Pregovori ni na čijoj zemlji

Doktor Živko Prodanović, Srbin iz Srbobrana u Bačkoj, koji je u Beču završio medicinski fakultet, u Velikom ratu bio je mobilisan na strani austrougarske vojske. Posle rata dobio je visoka srbska odlikovanja, jer je, iako je bio pripadnik 26. landšturmske pukovnije ritera fon Kureleca, srbskoj vojsci u dva navrata dostavio plan napada na srpske položaje. Kako bi to mogao da učini, feldmaršalu Adolfu fon Krausu predložio je da se njihovi i pregovarači suprotne strane sastanu ni na čijoj zemlji i ugovore prekid vatre da bi sahranili poginule vojnike. Tela su se raspadala već mesec dana, pa je pretila zaraza. Kada su pregovori odobreni, Prodanović je Srbima dostavio dragocene informacije.

– Svedok podviga mog rođaka Živka, austrijskog oficira, bio je potpukovnik Dobrosav Milenković, koji je pripadao srbskom 19. pešadijskom puku prvog poziva i koji je penzionisan kao divizijski general. Prvi tajni izveštaj koji je Živko uspeo da im dostavi, Dobrosav je dobio od rezervnog poručnika Gojka Daja, koji je bio na mrtvoj straži kod glušačke crkve. U njemu je pisalo: „Sutra, a najkasnije preksutra, napast će vas snagom od četiri bataljona (oko 4.000 vojnika), osam topova i dvije strojne puške grupa be s fronta sela Radenkovići, grupe a, ce i de će u isto vrijeme samo demonstrirati”. Raspored trupa bio je ucrtan sa svim elementima koje plan napada treba da sadrži – kaže za „Politiku” Lazar Prodanović, koji živi u Celju, čiji je deda Lazar Živkov brat.

Drugi austrougarski napad preko Drine bio je krajem septembra 1914. godine. Mačkov kamen prelazio je iz ruke u ruku četiri puta. Opremljenije i bolje naoružane austrougarske trupe prodrle su u Srbiju iz dva pravca. Poslednja teška borba vođena je 20. septembra 1914. godine. U tom napadu poginulo je nekoliko stotina austrougarskih vojnika, a njihovi leševi ostali su kraj bare Lanjiškače, ni na čijoj zemlji. Već mesec dana širio se nepodnošljiv smrad. Koristeći kao izgovor da bi leševi mogli da izazovu zarazu, Živko Prodanović je srbskoj vojsci dostavio plan napada.

Iako se u početku sumnjalo u verodostojnost izveštaja, jer se odmah videlo da ju je radio neki vojni stručnjak, odlični poznavalac kartografije, što lekar Prodanović nije mogao biti, ipak je dostavljen vojvodi Stepi Stepanoviću. On je odobrio da se pregovarači sastanu ni na čijoj zemlji kako bi se dogovorili o sahrani poginulih vojnika.

– Prema kazivanju ondašnjeg potpukovnika Dobrosava Milenkovića, u zoru tog 17. oktobra na mrtvoj straži bio je profesor beogradske gimnazije Gojko Đaja. Mašući belim maramicama, sporo se krećući između leševa, ka njima su koračala tri landšturm oficira. Kada je komandir mrtve straže video da oni žele da pregovaraju, izašao je iz rova. Bili su to poručnici Rezner, Tišljar i Prodanović. Zatražili su šest sati primirja da bi sahranili svoje poginule vojnike. Moj rođak Živko okrenuo je leđa Rezneru i Tišljaru i srbskom naredniku ponudio cigarete, a dao mu plan napada – veli naš sagovornik.

Prodanović je srbskog majora, obučenog u odelo vojnika da ne bi privlačio pažnju, ponudio cigaretama, ali je ovaj odbio. Kada mu je Prodanović namignuo, on je uzeo tabakeru u kojoj je kasnije pronašao tajni izveštaj i plan napada. Zahvaljujući njemu, na pravcu glavnog neprijateljskog udara, kod sela Radenkovića, blagovremeno su bile koncentrisane jače snage tadašnjeg potpukovnika Milenkovića. Napad landšturmne pukovnije je bio odbijen, oko 200 vojnika je poginulo, a stotinak je bilo ranjeno.

Ratna torbica

U sećanjima koje je objavio u knjizi „Iz ratne torbice” Prodanović je pojasnio kako je došao do skice napada. Dao mu ju je kapetan Alfred Pajer, komandant inžinjerijsko-pionirskog voda, s kojim se sprijateljio. „Donijet ću ti nešto što sam jučer pripremio. To me glave može stajati. Ako želiš da pomognemo Srbiji, nećeš me odati”, rekao mu je Pajer. 

Mileta Marković,