštama i pisma Varlama Šalamova. Obojica su bili sužnji staljinskog Gulaga, ali Mandeljštam je umro, a Šalamov preživeo. Žozef Nadž objašnjava koje su se niti protezale u njegovoj uobrazilji od jednog sižea ka drugom.

Uvek sam mislio o Mandeljštamu, mnogo sam ga čitao, kaže francuski koreograf. Odavno me je progonio takav momenat: pesniku koji se našao u zatvoru namerno daju slano jelo, a zatim ga more žeđu. I ovo neverovatno iskustvo pesnika koji se nalazi na ivici života i smrti ja sam hteo da ovaplotim na sceni, gde bi bila predstavljena ideja zatvorene sobe, u kojoj se nalazi pesnik koji teži na slobodu, a vraćajući se tekstovima Čehova... počeo sam da ih čitam, u nadi da ću tamo naći svoju nit, svoje rešenje. Dospeo mi je u ruke komad Labudova pesma sa glavnim junakom glumcem Svetlovidovom, koji u tami pozorišta razmišlja koju ulogu još može da igra i šta je to uloga uopšte. I ja sam takođe postavljao sebi to pitanje kada sam mislio o Mandeljštamu: mogu li ja tu ulogu da odigram? Ali bio je potreban konkretni znak, koji bi povezao Čehova i Mandeljštavam. I taj znak je bila knjiga Čehova Ostrvo Sahalin. Mene je zanimalo kakva je unutrašnja potreba naterala Čehova da ode na Sahalin i da piše o zatvorenicima? On ima epizodu u kojoj govori o dvojici čuvara, koji se tuku između sebe. Čehov ih poredi sa dva otrovna pauka, koji će u zatvorenom prostoru sigurno ubiti jedan drugog, a glumac Svetlovidov misli u tom trenutku kako to može da se odigra. Eto takve koncentracije motiva, jezgra, sakupljena zajedno, formiraju tkivo predstave. Tako sam došao da zbirke Kolimske priče Šalamova, gde sam našao priču Šeri-Brendi o smrti Mendeljštama.

Tako složene, razgranate sižejne i smisaone linije Žozef Nadž oploćuje u plastičnoj predstavi, čiji je crtež lep i izražajan.

Ova predstava je danak poštovanja aktu otpora, koji se vrši u bilo kojim uslovima, ma kako teški oni bili, tvrdi reditelj. Smatram da danas preživljavamo novi Gulag, sasvim drugačiji, zato što su rizici drugačiji. Imam u vidu ne Rusiju, već svet uopšte. Čini se sve da se čoveku oduzme mogućnost samoizražavanja, da se razori društvo u kojem bi čovek mogao da nalazi duhovne veze sa istomišljenicima. Mase se podvrgavaju sveopštoj anesteziji, kako bi se bavile svačim, osim glavnog. I za mene baviti se pozorištem takođe je akt otpora, branim svoj sopstveni prilaz čistim formama i ovoj realnosti, tvrdi Žozef Nadž, koji je na Festivalu Čehova u Moskvi sa ogromnim uspehom prikazao predstavu Šeri-Brendi.

Mladi reditelj iz Kanade Vadži Muavad je predstavio u ruskoj prestonici tradicionalniju predstavu - po čuvenoj drami Čehova, Tri sestre. U njoj je mnogo simbola: junaci, na primer, iz nekog razloga s vremena na vreme boje zidove kuće u kojoj žive i koju strasno sanjaju da napuste, težeći u Moskvu. Pojavljuje se binokl - kao san o dalekoj prestonici. Ali najupečatljivija je emocionalnost, muzikalnost, ritmičnost, sa kojom se glumci odnose prema tekstu Čehova. Oni kao da propuštaju svaku reč pisca kroz sopstveni život. Upravo tako oseća Čehova reditelj Tri sestre Vadži Muavad, Libanac poreklom.

Kada sam prvi put pročitao Čehova, kaže reditelj, imao sam osećaj da je to jedan od najvećih libanskih autora. Ja ne znam druge libanske autore koji bi mogli bolje od Čehova da opišu Liban. I što me je posebno začudilo u tom komadu: to je ogormna sličnost između porodice Prozorivih, junaka drame, i moje sopstvene porodice iz Libana. Tri sestre su komedija povodom našeg pokušaja da izađemo iz tragedije. Lično meni je vrlo blizak lik Andreja: on se cepa između želje da psotane veliki divlji tigar i neophodosti da se pretvori na insitiranje žene u dobrog dečaka. Mislim da mnogi intelektualci preživljavaju ovu protivrečnost između divljeg i domaćeg života, primećuje kanadski reditelj Vadži Muavad.

Na kraju Međunarodnog festivala Čehova moskovsku publiku očekuju postavke španskog koreografa Nača Duata i moskovskog operskog reditelja Dmitrija Černjakova.