Evropa se odriče oca

U Velikoj Britaniji je zabranjena molitva «Oče naš». Za sada to nije učinila vlada Njenog Veličanstva, koja bi u tom slučaju verovatno morala da rediguje reči himne «Bože, čuvaj kraljicu!», već su to uradile najveće bioskopske mreže. Odbile su da prikažu spot koji je snimila Anglikanska crkva, u kojem ljudi različitih sudbina i stanja izgovaraju glavnu hrišćansku molitvu. Među njima su izbeglice, mladenci, momci u teretani, sin koji tuguje za majkom, gospel-hor, čobanin, đaci, kao i Kenterberijski nadbiskup Džastin Velbi.

Spot, koji je objavljen na sajtu justpray.uk trebalo je da bude prikazan u celoj zemlji uoči Božića pre prikazivanja nove epizode «Zvezdanih ratova». Međutim, agencija koja se bavi reklamiranjem u najvećim bioskopskim mrežama u Albionu – Odeon, Cineworld i Vue odbila je video sa sledećim obrazloženjem: «Neke reklame – namerno ili nenamerno – mogu uvrediti osećanja ljudi koji se pridržavaju drugih političkih ubeđenja i verovanja, kao i ateiste.U Britaniji je ovo odbijanje kod mnogih, uključujući čak i premijera Kamerona, izazvalo šok i osećaj apsurda. Jer spot ne sadrži apel ili kritiku, ljudi se jednostavno mole.

U čemu se ipak sastoji uvreda? Možda video u kojem je prikazana svadba muškarca i žene izaziva nelagodu kod homoseksualnih parova? U svakom slučaju, očigledno je da su britanski standardi tolerancije, bar kad je u pitanju interpretacija filmskih distributera, dostigli nivo bezumlja. Pod izgovorom da se vređaju nečija osećanja može se zabraniti bilo koja reklama. Zar novogodišnje reklame «koka-kole» ne izazivaju čamotinju u onima koji više vole «pepsi»? Jer, koka-kolu po prodavnicama razvozi lično Santa-Klaus, odnosno angloamerički uprošćeni lik svetog Nikole. Da li to znači da se nebeska milost daje samo onima koji konzumiraju koka-kolu?...

I nasuprot tome, pošto kao reklamni simbol penušavog napitka služi hrišćanski svetac, da li to znači da je za muslimane kola – haram? Mnogi islamisti su već došli do toga da zahtevaju zabranu jelke! Pritom ovaj tabu ne važi samo u Srednjoj Aziji, već i evropskim gradovima u kojima se gradski saveti nalaze u rukama prekomerno tolerantnih narodnih predstavnika.

U čitavoj ovoj priči koja liči na bunilo, postoji jedna izdajnička začkoljica, koja odaje da se radi upravo o ciljanim progonima hrišćana, Hristovog imena, hrišćanskih molitava i krsta. U suštini, zabrana «Oče naš» predstavlja priznanje da u Evropi ne postoji više nikakva istinska tolerancija.

Postavimo sebi jednostavno pitanje: šta se to u njoj pominje što me vređa, dira i traumira? Očigledno: samo ono što mrzim, što mi je izuzetno neprijatno. Ono što mi je daleko ili prema čemu sam ravnodušan, neće me povrediti.

Bez ikakve napetosti propuštam slike čipsa, smartfona i dezodoransa pre prikazivanja dobrog filma. Ali ako bi mi zbog nečega prikazali reklamu «Otvorene Rusije» Hodorkovskog, koji radosno trlja ruke zbog pogibije našeg pilota kojeg su srušili pripadnici turskog RV, očigledno bi to u meni izazvalo veliko negodovanje. Ako bi se po keju Sevastopolja utonulog u mrak neko prošetao sa zastavom Hondurasa niko ne bi obratio pažnju. A ako bi prošao noseći zastavu sa žuto-plavom simbolikom, sigurno bi zaradio šljivu na oku.

Ako britanski radnici koji se bave reklamom ne lažu, i ako hrišćanska molitva može da uvredi osećanja ateista i pripadnika drugih religija, ispostavlja se da oni zapravo stvarno mrze hrišćanstvo. Toliko jako da čak i njegovo nevino pominjanje izaziva grčeve, proteste i želju da se nekome «opali šamar».

To je zaista dragoceno priznanje. Ispostavlja se da većina posetilaca britanskih bioskopa (koja je u toj meri značajna da distributeri moraju da vode računa o njoj) iz sve duše mrzi Isusa i da je za vreme spota s molitvom u najmanju ruku spremna da zviždi, diže buku i gađa ekran kokicama.

Koja je to kategorija gledalaca? Mislim da neću pogrešiti ako pretpostavim da to nipišto nisu mrzovoljni britanski ateisti. To su vatreniji momci. Oni kojima se sviđa da seku glave hrišćanima i u Siriji, i u Londonu, kao što se to desilo u Vulviču 2013. godine. Upravo oni danas vežbaju na Istoku i kolju taoce već tamo, kao poznati britanski reper Abdel-Madžid Abdel Bari, koji je postao dželat Džihadi Džon. Ispostavlja se da upravo oni danas diktiraju politiku repertoara u britanskim bioskopima.

Pritom njihove želje i kaprice žustro ispunjava lokalna elita. S jedne strane, pred nama su došljaci kojima ničega nije žao, ni u dobroj staroj Engleskoj, ni u divnom lakomislenom Parizu, a s druge – umesto složne mitraljeske vatre, policijskih palica i lisica, dočekuju ih servilni klerkovi, koji na svim nivoima ispunjavaju njihovu volju i čini se da ih vode ka svečanoj pobedi.

Ovo veoma podseća na vaseljenu iz nekog naučno-fantastičnog trilera poput «Dosijea Iks»: došljaci su na Zemlji, među nama se, ali se izdajnička elita već dogovorila s njima i ne radi na tome da odbije napad, već u korist trenutka H, kad će Zemlja konačno biti porobljena...

Evropa, koja je posle terorističkih aktova u Parizu otkrila da je praktično osvojena, da se ispostavlja da je njena birokratska prestonica Brisel već odavno centar svetskog džihada, gleda se u ogledalo u nedoumici i kuka: «Glavno je ne odreći se tolerancije! Glavno je ne dozvoliti da na vlast dođu «Nacionalni front» i njemu slične partije!» Tu ni ne miriše na isceljenje.

Danas bi Evropu – bez obzira da li je to Britanija ili Francuska – moglo da spasi samo čudo. Čudo šalje Bog – Otac se brine za svoju decu. Ali Bogu je u Evropi jasno rečeno: «Ti nisi naš Otac. Zabranjujemo ljudima da Te tako nazivaju i ne želimo da Ti se mole.» A ako se Evropa odrekla Oca – ko će je spasiti i ko će joj pomoći?

Jegor Holmogorov
Sa ruskog Marina Todić
List «Kultura»
Pravoslavlje