Skadarlija – beogradski Monmartr

U neko doba noći, a bilo je to krajem 19. veka, na obali Dunava jedan naš čuveni pesnik i slikar zatražio je dozvolu da pređe u Zemun, u ono vreme u inostranstvo. Na pitanje upravnika policije koje mu je zanimanje, on pošteno odgovori da je književnik. Zbunjen, policijski službenik pročisti grlo i strože upita: 

„Kaži mi svoje pravo zanimanje, čime se baviš?” Naš pisac ponovi iskreno: „Gospodine upravniče, nemam drugog zanimanja. Ja sam po svom prvom zanimanju pesnik i dramatičar, što će reći – književnik!” 

Upravnik policije slegnu ramenima, pa udari u zvonce da probudi usnulog ćatu i stade da mu diktira: „Napiši, književnik bez zanimanja.” Uz to, izdade naredbu da se dotičnom piscu ne naplati taksa budući da „skitnice, Cigani, muzikanti i druga slična im lica bez stalnog zanimanja” dobijaju objavu besplatno.

Upravo ovaj policijski opis najbolje odgovara većini stanovnika stare Skadarlije, poznate boemske četvrti koju danas obilaze turisti. Prvi njen poznati stanovnik bio je „književnik bez zanimanja” iz naše priče Đura Jakšić, u većini priča o Skadarliji proglašavan „prvim boemom”.

Početkom 20. veka put ga je nekako naveo u tada neugledno naselje mimo granica Beograda. Naselje koje bi uveče, kada se spuste ćuprije preko šančeva što su odvajali ondašnji Beograd od zapuštenog predgrađa, ostajalo odsečeno u mraku. Danas se zove Skadarlija i, sticajem čudnih istorijskih okolnosti, nije mnogo promenila izgled od vremena kada su se između turskih kaldrma zaglavljivale pete pripitih pesnika i boema s početka 20. veka. 

Od Šićanmale do žirado šešira 

Na mestu gde danas stoji skadarlijski grb – oznaka sa žirado šeširom, crnim štapom i crvenim karanfilom – nekada se završavao grad prelazeći u nerazvijeno i mračno predgrađe. Skadarska ulica i njena okolina nisu oduvek bile mesto kojim se razleže muzika tamburaša, zvuk violina na čije je kobilice stavljan češalj ne bi li zvučale umilnije. Sve do prve polovine 19. veka ova strma beogradska ulica s okolinom nalazila se mimo gradskih bedema. Danas gotovo nevidljiva, granica koja je odvajala varoš od prigradskih naselja polazila je od Save, preko Kosančićevog venca, Obilićevog venca, pa ispod spomenika knezu Mihailu, pored Narodnog pozorišta, odakle je skretala ka Dunavu. Duž ove linije protezali su se duboki rovovi puni vode preko kojih su vodile drvene ćuprije. Za razliku od današnjih posetilaca Skadarlije koji čekaju noć da se spuste niz njenu kaldrmu i izgube u bajkovitom svetu, ondašnje varošane, ako bi ih mrak zatekao mimo bedema, nije očekivao zavidan noćni provod. Izuzev smrada iz baruština u rovovima nad kojim su zapušavali nos mnogi putopisci ostavivši opise žabokrečine i smeća ispod Stambol-kapije, neobazrivi putnik mogao je da naleti na palisade (zašiljene koce) ukrašene glavama srbskih pobunjenika koje su Turci ostavljali u znak upozorenja, kao što je mogao da postane slučajna žrtva razmirica i razbojništava u zloglasnim hanovima u kojima su se napijali i obračunavali Srbi i Turci. Zimi, čak i na vukove. 




Prozvana Šićanmala (u prevodu Ciganska mahala, tako nazvana po većinskom stanovništvu), buduća Skadarska ulica u prvoj polovini 19. veka uglavnom se sastojala od koliba oblepljenih blatom s trščanim krovovima, a njeni stanovnici kuburili su s baruštinama koje su se izlivale po džombastim sokacima, ostavljale prljavštinu i smrad. 

Kad lomiš vrat

Palisade su dobile drugu namenu tek kada je Ali Riza-paša, 1867. godine na kadifenom jastučetu nasred Kalemegdana predao ključeve grada knezu Mihailu. S poslednjim Turcima koji su napustili grad, a po novim urbanističkim planovima, Cigani su iseljeni iz sirotinjske Šićanmale da bi potom naselili Čuburu. Njihovo naselje postepeno su počeli da naseljavaju trgovci i zanatlije a, umesto ciganskih kolibica, od onih istih palisada koje su plašile slučajne prolaznike počeli su da niču prizemni kućerci (čatmare i bondručare). 

Od turskog prisustva ostala je kaldrma o kojoj će potom pevati pesnici, poput tvorca satiričnog kabarea „Orfeuma” Brane Cvetkovića („Noću kad je jedan sat Skadarlijom lomiš vrat”). Jaruge su zatrpane a, radi hladovine, siromašne zanatlije su ispred kuća u velikoj drvenoj buradi gajile lijandere, svojevrsnu preteču bašta budućih skadarlijskih kafanica. Doseljavanje činovnika i kafedžija s porodicama ulici sve više daje gradski izgled, a činjenica da se ulica konačno našla u urbanističkom planu donela je njenim žiteljima i određena pravila i, samim tim, njihova izvrdavanja. 

Kanal koji je proticao po sredini Skadarske ulice u administrativnim kartama Beograda označavao je granicu između dorćolskog kvarta (s leve strane ako se gleda s vrha ulice) i palilulskog kvarta (s desne strane). Budući da su propisi o javnom redu i miru u palilulskom kvartu bili nešto slobodniji, mnoge noćobdije, muzikanti, zalutali pijanci i ostali na koje bi se noću nameračio neki dorćolski žandar, samo bi prekoračili kanal i odmah se našli na palilulskom tlu. 

Razloga za ovakve smicalice bilo je napretek, jer baš u ovo doba, krajem 19. veka, Skadarlija dobija obrise boemske četvrti koju će kasnije mnogi navoditi kao primer za slične delove gradova širom Evrope – Zlatnu uličicu u Pragu, Grincing u Beču, Plaku u Atini ili pariski Monmartr.

Skadarska ulica je 1872. godine dobila ime koje će biti promenjeno samo jednom, za vreme austrijske okupacije, kada se nakratko zvala Ružina ulica. Te iste godine, u Skadarsku ulicu, u kuću s brojem 34, nastanio se „književnik bez zanimanja” s početka naše priče. Simbolično, dolazak Đure Jakšića u tada siromašan i neugledan deo grada, koga se i sam pesnik stideo kao svog staništa, „povukao je nogu” za čitavu plejadu umetnika koji će potom u Skadarliji iznajmljivati sobe ali će, poput Jakšića, pretežno živeti i stvarati u kafanama. 

„Kafana kod konjsku zadnjicu” 

Kao profesor gimnazije, Stevan Sremac je u slobodno vreme voleo da svraća u kafanu „Dardaneli”, omiljeno sastajalište pisaca, glumaca i njihovih obožavalaca koje se nalazilo na Pozorišnom trgu (današnji Trg Republike), na mestu sadašnjeg Narodnog muzeja. Pisac „Pop Ćire i pop Spire”, koji je, nalik svom kolegi, komediografu Branislavu Nušiću, iz kafanskih razgovora često unosio šale u beležnicu, tek je tada, kao profesor, među stalnim gostima „Dardanela”, počeo da prepoznaje neke od svojih đaka. Kada mu je dosadilo da se stalno sklanja od svojih gimnazijalaca, prišao je stolu za kojim su dečaci pili čaj s rumom, učeći da igraju tada omiljene kartaroške igre – žandare, sansu i klabrijas – i otvoreno rekao jednom od njih: „Slušaj, Jovanoviću, moraćemo ili ja ili ti da promenimo lokal!”

            

Ta epizoda odslikava koliko su kafane u vreme kada su počele da niču i u Skadarliji, zapravo bile centri društvenog života okupljajući najrazličitiji svet. U sećanjima na stari Beograd, Branislav Nušić nabraja koje su sve uloge kafane imale u društvenom životu naše prestonice skraja 19. veka. Bila su to mesta u kojima su se ljudi obaveštavali, tako da nisu morali ni da čitaju novine, zatim mesta u kojima su se obavljali najraznovrsniji poslovi – potražnja i ponuda radne snage od nekih kafana, poput „Esnafske” koja se nalazila preko puta današnjeg bioskopa „Balkan”, stvorila je radničke berze na kojima su poslodavci birali zidare, tesare... U kafanama su advokati ugovarali strategije sa svojim klijentima, podizani su zajmovi i ugovarani trgovački poslovi, pisani politički govori, molbe i žalbe organima vlasti... Pojedine kafane razlikovale su se po političkim stavovima stranaka, društava i pojedinaca koji su ih obilazili, pa se u gradu znalo koja je radikalska, koja naprednjačka, a koja liberalna.

Upravo kao što su se vesti iz čaršije usmeno „objavljivale” za kafanskim stolovima, isto tako je od pogrešne reči izgovorene za kafanskim stolom mogla nastati vest za čaršiju, a onome ko ju je u žaru pića, rodoljublja ili puke neobazrivosti izgovorio, mogao je čitav život krenuti naopako. Za vreme aneksione krize, 1908. godine, skadarlijske kafane postajale su govornice za mlade rodoljube, a Branislav Nušić je, zbog govora protiv osvajačke politike Austrougarske na Balkanu, postao jedan od nezvaničnih predvodnika ove struje. Zbog govora održanog u kafani „Bums-keler”, u kojoj je, kao hodajuća enciklopedija, bio omiljeni gost, hrvatski pesnik Augustin-Tin Ujević bio je proteran iz Beograda. 

Isto se uopšte ne može reći za stari skadarlijski duh koji je uglavnom ostao da živi u pričama i anegdotama i povremeno prhne s čistih i skupocenih skadarlijskih stolnjaka oživljen samo maštom ovdašnjeg posetioca.

Posebna grupa kafanskih gostiju bili su umetnici koji su, poput lampe, oko sebe okupljali čitav krug danas nepoznatih boema i ljubitelja pisane reči, slikarstva i, najčešće, ondašnjeg glumišta. U pojedinim kafanama, kao recimo u „Tri šešira”, naročito su se izdvajale „glumačke sobe”, u kojima su stolove imali glumci poput veseljaka Čiča-Ilije Stanojevića. U tom smislu, kafana „Dardaneli”, koju je Čiča Ilija zvao i „Kafana kod konjsku zadnjicu”, jer se iz „Dardanela” gledalo pravo na spomenik knezu Mihailu na konju, zbog blizine tadašnjem Narodnom pozorištu sve do 1901. godine, kada je srušena da bi tu nikla zgrada Upravnog fonda, bila je neka vrsta „umetničke kafane”. Koliko su „Dardaneli” bili omiljeni među ondašnjim „intelektualnim Beogradom” svedoči Nušićevo sećanje. On dan rušenja ove kafane opisuje kao „dan narodne žalosti”, navodeći da su se njeni stalni gosti fotografisali kraj ruševina, a slika je potom dospela na naslovne stranice više listova.

Pelcer umetničke boemije koji je nosila kafana „Dardaneli” biće presađen u Skadarliju, i to u vidu više bokora, budući da su se kafanice u ovoj strmoj ulici namnožile proslavivši Skadarliju kao veselu boemsku četvrt. Kratko vreme u bašti ispred „Pašoninog bulevara”, kafane nazvane po vlasniku, tada omiljenoj beogradskoj ličnosti Đorđu Pašoniju, okupljali su se umetnici i boemi. Kao i „Dardaneli”, „Pašonin bulevar” nalazio se u blizini Srbskog narodnog pozorišta koje je 1869. godine osnovano po nalogu kneza Mihaila Obrenovića. Otuda je ova kafanica bila na putu mnogim glumcima, piscima, novinarima, gimnazijalcima zaljubljenim u mlade glumice i boemskom krugu koji je voleo da se nađe u blizini poznatih, duhovitih ljudi. Međutim, kako je gazda Pašoni sve češće dobijao prigovore zbog raspusne družine koja se okupljala u njegovom lokalu, zastrašen pred vlastima tražio je od pisca Dragomira Brzaka, inače dobrog prijatelja književnika Stevana Sremca i Janka Veselinovića s kojim će napisati poznati komad „Đido”, da boemsku družinu odvede nekud iz njegovog lokala „koji ga hrani `lebom”. Tako se Skadarlija, koja je već bila deo grada, ali i relativno skriven gradski kutak, takođe u blizini pozorišta, nametnula kao prirodan produžetak putanje boemske družine. U Skadarliji su već mnogi glumci i pisci iznajmljivali sobe. 

Dva jelena sa tri šešira

Prema „Vodiču kroz Beograd” iz 1909. godine, u Skadarskoj i okolnim ulicama bilo je četrnaest kafana, kada je u srbskoj prestonici živelo 90.000 stanovnika. Mnoge od ovih kafana, poput „Vuka Karadžića” (Skadarska 3) koja je nalikovala starim turskim kafanama, „Bums-kelera” (Zetska 2), „Bandista” (ispod Zetske ulice, ne zna se na kom broju), „Male pivare” (ugao Skadarske i Cetinjske) ili „Zlatnog bokala” (ispod kafane „Vuk Karadžić”) više ne postoje, ali, u nešto izmenjenom stanju, održale su se dve, po nekim svedočenjima, u ono doba najomiljenije skadarlijske kafane – „Tri šešira” i „Dva jelena”.   

           

Kafana „Tri šešira” koja je dobila naziv po tri od lima izrezana šešira – firmi radionice za popravku i bojenje starih šešira koja se na ovom mestu nalazila pre nastanka kafane – bila je direktni naslednik „Dardanela”, budući da su se ovde preselili svi stalni gosti neprežaljene kafane: Dragomir Brzak, Stevan Sremac, Janko Veselinović, Đura Jakšić, koji je stanovao preko puta kafane, glumci Čiča Ilija Stanojević, Dobrica Milutinović, Žanka Stokić, a povremeno su svraćali i Bora Stanković, zapamćen po neumornom ispijanju čokančića rakije i sklonosti da zapeva sevdalinke, Jovan Jovanović Zmaj i Branislav Nušić. Glumce i pisce je, pored društva, u „Tri šešira” posebno mamilo gostoprimstvo gazde Stojana Krstića koji je kafanu vodio do 1942. godine. Naklonost prema gostima iz sveta umetnosti, gazda Stojan je pokazivao dajući im često da piju i jedu na veresiju, a dobrim delom je platio i postavljanje spomen-ploče na kuću Đure Jakšića.

Posestrima kafane „Tri šešira” i njena konkurencija, kafana „Dva jelena” nastala je iz pekare koju je, sa suprugom, držao gazda Avram. Kako im je posao išao dobro, u jednom trenutku su, pored uobičajene ponude, počeli da spremaju i služe kuvana jela, pa se tako pekara pretvorila u kafanu. Kada je lokal 1867. godine otkupio i preuredio kafedžija Joakim, kafana je otpočela svoj puni život pod nazivom „Dva jelena” nadenutim po uspomeni na dobar ulov koji su jednom prilikom pred ovaj lokal istovarili beogradski lovci.

Iz Nušićevih sećanja, jasno je da su za glumce kafane bile i pozornica i poseban prostor iza kulisa na kome se raspravljalo o odigranim predstavama, ulogama i rediteljskim postavkama. Tako je u anegdotama ostao sačuvan mali rat koji su, u kafani „Tri šešira”, koju je njen najbliži komšija Đura Jakšić zvao „vinskim vrelom”, a glumac Čiča Ilija Stanojević „drugom kućom”, vodili glumac i reditelj Čiča Ilija Stanojević i pisac Bora Stanković čiju je „Koštanu” 1900. godine režirao Čiča Ilija, pritom se našavši u ulozi Stankovićevog najpoznatijeg junaka, gazda Mitketa. 

Mesečina koja greje

Nezadovoljan načinom na koji je Čiča Ilija glumio ovog melanholičnog Vranjanca, obolelog od nostalgije za mladošću, Stanković je pri svakom susretu s Čiča-Ilijom pridikovao kako je on kriv što je Mitke sveden na „pijanca i pustahiju”, a da je taj isti Čiča Ilija kao reditelj „Koštanu” pretvorio u „komad u kome se samo jede i pije”. Dodatno ljut jer je beogradska publika odlično reagovala upravo na ovakvu, po Borinom mišljenju, sasvim promašenu postavku komada, jednom prilikom je u „Tri šešira” Čiča-Iliji sasuo u brk: 

„I ti si mi neki vajni glumac. Digneš praznu kriglu uvis pa prostenješ: `Piti il` ne piti, pitanje je sad!` I ti si mi neka mustra za Hamleta! O tvom Mitku neću ni da govorim, sve si u njemu izneverio.” Na ove Borine reči, Čiča Ilija je ukratko izložio svoje rediteljsko tumačenje i analizu spornog dramskog junaka: 

„Nije bolji ni tvoj Mitke. Sve mu nešto fali, bolestan je što je živ. Samo zna da kuka nad svojom sudbinom, a takve treba isprašiti po turu.  Onda će tek saznati od čega su bolovali”, dodajući i mišljenje o Stankovićevom, nadaleko čuvenom, melanholičnom stilu pisanja po kom je prozvan „pesnikom starog Vranja”: 

„I ti si mi neki vajni književnik. Samo si pijan mogao da nabasaš na `mesečinu koja greje`!”

            

Mnoge od razmena umetničkih i društveno-političkih zamisli, u skadarlijskim kafanama dobijale su i nešto zvaničniji ton. 

Tako je u kafani „Vuk Karadžić”, poznatoj po tome što je služena samo rakija, između dva rata nastao pokret koji neki hroničari nazivaju najranijom avangardnom grupom u Beogradu, takozvani neformalni klub    „Popokatepetl” koji je pokrenuo pesnik Rade Drainac. U istoj kafani ovaj pesnik je sa svojim kolegama odlučio da pokrene časopis „Hipnos”. Novac sakupljen za izdavanje prvog broja ta bratija je propila, ali su potom na istom mestu, zahvaljujući jednom ljubitelju luckastih ideja, uspeli da sakupe novac za izdavanje čak dva broja „Hipnosa”! 

Čitav niz drama, pesama i fragmenata čuvenih knjiga nastao je za kafanskim stolovima: Đura Jakšić je u kafani „Zlatni bokal” napisao gotovo celu dramu „Stanoje Glavaš”, a Branislav Nušić bio je spreman da za svoje feljtone i šale koje su izlazile u „Politici” kafanske goste časti pićem ili ručkom. Stihove poznate pesme o Svetom Savi, „Ko udara tako pozno u dubini noćnog mira”, Vojislav Ilić je zapisao u kafani „Dardaneli”. 

Kao što su mnoge ideje nicale i dobijale obrise u ćoškovima skadarlijskih kafana, tako su se umetnici i novinari vraćali da za istim stolovima proslave i obeleže uspehe, trošeći tako dobar deo zarađenih honorara. Tako je u kafani „Tri šešira” 1904. godine svečano proslavljeno pokretanje prvog broja „Politike” čiji su osnivači i novinari bili redovni gosti ove i drugih skadarlijskih kafana. 

Lebecot je platen!

Iako se često podrazumeva da su boemi bili upravo književnici i glumci koji su „najlepše dane proživeli noću”, pa pisac Antun Gustav Matoš, inače i sam skadarlijski gost, ističe da je istorija naše boemije zapravo istorija naše književnosti, po mnogim definicijama boemije uključujući i onu koju nudi Vujaklija, boemi bi pre bili ljudi koji su se okupljali oko ovih velikana, a koji za sobom nisu ostavili neki bitniji trag ili delo. Nušić kaže kako su boemi bili ljudi koji su „pretpostavljali društvo za kafanskim stolom svakoj drugoj dužnosti u životu”. Iako danas reći za nekoga da je boem uglavnom zvuči kao kompliment, jer ukazuje na opuštenost, romantičan duh, duhovitost i druželjubivost, u vreme skadarlijske rane boemije, kada je za prvog boema proglašen Đura Jakšić, ovaj izraz nije bio sasvim pohvalan.  

Recimo, Jovan Dučić, srbski pesnik, koji je, baveći se diplomatijom često putovao po svetu, kritikovao je književnike koji gube vreme po kafanama, praveći razliku između pariske boemije i onoga što se boemijom zvalo u Skadarliji, kao nekog nižeg oblika veseljaštva. I dok Nušić o boemima piše s dubokom naklonošću, ceneći njihov smisao za humor – sposobnost da se nasmeju sebi i velikodušno prihvate šalu na svoj račun, prema njima je još u ono vreme otvoreno kritičan bio srbski pisac i književni kritičar Jovan Skerlić, pisac „Istorije nove srpske književnosti”. On je boeme nazivao skupom „isteranih gimnazista, otpuštenih praktikanata i putujućih glumaca”. Iako nije poznato da se Đura Jakšić ikada ograđivao od naziva „prvog boema”, njegov mlađi kolega, pesnik Tin Ujević, inače proglašen „kraljem boema”, jednom prilikom rekao je: 

„Nisam boem. (Jesam li bio?) Boem može biti samo slab pjesnik, slab slikar, slab umjetnik; boemima se smatraju samo takvi koji ne mogu završiti, a često ni početi djelo.”

           
                           Sredinom turske kaldrme u gornjem delu Skadarske ulice nalazio se
                           kanal kojim se za vreme kiša odlivala voda. S obzirom na to da nije bilo  
                             kanalizacije, tuda je tekla i prljava voda posle pranja rublja i posuđa.

To ograđivanje i nijanse po pitanju boemije nije sprečavalo da se veliki broj glavnih junaka skadarlijske prošlosti uokviri ramom boemije za koju je Skadarlija postala sinonim. Neke od anegdota o noćnom provodu i ovom naročitom skadarlijskom duhu prerasle su u mitove poput onog o policijskom službeniku koji je, radeći u Skadarliji, posle izvesnog vremena počeo da vodi zapisnik u stihovima! U Skadarliji je bilo moguće videti čuvene karakterne glumce u komičnim okolnostima i obrnuto – komediografe u tragičnim, kako ronzaju u suzama zbog neostvarenih ljubavi i neplaćenih računa ili, pak, nalik deci po koju, kao po Žanku Stokić, dolazi verna služavka Magda grdeći je rečima: 

„Da nećeš, gospa Žanka, i krevet da ti donesem kod `Tri šešira`?” Ili videti Boru Stankovića kako od 1906. do 1913. radi kao kontrolor državne trošarine u skadarlijskoj „Maloj pivari” čiji je vlasnik bio čuveni Bajloni.

Iako je većina ovih junaka imala zaposlenje i krov nad glavom, za neke od njih, poput Đure Jakšića ili Tina Ujevića, ne može se reći da su bili sasvim materijalno obezbeđeni, zbog čega se pod boemima najčešće podrazumevaju upravo ova dva pesnika. Večito kubureći s novcem koji, i kada bi zaradio učiteljujući po Srbiji ili slikajući firme kafana, Đura Jakšić je tek pred kraj života, zahvaljujući prijateljima, dobio stalno zaposlenje u Državnoj štampariji. Uprkos tome (ili, možda, baš zbog te oskudice i neizvesnosti), Jakšić je honorare često ostavljao u kafanama i dobar deo života grcao u dugovima. Solidarnost koja je tada vladala Skadarlijom spasavala je Jakšića i njemu slične umetnike da ne posustanu u uslovima u kojim su, kao uostalom i danas, poslušnost i prilagodljivost bile glavni adut za zadržavanje radnog mesta. Tako je čuvena anegdota pod nazivom „Lebecot je platen!” u kojoj je Đura Jakšić, nakon što je dug kod pekara Rafeta, kod koga je uzimao hleb na veresiju, narastao, počeo da se sklanja od ovog pekara s kojim je inače probdeo mnoge noći za kafanskim stolom. Tužan zbog Jakšićevog odsustva iz društva, a navikao na njegove priče i prijateljevanje s ovim pesnikom, pekar Rafet mu je, videći ga kako beži da se sakrije i izbegne izgovaranje zbog neplaćenog duga, povikao: „Lebecot je platen.” I tako je Jakšićev dug podredio iskrenoj želji da svog prijatelja ponovo vidi i s njim provodi duge noćne sate.

Da novac nije bio jedina moneta za potkusurivanje u Skadarliji, koja danas važi za jednu od skupljih gradskih četvrti, dokazuje i ugled koji je Tin Ujević imao u svojoj omiljenoj kafani „Bums-keler”. Uprkos čestoj besparici i hapšenjima, Ujević je u „Bums-keleru” uvek bio dočekivan kao vredan gost kome se plaća piće zbog poštovanja prema zavidnoj erudiciji i osobenoj ličnosti. Da kafansko društvo nije zaziralo od „čudaka”, svedoče i brojna sećanja na Ujevića kao strastvenog pušača koji je, kako kaže jedan njegov savremenik, „uvek bio odeven nekako nenormalno”. U opisu dalje stoji: „U društvu gospode, poznatih književnika ili trgovaca, ličio je na adrapovca; u društvu nosača, u prčvarnicama, izgledao je kao neki čudan i tajanstveni gospodin...”  

Upravo ova vrsta svojeglavosti, osobenosti i ličnog pečata bila je cenjena u ondašnjoj boemskoj Skadarliji. 

Ukleti pesnici

I baš kao što su stalni skadarlijski gosti plenili osobenošću, okupljajući oko sebe radoznale boeme, isto tako širili su i mitove o prokletstvu. Onaj deo svakodnevne nesreće koju su činile besparice i sukobi s vlašću, koji nisu uspele da zahvate lokalne anegdote, preticao se u mit o prokletstvu skadarlijskih žitelja, posebno „ukletih pesnika”. Neki hroničari su niz tužnih, što ljubavnih, što novčanih i profesionalnih jada skadarlijske bratije i dama tumačili ciganskim prokletstvom po kom Cigani koji prisilno budu isterani s prostora na kom žive, kao što su raseljeni prvi žitelji Šićanmale na Čuburu, na ovo mesto bacaju prokletstvo. S druge strane, za brojne nevolje skadarlijskih junaka, tumačenja mogu da se nađu pažljivim čitanjem istorije i ondašnjih prilika s kojima su u sukob dolazili svojeglavi ili ponosni karakteri poput Jakšićevog.


Neparna strana Skadarske ulice, od Strahinića bana ka Gospodar-Jovanovoj ulici, oko 1930, na snimku Aleksandra Ace Simića

Iako je godinama bolovao od tuberkuloze, smrt Đure Jakšića tek kasnije je rastumačena i kao posledica sukoba s vlašću. U časopisu „Zastava” od 3. juna 1906. godine, 28 godina nakon smrti Đure Jakšića, osvanuo je tekst pod nazivom „Od čega je umro Đura Jakšić” u kom se iznosi više događaja koje su neki Jakšićevi biografi ranije prećutali zastrašeni pred vlašću Obrenovića. Prema ovom tekstu i nekim kasnijim napisima, Jakšić se, kao ratni izveštač-dobrovoljac u srbsko–turskom ratu, 1876. godine, našao na drinskom bojištu gde je kritički pisao o kukavičkom i nezainteresovanom ponašanju glavnokomandujućeg generala Ranka Alimpića. Tek po povratku u Beograd, kada je zbog svog izveštavanja završio na saslušanjima pred Prekim sudom, Jakšić nije odoleo da se sitnom pakošću osveti Alimpiću. Videvši ga kako sa svojim ljudima sedi ispred hotela„Pariz”, platio je seljaku koji je onuda prolazio s konjskom zapregom da, u inat Alimpiću, a naočigled svih, tobož ošine svog konja i podvikne mu: „Šta se ustežeš kao Ranko Alimpić na Drini!” 

Nekoliko dana potom Jakšića su u Skadarskoj ulici presrela trojica stražara preobučena u civile i toliko ga pretukla da se od ovih batina više nikada nije oporavio.

Janko i Vela

Iako su se podno Skadarlije njihali crveni fenjeri mameći goste u „četvrt slobodne ljubavi” gde su noćno društvo prodavale uglavnom Mađarice, većina skadarlijskih junaka, prema pričama hroničara, volela je da pati za nedostižnim i nepotkupivim ljubavima. U posebno poglavlje „skadarlijskog prokletstva” spadaju neostvarene ljubavi.

Možda zbog preplitanja stvarnosti i zbivanja u jednom pozorišnom komadu, izdvaja se nesrećna ljubav Janka Veselinovića, pisca najprevođenijeg srbskog romana „Hajduk Stanko”, prema glumici Veli Nigrinovoj za kojom su mnogi u ondašnjem Beogradu uzdisali. „Pesnik mačvanskog sela”, kako su zvali Janka Veselinovića, toliko se opijao zbog neuzvraćene ljubavi da je dosta jutara sačekivao na skadarlijskim klupama. Svoju ljubav prema mladoj glumici utkao je u onda omiljeni komad iz seoskog života „Đido”. Ulogu devojke Ljubice, kako kažu, Janko je pisao imajući na umu Velu koja ju je potom i glumila, na premijeri 6. juna 1892. godine. Sam Janko pojavio se u ulozi seoskog momka, pa je tako, makar na trenutak, neostvarena ljubav dobila omaž na daskama. 

Da je Janko bio samo jedan u buketu Velinih obožavalaca, rođene pod imenom Augusta, svedoči i zapis da su u sukobu zbog ove glumice dvojica ministara izašla na dvoboj. Naime, Nigrinova je srce već bila poklonila 27 godina starijem kompozitoru Davorinu Jenku (kasnije kompozitoru himne „Bože pravde”). Poslednja uloga Augustine-Vele Nigrinove bila je carica Teodora, koju je igrala 28. maja 1908, a Jankova ljubav umrla je 31. decembra iste godine, u 46. godini.