Šumadinka nosilac Albanske spomenice

Ja sam Jelisaveta Dojkić, jedina žena nosilac Albanske spomenice u ovom kraju. Rođena sam 14. aprila 1896. godine u Kragujevcu, odakle su mi otac Aranđel i majka Lenka Vasiljević prešli u Topolu, gde sam završila osnovnu školu. Bila sam odličan đak i posebno sam se isticala krasnopisom. Pravim imenom Jelisaveta jedino su me zvali roditelji, za sve druge bila sam i ostala Jela. U roditeljskoj kući imala sam sve - tako da sam, kao jedinica, proživela srećno detinjstvo i deo mladosti. Uvek sam bila okružena knjigama iz očeve biblioteke...

Ovako svoju "ispovest" započinje Jelisaveta Vasiljević-Dojkić, koju pronalazimo u knjizi "Srbijico, dušo gorka", autora Dragutina Paunića i Milija Đorđevića. Ovaj trag vodi nas do biografije hrabre bolničarke iz Prvog svetskog rata, ali ne i do njene fotografije, pa i informacije o godini smrti.

Njen otac je bio upravnik imanja kralja Petra, kojeg je Jelisaveta često posećivala i oslovljavala sa "čika Pero", govoreći da je bio pravi narodni kralj. Kao devojčica je volela da čita, bila je znatiželjna, ali i poslušna, pa je ispunila očevu želju, koji je avanzovao u predsednika topolske opštine, u vreme kada je započela izgradnja crkve - mauzoleja na Oplencu. Završila je kurs prve pomoći kod njihovog komšije doktora Mirića, što će joj biti od velikog značaja. Jer, Prvi svetski rat je bio na pragu...

U jesen 1915. godine Jelisaveta je sa ocem i stricom Perišom krenula put Kragujevca, a majka i baka su ostale u Topoli. Potom su nastavili za Kruševac, preko Kraljeva i Novog Pazara, do Peći... I dalje.

"Drum je od Kragujevca do Novog Pazara zakrčen vojskom, komorom, izbeglicama. Svi su se žurili, jer je neprijatelj nadirao, čula se sporadična topovska pucnjava. Čim smo izašli iz Peći, pade naređenje da se sva kola i suvišni tovar popale, a da se volovi i ako je bio neki konj povedu za sobom. Gledala sam kako se seljaci krste, ljube i pale kola. Sanduk sa devojačkom spremom sam bacila u jednu duboku jarugu, potajno se nadajući da ću se brzo vratiti po njega...", zabeleženo je u knjizi "Srbijico, dušo gorka".

Na putu od Rožaja, Jelisaveta je sve vreme otvarala bolničku torbicu sa zavojima, gazom i dezinfekcionim sredstvima, koju je ponela iz Topole. Spasila je život najpre jednom detetu, zatim previjala rane vojnicima i civilima koji su usput stradali od bombi. Ocu, obolelom od tifusa, nije mogla da pomogne. Umro je u jednoj mehani, u Lijevoj Rijeci, zavetovavši ćerku jedinicu da ode u bolničarke.

"Morala sam da izdržim sve nedaće dok ne stignem do prve naše sanitetske jedinice. Umesto da patim, čekala sam samo priliku da ispunim poslednju očevu želju".

Posle Skadra je uspela da se probije do San Đovani di Medua, gde je zatekla na hiljade izbeglica i vojnika.

"Ima i iznemoglih i bolesnih, a nađe se i poneki ranjenik. Stalno se umire. Ali čovek svikne na smrt tako da više ne obraća pažnju na to". 
 

Na francusku sanitetsku lađu koja je zaplovila ka Krfu, ukrcala se i Jelisaveta. Predstavila se kao bolničarka, pa je dobila novu englesku uniformu, kada je prvi put obukla pantalone i skratila kosu. Na Krfu se javila srbskom previjalištu i odmah su je primili kao jedinu ženu bolničarku.

"Na levu ruku stavila sam traku sa Crvenim krstom, a to je značilo da sam i zvanično postala bolničarka srpske vojske. Kad sam stigla, ovde je već bilo četrdesetak teških bolesnika, a potom su počeli da dolaze novi i novi. Bilo je i vojnika i civila, iznurenih od gladi i puta, a naročito onih obolelih od dizenterije i pegavca. Danonoćno su pristizali i umirali".

U bolničkom šatoru na Krfu je provela četiri meseca, potom su je prebacili u Solun, u srpsku divizijsku ambulantu, kod samog fronta. Tamo su počeli da pristižu ranjeni i bolesni od malarije.

"Znate, ako postoji pakao na zemlji, onda je to bio taj naš šator. Beli čaršavi brzo su od krvi postajali crveni, a vojnik koji zatraži vode umro bi čim bih pošla za bokal ili čašu. I bolove ne podnose svi na isti način. Bilo je slučajeva da se vojnik ranjen u nogu previja i zapeva od bolova, a drugi, kome je granata raznela oba stopala, stisko zube i ćuti. Trpi. Povremeno ga bolovi savladaju pa se i onesvesti".

I sama krhkog zdravlja, Jelisaveta je početkom 1917. godine podelila sudbinu obolelih, kada joj je dijagnostifikovan katar na plućima. Iz Soluna je upućena američkom Crvenom krstu u Bernu, a potom u Brindizi, pa u Rim, onda na Korziku, pa u Nicu. Tamo je pronašla Kostu Jovanovića, arhitektu koji je projektovao crkvu na Oplencu. Najzad je bila na izvoru informisanja o svojoj porodici, saznavši da joj je majka preminula.

Jelisaveta je sedam meseci provela u sanatorijumu kod Lozane, gde je počela da uči francuski jezik. Kada se izlečila, otputovala je u Ženevu i počela da radi u srbskom Crvenom krstu, u odeljenju za prepisku sa Srbijom. Ovaj grad će biti sudbonosan za nju, jer će se po nagovoru supruge ministra Ljube Davidovića, a uz bakin blagoslov, udati za građevinskog tehničara Petra Dojkića iz Topole. Njima će se, 11. novembra, na dan primirja, roditi ćerka. Daće joj simbolično ime - Sloboda.

POKLONI OD NUŠIĆA

Dok je bila u Nici, Jelisaveta je desetak dana provela u domu Branislava Nušića, o čemu je pisala sa velikim oduševljenjem:

"Molili su me da im pričam o povlačenju i izgibiji naše vojske i izbeglica, s obzirom da je i njihov sin Ban stradao početkom rata. Sa Nušićevom ćerkom Gitom neumorno sam obilazila znamenitosti ovog prelepog grada, a jednom nas je sam Nušić vodio i u Marselj. U Marselju Gita i ja svratismo u jednu veliku drogeriju i nakupovasmo pune ruke nekih ženskih sitnica. A Nušić nas obe uhvati pod ruku i odvede u jednu čuvenu modnu radnju, da kupimo šta želimo. Ja sam kupila haljinu, cipele i šešir. Sve je to Nušić platio - za mene kao i za ćerku Gitu".

Tatjana Loš,