Povodom rođendana Ruske imperije

Rusija kao imperija

To što je Senat Petru I dodelio titulu imperatora predstavlja priznanje njegovih ličnih zasluga. Priznanje da je završena velika etapa u istoriji zemlje. Ali to je bio i danak novim strujama. Počela je nova epoha i to više nije bilo Moskovsko carstvo, već druga država. Rusija je dobila izlaz na Baltičko more posle dugog rata koji je trajao više od 20 godina; sprovela je niz reformi, veoma potrebnih reformi, koje su se ticale državne uprave, armije i flote. Sve se promenilo, promenjeno je samo ustrojstvo ruskog života.

Rusija se sad pozicionirala kao država koja svetsku zajednicu – tadašnju Evropu – primorava da uzima u obzir njeno mišljenje. Kako je govorio sam Petar Veliki: «Treba voditi evropsku politiku.» Rusija postaje član evropske zajednice, izlazi iz izvesne samoizolacije i pojavljuje se na međunarodnoj sceni.

Treba da imamo na umu da je u Petrovo vreme izgradnja imperije tek započela. Ovaj proces se, po mom mišljenju, završio za vreme Katarine Velike.

F.S.Rokotov. Portret Katarine II

Zašto za vreme Katarine Velike? Za vreme njene vladavine osvojene su nove teritorije, Rusija izlazi na Crno more i postaje veoma važan igrač u svetskoj politici – u suštini je određuje. I još: Rusija sad svoje probleme rešava i vojnim putem i van granica zemlje. Smatram da je to veoma važan kriterijum imperije. I to je pokazatelj snažne države.

Katarina je promenila mnoge stvari u unutrašnjoj politici. A sebe je smatrala majkom svih podanika koja majčinski sve želi da primi, - setimo se njene politike preseljenja i prilično velike verske tolerancije. Ona je zaista dovršila Petrovo delo. I shvatala je to.

Ove dve istorijske ličnosti – Petar I i Katarina II se u publicistici, a ponekad čak i u crkvenoj istoriografiji, podvrgavaju ostrakizmu. Međutim, ne možemo da ne priznamo da su njih dvoje osnivači imperije. Početak je Petar I, utvrđivanje je Katarina II. Između njihove vladavine bilo je skoro 40 godina dvorskih prevrata...

Imperija, naravno, ujedinjuje mnoge narode koji su bili ili pokoreni, ili osvojeni, ili su dobrovoljno primili podaništvo, ili su angažovani u ekonomskoj delatnosti imperije. Upravo ujedinjuje. Lokalne elite naroda se uključuju u elitu imperije. Narodi imaju mogućnost da žive po običajima i zakonima na koje su navikli. U Ruskoj imperiji je vladala prilično velika verska tolerancija. Setimo se da su se na Nevskom prospektu – glavnoj ulici prestonice imperije – nalazili hramovi različitih konfesija: i katolička bazilika svete Katarine, i protestanska kirha Petra i Pavla, i jermenska crkva... I naravno, veličanstvena pravoslavna Kazanska saborna crkva kao dominanta. Dakle, imperija je slika doma za sve.

Imperija i Crkva

Petar I nije primio samo titulu imperatora, već i oca otadžbine. Time je isticana i izuzetna uloga cara – uzgred rečeno, to je bila nova uloga. Sad je volja monarha predstavljala najviši izvor prava. To je princip apsolutističke monarhije. I zanimljivo je da upravo 1721. godine, nekoliko meseci pre dodeljivanja imperatorske titule Petar osniva Duhovni kolegijum – u suštini, zvanično ukida patrijaraštvo. Poslednji Moskovski patrijarh bio je patrijarh Adrijan († 1700), i premda je presto patrijarha preko 20 godina bio upražnjen, sačuvan je nekadašnji poredak crkvene uprave. Sad je on principijelno promenjen.

Posmrtni romantizirani portret Petra I slikara Pola Delaroša. 1838.

Svih ovih 20 godina Petar je sprovodio reforme državne uprave: umesto prilično nezgrapnih ureda on stvara skladan sistem kolegijuma – ministarstava. I sad stvaranje ovog sistema kolegijuma dovršava Duhovni kolegijum, koji je uskoro dobio naziv Sveti vladajući sinod.

Ova reforma Petra I se često ocenjuje samo negativno. Da li je to opravdano? Naravno, Crkva sad postaje deo državnog mehanizma. Ali koliko je pre toga bila samostalna? Koliko je samostalna bila figura patrijarha? Mnogi istoričari smatraju da je posle patrijarha Nikona samo patrijarh Joakim možda imao izvesnog uticaja na državne poslove. On je podržavao Petra, branio je njegova prava na carski presto. A patrijarh Adrijan? Poznata je epizoda – pogubljenje učesnika u Streleckom buntu. Patrijarh Adrijan dolazi – ne na Crveni trg, kao što se to obično misli zbog toga što je tako naslikao V.Surikov. već u Preobražensku slobodu, gde se lije krv, gde se nalaze stratište i vešala, gde Petar i njegovi saborci, čiju lojalnost proverava, seku glave pobunjenicima, zavernicima, pravim i umišljenim... Donosi Vladimirsku ikonu Majke Božije i moli za pomilovanje, čemu će se Petar veoma začuditi. Zato što je pre toga poslednji čovek koji je iskoristio pravo da moli za ljude bio mitropolit Filip (Količev), još za vreme vladavine cara Ivana IV Groznog... Državna vlast je odavno ukinula ovo pravo.

V.I.Surikov. Jutro pogubljenja strelaca. 1881.

Naravno, Petar je narušio kanonsko uređenje Crkve, ali nemojmo zaboraviti da ni pre toga Crkva više nije bila neka samostalna institucija. Za vreme cara Alekseja Mihajloviča doneta je Manastirska uredba, kojom su praktično kontrolisane manastirske zemlje i zemlje arhijerejskih domova. Ne samo to, svetovni činovnici ureda su čak raspoređivali prihode Crkve. Tako da je tendencija takvog državnog upravljanja Crkvom postojala. Petar je samo stavio tačku. Što se tiče uređenja manastirskog života i manastirskog zemljopoedništva, tačku je stavila Katarina II. Igor Kornejevič Smolič smatra da je spor o crkvenom zemljoposedništvu, koji je započet u XIV veku završen «prvim oslobođenjem seljaka» manifestom iz 1764. godine: manastirski seljaci su postali carevi – ekonomski, kako su ih nazivali, pošto je njima upravljao za njih bezlični Kolegijum ekonomije.

Nema sumnje u to da je crkvena reforma Petra I vrlo dvosmislena. Da, Crkva je čvrsto ušla u sastav državnog mehanizma i lišena je kanonski pravilnog predvodništva. Međutim, u ovoj potčinjenosti državi bilo je i izvesnih pozitivnih momenata. Jedan od njih je transparentnost: finansija, delatnosti arhijereja... Tako, na primer, ako bi arhijerej prekoračio izvesne dozvoljene granice, jednostavnije rečeno – ako je počeo da ispoljava samovolju, o tome (ne za vreme Petra, već kasnije, za vreme Nikolaja I) sekretar konzistorije obaveštavao ober-prokurora, koji je u pojedinim slučajevima čak blokirao odluke arhijereja. Naravno, to kanonski nije ispravno, ali je sprečavalo samovolju, primoravalo je arhijereja, ukoliko je bio neobuzdane prirode, da bude uzdržan u svojim porivima.

Ogroman plus sinodalnog perioda predstavlja sistem duhovnog obrazovanja. On je bio izvanredan, nije zaostajao za evropskim do početka HH veka.

Zdanje Senata i Sinoda, Sankt-Peterburg

Kao očigledno negativne momente navešću fiskalne funkcije za koje su bila zadužena duhovna lica: morala su da traže raskolnike, da potkazuju ljude koji nisu dolazili na ispovest, da u slučaju potrebe dostavljaju potvrde o ljudima koji su bili na ispovesti, ali kojima nije dozvoljeno da se pričeste Svetim Tajnama. Naravno, početkom XVIII veka sama reč «potkazivati» je imala malo drugačije značenje od onoga koje je stekla kasnije, posebno u drugoj polovini XIX i početkom HH veka. U XVIII veku imala je značenje: «obaveštavati naređene o izvesnom neredu i rđavim stvarima». Međutim, i ovakvo «obaveštavanje» je već početkom XIX veka obrazovano društvo doživljavalo kao niskost i nečasnost. Potkazivanje je najveća sramota. I ovakav odnos je gajen od detinjstva. Fiskalne funkcije koje je Crkva trebalo da ispunjava, srozavale su njen autoritet u očima društva u kojem su sve više jačala antiklerikalna raspoloženja.

Crkva je trebalo da objavljuje sve odluke vlade. Jednostavno zato što je u hramu, kad se okupi veliko mnoštvo naroda – a to je pretežno bio prost narod, dakle, i nepismen – to bilo vrlo zgodno: svi su bili obavešteni o odlukama vlade. Ali Crkva je i zbog toga gubila autoritet. Poznato je da su u godinama Prvog svetskog rata, kad su se vojska i zemlja već umorili od dugotrajnih borbenih dejstva manifesti koji su se čitali u hramovima dočekivani s krajnjim nezadovoljstvom.

Vladajući Sinod su i tada i danas mnogi istoričari doživljavali kao nešto tuđe Crkvi. Ali želeo bih da citiram jednog mudrog čoveka, moskovskog protojereja, velikog poznavaoca stare i nove istorije koji je odnose između države i Crkve u ovom periodu okarakterisao na sledeći načn: sinodski sistem je bio spoljašnja sila, ali ova sila nije bila neprijateljska prema Crkvi. Moramo se složiti s ovim. Iako je, naravno, bilo mnogo birokratizma i kontrole nad živim pojavama života. Svi se sećamo s kakvim su se nepoverenjem činovnici – uzgred rečeno, i neki arhijereji koji su postajali činovnici – odnosili prema pojavama pravoslavnog narodnog duha i podvižništva kao što je starčestvo. Optinski starci su bili proganjani! Crkveno rukovodstvo nije shvatalo starce Amvrosija, Varsanufija... Nije shvatalo ispoljavanje duha koje nije regulisano pravilima i spoljnim instrukcijama. Kontrola žive propovedi, beskonačna cenzura... Toga je bilo svuda i ukinuto je tek u periodu revolucije 1905-1907. godine.

Dom za sve

Hajde da uporedimo Rusku imperiju s, recimo, Otomanskom imperijom, koja je takođe nestala u vatri Prvog svetskog rata. Teško je zamisliti sultana «sjajne Porte» u ulozi oca svih svojih podanika. On je od njih očekivao potpuno povinovanje. Znamo kako su ljudi bili ponižavani i ugnjetavani po nacionalnom, ali pre svega verskom kriterijumu. Ne samo pravoslavni hrišćani, već ni predstavnici nekih drugih veroispovesti nisu bili ravnopravni s podanicima koji su ispovedali islam.

Premda su u Ruskoj imperiji postojala određena ograničenja po verskom i nacionalnom kriterijumu, nije bilo onoga što se povremeno dešavalo u Turskoj.Rusija nije bila tamnica naroda, ona je bila dom naroda. Centar je davao više nego što je uzimao. Njegova uloga u donošenju tekovina civilizacije bila je ogromna, zato što je nacionalna periferija dobijala dragocene stručnjake, u nju su stizali obrazovanje i kultura, razvijala se industrija itd. Ovi narodi – sad već države – trebalo bi da budu zahvalni Rusiji.

Imperija je optimalna forma za državu koja ima ogromnu teritoriju i u kojoj žive mnogobrojni narodi. Ona je u stanju da uspešno održava ravnotežu u međunacionalnim odnosima i da bude dom za sve.

Aleksej Svetozarski

Sa ruskog Marina Todić