Dušan Proroković: Srbska vlast i ukrajinska crna lista

U početku, neposredno posle referenduma na Krimu, na sličnu „listu“ su stavljani svi za koje su vlasti iz Kijeva na bilo koji način saznale da su boravili na Krimu. Makar i turistički. Nekoliko srbskih novinara i umetnika je tako završilo sa „javnom opomenom“, koja znači i zabranu ulaska na teritoriju Ukrajine. Međutim, poslednji primer se razlikuje po tome, što se radi o novoj akciji zvaničnog Kijeva. Nova akcija je uperena protiv onih koji dolaze u zvanične posete Krimu i sreću se sa predstavnicima izvršnih i zakonodavnih vlasti Republike Krim. To se tretira kao „kriminalna delatnost“ i za ovakve postupke je predviđena kazna u visini od 5 do 8 godina zatvora.

Cela priča se, elem, ne završava sa jednostavnim zabranjivanjem ulaska na teritoriju Ukrajine. Što se osam državljana Srbije tiče, za ovu analizu i zaključak je manje bitno da se radi o predstavnicima DSS i Dveri koji su boravili u službenoj poseti Sevastopolju i Simferopolju. Mada, treba podvući da se njihova imena nalaze na „posebnoj crnoj listi“ na kojoj su i imena političara iz još nekoliko zemalja, a koji su takođe bili u zvaničnoj poseti Krimu. Protiv Silvija Berluskonija je optužnica već podignuta, a u ruskim medijima postoji velika zainteresovanost za ovaj slučaj. Ukrajina se, očigledno opredelila za pokušaj vršenja pritiska na sve političare koji bi želeli da posete Krim. Njihove mere, do sada preduzimane protiv novinara, naučnika ili umetnika su nemoguće. Šta time Ukrajina dobija? Na Krimu se već organizuju ozbiljne i posećene naučne konferencije. Da li iko u Kijevu misli da će svojim potezima sprečiti da naučnici iz celog sveta dolaze na njih? Ili da će sprečiti poslovne ljude da dolaze na Krim i ugovaraju poslove? I to u trenutku kada Rusija investira desetine milijardi dolara na poluostrvo. U Kijevu su, sve su prilike, ovo shvatili, pa se koncentrišu na pokušaj političke izolacije Krima i sprečavanje uspostavljanja bilo kakve međunarodne saradnje krimskih vlasti. Otuda pooštreni zakoni i podizanje optužnica.

Inače, vlast u Kijevu je potpuno zastranila kada se radi o utvrđivanju novih krivičnih dela i propisivanju sankcija. Toliko, da u pojedinim elementima sve podseća na Nemačku iz druge polovine tridesetih godina. Tako je, na primer, jednim od poslednjih zakona utvrđeno da će sa 3 do 5 godina zatvora biti kažnjeni svi koji promovišu simbole sovjetske prošlosti. Nošenje georgijevske lente je zakonom zabranjeno i zbog toga se može završiti u zatvoru. Ali, nošenje nacističkih uniformi i mahanje zastavama na kojima su „svastike“ - nije zakonom zabranjeno.

Ipak, „srbski slučaj“ je poseban i on se razlikuje od slučaja Silvija Berluskonija. Za Srbiju slučaj njenih građana predstavlja veliku političku poteškoću. Zašto? Sa jedne strane, ukoliko srbska vlast bude ignorisala ovaj slučaj i nastavi da brani stav o poštovanju teritorijalnog integriteta Ukrajine sa Krimom u njenom sastavu, otvoriće se pitanje: zašto je Srbiji bitniji teritorijalni integritet Ukrajine od sopstvenog? Na Kosovo i Metohiju ulazi ko kako hoće. Čak su i potpisani sporazumi koji uređuju prelazak administrativne linije (i Albanci i EU odavno tumače slovo tog sporazuma kao prelazak „državne granice“). Ako srpske vlasti prihvataju da Ukrajina ovakvim mehanizmima brani svoju teritorijalnu celovitost, zašto onda i one ne ustanove isti princip? Sa druge strane, ukoliko se zauzmu za državljane Republike Srbije i preduzmu bilo kakav korak u tom smeru, šalje se nedvosmislena poruka da Srbija prihvata rezultate referenduma na Krimu i smatra ovu teritoriju kao sastavni deo Ruske Federacije. Šta god da pokušaju da objasne, to će tako biti shvaćeno i u Kijevu, i u Moskvi, i u Briselu, i u Vašingtonu. Radi se, pre svega, o slanju političke poruke, pravno-formalna dimenzija će tu biti u drugom planu.

Naravno, u određenoj meri je sve ovo uzrokovalo postavljanje zapadnih centara moći. Dok se na Srbiju vršio pritisak da popušta na Kosovu i Metohiji i ulazi u razne aranžmane sa Prištinom, dotle se zvanični Kijev podstiče na preduzimanje sve oštrijih akcija. Ipak, to što zapadne zemlje vrše pritisak je jedno. Nije se od strane tri srpske vlade moralo pristajati na sve. Interesi Srbije su morali biti branjeni odlučnije i sveobuhvatnije. Ovako, dospeli smo u neverovatnu poziciju. Toliko apsurdnu, da Srbija neće pružiti nikakvu pomoć svojim građanima zbog navodnog narušavanja teritorijalnog integriteta Ukrajine, dok će sa dobrodošlicom dočekivati sve one koji narušavaju teritorijalni integritet Srbije. Neki od tih, poput Tonija Blera, će čak biti dočekivani i sa crvenim tepihom. Očigledno, ovakvim postavljanjem se i nije drugde moglo stići. Osim do utvrđivanja politike apsurda kao koncepta kojim se rukovodimo. Ako ceo ovaj slučaj može biti od neke koristi, onda je to najpre u shvatanju da se sa politikom apsurda mora završiti.
 

Izvor: Fond strateške kulture / Dveri