Marko Kraljević između istorije i pesme

Zakoniti naslednik srbskog prestola i „turska pridvorica” i dalje je neupokojen između škrte istorije i raspevane epike. Ko je zapravo čovek koga je Gete optuživao, Margerit Jursenar mu darovala osmeh a ceo puk srpske vojske u Prvom balkanskom ratu jednoglasno potvrdio da ga je video kako napada Prilep...

Među nas je dojahao iz pjesme. Kad ga je s bedema svoje utvrde ugledala snaha Vuče dženerala, „troljetna je uvati groznica”. I hrabriji bi postali manje hrabri jer... „sjedi junak u polju široku/ u ledinu koplje udario/ za koplje je konja privezao/ a pred njime stoji tulum vina/ ne pije ga čim se vino pije/ već leđenom od dvanaest oka/ pola pije, pola konju daje/ konj mu nije kakvino su konji/ veće šaren kako i goveče/ junak nije kakvi su junaci/ na plećima ćurak od kurjaka/ na glavi mu kapa od kurjaka/ privezo je mrkom jemenijom/ nešto crno drži u zubima/ kolko jagnje od pola godine.”

Vuk Karadžić, čovek koji je najvećma doprineo da se pevanija o Marku Kraljeviću sačuva u pisanoj reči, u svom „Srbskom rječniku” zabeležio je, pored ostalog, i ovo:

„Nikakoga Srbina nema koji ne zna za ime Marka Kraljevića... Pripovijeda se da je bio mnogo jači od ostalijeh sadašnjijeh jamačno i ondašnjijeh ljudi... Ja sam u djetinjstvu gledao u Srijemu, u krčmi manastira Krušedola, gdje je Marko namolovan kako jednom rukom matoroga vola drži za rep preko ramena i nosi na leđima...”

Veliki nemački pesnik Gete u skici o „Srbskim narodnim pesmama”, izdatoj 1827, ostaviće sledeći trag:

„Njihov najveći junak Marko, koji se kako-tako slaže s carem u Jedrenu, može da se uzme kao neki sirovi pandan nekom grčkom Herkulu i persijskom Rustanu, ali, dabome, na vrlo varvarski i skitski način. On je glavni i najjači od svih srbskih junaka, bezgranične snage, bezuslovan i zborom i tvorom... On je jedan svemoćni čudovišni junak, nabusit kao niko, koji nas, ma koliko mu se divili, nimalo ne privlači... Teško da će on pokajničkim zaveštanjima, od kojih se potom podižu crkve i manastiri, umiriti Boga i naše duše...“

Da Nejaki postane jači

Istorija nije sasvim sigurna da li sme da prvi pomen o Marku smesti u 1356. godinu. Naime, natpis iznad južnih vrata Drenovske crkve, sagrađene u blizini Tikveškog jezera, nedaleko od Velesa, kazuje da je crkva živopisana 1356. godine „pri države” Nikole i Marka, a po „smrti svetorodnoga cara Stefana”. Moguće je da se Nikolino ime u natpisu odnosi na vojvodu Nikolu Stanjevića za koga se zna da je, zajedno sa Markom, vladao upravo tim prostorima. Narodno predanje, pak, kaže da su crkvu u Drenovu zajednički podigli Vukašin i Marko, otac i sin.

Ono u šta je istorija sasvim sigurna potiče iz 1361. godine, a pronađeno je u dubrovačkim arhivama. Te godine je Marko stigao u grad ispod Srđa da na čelu srbskog poslanstva pregovara o prekidu neprijateljstava početih dve godine ranije. Doduše, rat između Srbije i Dubrovnika potrajao je još godinu dana i završen je mirom u Onogoštu (Nikšiću), ali je Marko, očigledno važna ličnost, uspeo da kod tamošnjih vlasti izdejstvuje neke koristi za prizrenske trgovce i uzme srebro koje je njegova porodica tu pohranila.

Čini se da je natpis na crkvi Sveta nedelja u Prizrenu sasvim slučajno otkriven septembra 1966, poprilično izmenio sliku o Marku Kraljeviću. Natpis je otkriven u dvorištu jedne privatne kuće, u predgrađu stare prizrenske tvrđave, u prostoru poznatom kao Potkaljaje, a u njemu podatak da je crkva – posvećena Vavedenju – sazidana i živopisana „povelenijem i otkupom gospodina mladoga kralja Marka 6879. godine (1371) od stvaranja sveta”.

Nakon smrti cara Dušana (1355) vlast je nasledio njegov jedinac Uroš, ali Dušanov polubrat Simeon nije tako mislio, te se i on proglasio za cara. A jednoj carevini je, najčešće, mnogo i jedan car. Pokušaj pomirenja – aprila 1357 – na Državnom saboru u Skoplju, nije uspeo. U ratu za presto nadjačao je Uroš, poznat i kao Nejaki, a sve uz pomoć velikaša, pre svega braće Mrnjavčević, Vukašina i Uglješe, sinova izvesnog sitnog hercegovačkog vlastelina. 

Da bi sprečio opasnu razigranost sve moćnijih feudalnih gospodara, poslednji srbski car oslonio se na rečenog Vukašina, vladara prostora današnje Makedonije i dela Metohije i porodično povezanog s većinom vlastele, i 1765. godine krunisao ga za kralja, odnosno svog suvladara, a njegovog sina za „mladog kralja”. Međutim, već u jednoj povelji iz 1370. godine Vukašin se naziva „gospodarem srbskih i grčkih zemalja i zapadnih strana”, bez pomena cara Uroša. Moćnim velikašima to, razume se, nije bilo svejedno te su se urotili protiv novog kralja. 

Spasavanje krune i glave

Da bi skršio njihov otpor, s obzirom da je Uroš Nejaki bio sve samo ne jak vladar, kralj Vukašin je s mladim kraljem Markom, juna 1371, pošao prema Onogoštu, da kazni po svoju vlast opasnog župana Nikolu Altomanovića. Spas za župana na zapadu neočekivano je stigao sa istoka. Turci su ugrozili oblast Vukašinovog brata Uglješe, vladara Serske oblasti koju je nasledio od stare carice Jelene, Dušanove udovice.

Ishod bitke na reci Marici bio je poguban po braću Mrnjavčević i, pokazaće se, docnije po celokupnu srpsku carevinu. Niko im nije pritekao u pomoć, bez obzira na to što su je tražili na sve strane. Knez Lazar Hrebeljanović brinuo je svoje brige, isto kao i moćni Nikola Altomanović i Vuk Branković. Cara Uroša očigledno odavno niko ništa nije pitao a, uostalom, umro je dva meseca posle pogibije Mrnjavčevića na Marici.

Sad se i „mladi kralj” Marko našao na vetrometini. Titulu mu niko od moćnih nije priznavao, i ne samo to. Iz dana u dan odvijalo se čerupanje njegove teritorije, one koju je nasledio od oca. Najmanje su uzeli Turci. Knez Lazar je sebi pripojio Prištinu i prebogato Novo Brdo, kao i mnoga obližnja mesta. Nikola Altomanović uzeo je sve što je bilo uz njegove zemlje na zapadu, Vuk Branković mu je oteo Skoplje, a braća Dejanović, Jovan i Konstantin, ostalo. Kralju je preostalo malo zemlje u zapadnoj Makedoniji sa Prilepom. I da se potčini turskoj premoći, da bi – uostalom, kao i većina onih koji su mu preoteli posede – sačuvao glavu i ono što je valjalo da hrani tu glavu.

Čuvao je sve do bitke na Rovinama, 17. maja 1395. godine, kada je poginuo boreći se (kao i mnogi srbski plemići, čak i despot Stefan Lazarević, sin kneza Lazara) na strani sultana Bajazita a protiv vlaškog vojvode Mirče, potpomognutog ugarskim kraljem Žigmundom.

Ovo je istorija, uskraćena za svoju najvažniju alatku da bi bila nauka, a to je nedostatak pouzdanih podataka iz dubine naših vekova. Ostalo je, uglavnom, pesma(rica). Bar što se tiče lika i dela Marka Kraljevića.

Herakle iz Prilepa

Najranija beleška o epskom Marku potiče iz 1547. godine, kada je izvesni slepi vojnik u Splitu zapevao pesmu o njemu. Znači, skoro sto pedeset godina nakon smrti. Pesmu su, kaže letopisac, prvo prihvatili stari ratnici koji su se odmarali na trgu, a onda i svi koji su se tu zatekli, što je nalikovalo horu kod starih Grka.

Nepunih deset godina nakon ovog događaja Hvaranin Petar Hektorović u svom spevu „Ribanje i ribarsko prigovaranje” zabeležio je bugaršticu „Marko Kraljević i brat mu Andrijaš”, prvi zapis u stihu o čoveku koji je postao glavni junak većine naših epskih pesama. Zanimljivo je da je pomenuti Hektorović pesmu zabeležio od dvojice ribara iz svog rodnog mesta, Starog grada na Hvaru.

Pesma o Marku kao da nije imala samo jednu domovinu. Vihorila je od juga na sever, sa istoka na zapad brdovitog nam Balkana. Primala uticaje i uticala. Nesumnjiv je, recimo, uticaj francuske srednjovekovne epike koja je, posebno u 13. veku, preko Alpa stizala u italijanske gradove i na dvorove. Otuda je, prilagođena vremenu i prostoru, dopirala do našeg primorja. S obzirom na to da je tada većina tamošnjeg stanovništva razumevala dva jezika, sasvim je prirodno i da je mogla da se rodi ideja ili oseti potreba da se zapadne legende, koje su bile omiljene, iskoriste i prilagode novoj sredini i novim, domaćim junacima.

Ne čudi zato što je Marko upoređivan s mnogim junacima drugih naroda, ili oni s njim. Njegov epski lik podseća i na Rolana iz „Pesme o Rolanu”, na Ahila iz „Romana o Troji”, na Aleksandra Makedonskog iz „Aleksandride”, na Digenisa Akritu iz vizantijske epike. Upoređuju ga sa Heraklom i Rustanom, s Iljom Muromecom. Jedan od brojnih tragalaca za odgonetkom veze istorijskog i pesničkog lika reći će da nije nimalo slučajna Markova nametljiva sličnost sa Heraklom, pored ostalog i zbog toga što se jedno od najvećih poznatih Heraklovih svetilišta – Herakleja – nalazilo na području Markove države. 

Uostalom, jedina ličnost kojoj je u celokupnoj našoj epici posvećen ceo jedan ciklus jeste upravo Marko Kraljević.

U njegovom liku, pesmama i pričama o njemu, u predanjima, nesumnjivo se sleglo vekovno iskustvo naroda. Marko je, zapravo, slika i prilika naroda i vremena, i onog neposredno pre i mnogo posle njega. Sve ono što je narod hteo i želeo a nije umeo ili smeo prebacio je na pleća svog junaka: i hrabrost i pravdoljubivost, i vojevanje protiv tuđina ali i domaćih silnika, i neumerenost i iću i piću.

Ni do kolena mu nije nijedan epski junak. Čak ni Miloš Obilić. Po njemu su nazvane mnogobrojne kule, crkve, razvaline, stene, tobožnji tragovi stopala ili konjskih kopita. A njegovu slavu su, opet slično brojnim evropskim junacima, prenosili narodni pevači, guslari, pre svih Tešan Podrugović, od koga je Vuk Karadžić pribeležio najlepše pesme o Marku Kraljeviću. Gotovo je nemoguće, čak ni približno, utvrditi broj pesama i balada, istorijskih i mitskih predanja, poslovica i izreka, čak i šaljivih priča u kojima se svet oko Marka vrti.

Istina stanuje u sredini

Na pitanje kad, kako i zašto je jedan mali vladar postao tako veliki junak i kako da sluga vladara tuđeg, neprijateljskog carstva postane najveći nacionalni junak u narodu koji je borbu protiv tog istog carstva smatrao svojim osnovnim istorijskim zadatkom, istraživači su ponudili, i još nude, različite odgovore. 

Jedni tvrde da je kralj Marko na svom dvoru imao najbolje pevače, te nije čudo što su pesme lepe i što ih ima toliko. Drugi su uvereni da je njegova ogromna epska omiljenost posledica njegove izuzetne snage i srčanosti. Treći su sve pripisivali Markovoj svojeglavosti i originalnosti. Nisu usamljena ni mišljenja da mu se narodni pevač i pripovedač na taj način zahvaljivao za njegovu nesebičnu brigu i ljubav prema običnom čoveku.

Neki su, pak, uvereni da je presudnu ulogu u veličanju lika i dela Marka Kraljevića odigrala crkva, pre svega Hilandar, gde je – po pesmi – i sahranjen, a razlog su iznalazili u stihovima u kojima junak deli blago „nek se crkve krase”. Uz to, potvrdili su istoričari, Marko je iza sebe ostavio nekoliko zadužbina u svojoj oblasti koje su vreme i ljudi mahom razvejali. Protivnici ove pretpostavke kao glavni dokaz da to nema nikakve veze, navode slučaj kralja Milutina, vladara kome se pripisuje da je ktitor pedesetak, mahom prelepih, bogomolja, pa ga nema ni u jednoj pesmi.

Postoji još jedan (istorijski) trag koji je, mogućno, pripomogao širenju mita o kralju bez kraljevine. Naime, kao svom vazalu, Turci su skoro četvrt veka zaobilazili njegovu oblast. Tako su Markovi podanici, prema tom izvoru, bili pošteđeni azijatskih zuluma, a kad su se – nakon bitke na Rovinama – rasuli po svetu, krenule su, i danas uobičajene, priče o starim dobrim vremenima.

Istina je, po običaju, negde između. Čini se da bi mogla da se smesti u onaj Njegošev stih „iz glave je cijela naroda”. U „Gorskom vijencu” – gde je pomenut samo jednom, i to na čelu srbskih junaka – svat Crnogorac ga naziva „perjanicom” ali i „turskom pridvoricom”.

Izvesno je da je Marko Kraljević metafora jednog vremena i ljudi u njemu. A valja se podsetiti da je Marko iz pesme živeo „do trista godinah”, a umro, kako svedoči stih, „od Boga, od starog krvnika”.

A da je Marko uistinu nešto posebno na ovim prostorima, lik koji odoleva poroznosti ljudskog pamćenja, svedoče i dva bezmalo ovovremena slučaja.

Prvi se desio početkom četrdesetih godina 19. veka u Šibeniku i zabeležen je u lokalnom letopisu: „Prije nekoliko mjeseci jedan težak žalostan iz Pokrivnika, maloga sela tri ure vrh Šibenika, dođe gospodaru i veselo reče: Dobre imam glasove, gospodaru. Marko Kraljević je ustao. Vidjeli su ga u Hrvatskoj...” Odgovor gospodara moguće je naslutiti.

Skoro vek kasnije, u Prvom balkanskom ratu, 1912, Marka Kraljevića nije video samo jedan čovek. Ceo puk srpske vojske svedočio je da video je Marka Kraljevića kako vodi napad na grad Prilep koji je toliko vremena ranije pripadao ovom „neumrlom” junaku.

Autor:  Petar Milatović