Nedelja praštanja

 

Savest čoveka jeste ta tajanstvena dubina naše svesti iz koje nam dolazi osećanje kajanja i ta snažna čežnja za očišćenjem, obnovom i promenom našeg života. I upravo to osećanje kajanja, taj glas savesti jeste ono što nas vodi ka prvom koraku na putu očišćenja, ka želji da oprostimo i da nam bude oprošteno, ka toj „nedelji praštanja". Zašto?

 

Zašto se u nama - istovremeno sa buđenjem naše savesti - javlja baš ta neodoljiva želja da praštamo i da nam bude oprošteno, i to kao prvi zahtev koji savest upućuje našoj svesti? Zato što savest otkriva našem saznanju da je suština našeg zla i nepravde u otuđenju od drugih i grehu prema drugima. Dostojevski je kroz usta starca Zosime rekao: „Svako je pred svima kriv za sve...". Ove reči nam - na prvi pogled - izgledaju ne samo kao neodrživo preuveličavanje, već kao i potpuni apsurd.

 

„Po čemu sam ja kriv pred drugima?" - uvređeno i nadmeno protestuje naš razum, naše „spoljašnje" saznanje. Što se tiče „morala" svi će se, po svoj prilici, saglasiti sa tim da čovek bez sumnje mora biti u svom životu pred nekim i zbog nečega kriv. Međutim, zagovornici takvog „morala" nas umiruju tvrdnjom da je to nešto što je sasvim „normalno" za ljudski život.

 

Ostavimo razum njegovoj nadmenoj pometenosti, ostavimo i moral njegovim objašnjenjima i opravdanjima. Poslušajmo savest, tamo unutra, duboko, duboko u nama, gde nam tihi, ali i strogi i bespoštedni glas govori: kriv si! U čemu je ta moja krivica? Ne, ona nije ni u jednoj pojedinačnoj uvredi i svađi koju sam imao sa bližnjima, jer je to nešto što je u ljudskom životu zaista neizbežno. Ta krivica nije ni u mojim površnim prepirkama sa drugima, niti u mojim beznačajnim ljutnjama. Ne, to je jedna sasvim drugačija krivica, krivica koje nenadano počinjem da postajem svestan, shvatajući da se radi o samoljublju koje je zahvatilo same temelje moga života , koje u potpunosti prožima taj moj život, zbog koga sam se otuđio i udaljio od „drugoga", od „drugih", počevši da svakog „drugog" i sve „druge" doživljavam isključivo kao sredstvo. Čak i onda kada nekog volim, ta ljubav je iznutra zatrovana i osakaćena mojom egocentričnošću : kao da i u ljubavi želim da volim samo sebe. Savest, i jedino savest, može čoveku da sa bespoštednom jasnošću pokaže svet kao svet u kome se svako bori protiv svakoga, kao svet u kome važe isključivo pravila „napada" i „odbrane", kao arenu nemilosrdne borbe za životni opstanak. Stalno mislimo da su drugi ti koji čine nepravdu, mrze i prolivaju krv. Druge države, drugi narodi, druge vlade. Ali, pogledajmo malo u sebe i shvatićemo da je upravo u nama glavni izvor tog otuđenja i tih deoba, te borbe svih sa svima na koju trošimo čitav svoj život i na koju se svodi čitav naš život. I tek kada to osetimo u sebi, kada to shvatimo postajemo sposobni da unutarnjim sluhom čujemo istinu reči F. M. Dostojevskog: „Svako je pred svima kriv za sve", kao i istinu reči Svetog Serafima Sarovskog koji kaže: „ Smiri se i oko tebe će se spasti hiljade..." .

 

Smiri se: a to pre svega znači - spasi se od te tvoje iskonske porobljenosti otuđenošću, spasi se od te tvoje unutarnje otuđenosti od istinskog života i drugih ljudi, spasi se od robovanja ratu ,,svih protiv svih" u kome živimo.

 

Oprostiti drugome, primiti oproštaj od drugoga! To je pravi povratak od otuđenosti ka jedinstvu, od mržnje ka ljubavi, od razdeljenosti ka sjedinjenju. Jer oprostiti drugome uopšte nije jednostavno. Često govorimo o tome da više „ni ne obraćamo pažnju" na nedostatke drugih ljudi - i još gore - da smo ,,digli ruke od drugih ljudi". Pa zar to nije ravnodušnost, zar to nije prezrenje i zar to nije cinizam? Da oprosti drugome i primi oproštaj od drugoga može samo onaj ko je svim svojim bićem osetio i shvatio sav užas odsustva ljubavi u svetu, svu bezdanu tugu čovekove samoće na koju je čovek osudio sebe svojim sebeljubljem i svojom gordošću. Sve to u sebi sadrži molitva koju Crkva na nedelju praštanja upućuje Bogu: „Ne odvrati lica Svoga od mene, jer tugujem...".

 

I, gle, tu je ona svetla tuga, ona jedina tuga kojom možemo da shvatimo sami koren, samu suštinu i silu zla, a to je - hladno srce, nedostatak ljubavi, trijumf usamljene i na usamljenost osuđene gordosti ljudske. Molitva da oprostimo drugom, čežnja da nam bude oprošteno... Kao što tuguje malo dete koje je nešto skrivilo svojoj majci, jer taj svoj prestup doživljava kao mogući gubitak raja majčine ljubavi, tako i svako od nas shvata da upravo od tog obraćenja duše, od tog raskravljenja srca, od te čežnje da se izmirimo sa drugima započinje razrušenje zla u nama. I stoga, ma koliko sve ovo o čemu govorimo bilo strano duhu vremena i daleko od našeg ohladnelog i ogrubelog života u kome nametnuti „kolektivizam" čoveku ne donosi obećanu sreću, već samo još više pojačava njegovu samoću, jasno je da se isključivo tu, u sili savesti, u čežnji za praštanjem, u pokajničkom obraćenju duše nalazi početak naše duhovne obnove.
 

 

ZAAMVONA MOLITVA U NEDELJU SIROPUSNU 

 

Blagodarimo Ti Hriste Bože naš, što si nam sadašnje vreme posta upravio na spasenje, i za kratko vreme naše najveće duhovne rane vešto izlečio i svukao sa nas mnoštvo grehova.

 

Mi ti se molimo, sweblagi, udalji od nas, u vreme posta , svako farisejsko licemerje i judejsku oporost. Odagnaj (od nas) preuznošenje zbog uzdržanja i ukloni svako zabranjeno delo, reč i pomisao . Ispuni nas Duhom Svetim, svetlošću i istinom koju si zakonopoložio . Učvrsti nas u borbi protiv strasti; ukrepi nas u ratu protiv greha. Pripremi nas za uzdržavanje od hrane i udaljavanje od zlih delâ da bismo sledili za Tobom, Koji si nam preko posta pokazao pobedu nad đavolom, i bili pričasnici smrti i vaskrsenja, i naslađivali se u večnom životu koji si pripremio gladnima i žednima Tvoje pravde.

 

Rod naš, postom i verom u Tebe, osnaži u borbi protiv svakog neprijatelja .

 

Jer si Ti Bog naš i Spasitelj, i Tebi priliči slava, sa bespočetnim Ocem i presvetim i blagim i životvornim Tvojim Duhom, sada i uvek i u vekove vekova .

 

Narod : Amin .

 

Preuzeto iz knjige:

Protojerej Aleksandar Šmeman,

TAJNE PRAZNIKA