Bitka za odbranu Beograda

Na obalama Save i Dunava u Beogradu, pre tačno 100 godina, odvijala se jedna od najmonumentalnijih bitaka u srbskoj istoriji - bitka za odbranu Beograda, boj za čast srpske prestonice. Glavnina srbskih snaga, krajem septembra, te 1915, pred Mekenzenovu ofanzivu povukla se u unutrašnjost zemlje kako bi skratila front pred udarom moćne sile neprijatelja. Beograd je u šančevima branilo 16.000 vojnika i dobrovoljaca pod zapovedništvom generala Mihaila Živkovića.

Teške borbe, vođene od 4. do 11. oktobra, ušle su u mit pre nego što su topovi nad glavnim gradom zaćutali. Nemački zapovednik, feldmaršal Mekenzen, svestan da odnosi sigurnu pobedu, doneo je sledeće naređenje: Pokupiti mrtve branioce Beograda i sahraniti ih u jedan grob na Košutnjaku. Odati im najvišu ratnu počast i odmah podići spomenik s natpisom na nemačkom i srbskom jeziku: "Ovde leže srbski junaci..."

Naša istorija posle rata zabeležila je mnoge podvižnike, među njima i majora Gavrilovića, koji je 7. oktobra na Dunavu poveo u besmrtnost svoje vojnike ili poručnika (docnije generala) Ignjata Kirhnera koji je sa svojim saborcima branio Savski nasip i prugu kraj Železničkog mosta... O potpukovniku Milanu J. Radojeviću, oficiru koji je formirao prvu srpsku rečnu flotilu i koji je komandovao borbama na Adi Ciganliji, malo se zna. Heroj Radojević rat je počeo i završio u istom činu i odmah posle rata kao antijugosloven žigosan u istoriji.

Kako navodi admiral Boško Antić, vojni istraživač, Radojević je iz čuvene 32. "čelične" klase Vojne akademije, iz "stroja" u kom su bili oficiri Dragutin Gavrilović, Vojislav Tankosić, Vojin Popović, Milutin Nedić, Branivoje Jovanović... Bio je komandant Ade Ciganlije i komandovao je u najkrvavijim bitkama na ovom ostrvu i rekama koje "grle" Beograd.
 

Govoreći o bici za Beograd, naš sagovornik podseća da je na 50 kilometara fronta, od Ostružnice do Vinče, nadirao 22. korpus Prve nemačke armije i Treća austrougarska armija. Tukli su sa više od 400 topova ogromnog kalibra Beograd, koji je branilo samo 75 topova. Prvog dana ofanzive na Beograd je palo 30.000 granata.

- U tom sudaru odnos snaga je bio neuporediv - ukazuje Antić. - To se naročito videlo na rekama, gde su Nemci gospodarili teškim monitorima "Maroš", "Ens", "Kereš", "Lajta"... Teško naoružanim brodovima su krčili put pešadiji preko Save i Dunava, a suprostavila im se novoosnovana srbska rečna flotila - oklopljeni brod "Timok", čamac "Jadar", brzi motorni čamac "Sloboda" sa ruskom posadom, kao i plovila "Pobeda" i "Sveti Đorđe", i engleski torpedni čamac. Srbska flotile od 5. do 8. oktobra u 4 sata (kada je posle naređenja Radojevića potopljen i poslednji brod) žestoko su prodirali u borbeni poredak neprijatelja, a najvažniji zadatak im je bio prebacivanje municije i dobrovoljaca na Adu.

Prva tri dana rata za Beograd telegrafski izgledala su ovako: već šestog oktobra počelo je iskrcavanje neprijatelja na artiljerijom preoranu Adu Ciganliju. U noći između 6. i 7. - 59. austrougarska divizija, kojoj je komandovao Hrvat Luka Šnjarić, "pada" podno Kalemegdana i slede bitke za svaki pedalj zemlje. Na prostoru od Čukarice do Železničkog mosta, Kirhnerovi dobrovoljci jurišali su do poslednjeg na trupe koje su uspele da pređu. Paklena vatra nastavljena je 7. oktobra. Major Gavrilović u 14.30 vodi svoje jedinice u poslednji juriš. Na Adi se krvari sve do 8 ujutru, dok Radojević nije doneo naređenje da se ostaci Četvrtog bataljona 10. kadrovskog povuku na Banovo brdo. Prema naređenju generala Živkovića, od 8. oktobra srbska odbrana se povlači na liniju Vračar-Dedinje-Petlovo brdo-Železnik-Ostružnica. Borbe traju do 11. oktobra.

- Dok su moćnim austrugarskim topovnjačama upravljali školovani oficiri, mornari na srbskim brodovima su bili alasi, dobrovoljci svih godina i starosti sa Čukarice -nastavlja Antić. - Činili su čuda od junaštva.

Među dobrovoljcima u Rečnoj ratnoj flotili bio je i Šefket Halilović, turski vojnik zarobljen kod Kumanova, lečen u Beogradu. Čim se zaratili, kao dobrovoljac hteo je da Srbima vrati "dug". Bio je zapovednik čamca "Pobeda" i najveći heroj na reci.

- Mesec dana pre ofanzive zamolio je Radojevića da ode u Mekedoniju kod svojih da im saopšti da se ženi devojkom sa Vračara - nastavlja Antić. Iako nije morao, vratio se pre borbe i odmah preuzeo svoju "Pobedu". Poginuo je 7. oktobra.

Na Adi, tri dana rovovi Srba i neprijatelja bili su udaljeni desetak metara. Niko nije odstupao. Poginule Austrougare njihova komanda imala je kime da zameni, naše snage nisu imale rezerve.

Brodarci potpukovnika Radojevića već u decembru našli su se u Albaniji u Medovskom zalivu kada je formirana Brodarska komanda. Tamo su, odsukanim čamcima iz zaliva, prebacivali pristigli srbski zbeg na italijanske lađe. Ukrcali su se na poslednji brod i našli se na Vidu.

- Marta 1916. majstor sa Čukarice Đoka Majstrović konstruisao je prvi srspski morski brodić "Zrak", a u aprilu Vlada je brodarcima kupila staru grčku torpiljerku koju su ovi nazvali "Srbija" - navodi dalje naš sagovornik. - Saveznici, Francuzi i Englezi su se bunili (Srbija prema tadašnjim zakonima nije imala pravo za zastavu na moru), ali brodarci sa Ade nisu marili. Preko njih živih, zastavu niko nije mogao da skine. "Srbija" je zatim za svojom vojskom otplovila za Solun. Posada je 18. maja 1916. godine položila svečanu mornarsku zakletvu srbskom kralju i otadžbini. Pošto je probijen Solunski front, Radojević je dobio naređenje da se prebaci u Srbiju i sa 105 ljudi krenuo je preko Bugarske. Na ušću Suvodolske reke naišli su na nasukani bugarski ratni brod, odsukali ga i sa njima, preko Brze Palanke i Kladova, kao odiseji, stigli ponovo na Čukaricu.

Brodarci su ponovo prionuli na formiranje Rečne ratne flotile. U decembru 1918. godine je remorkerima dotegljeno pet zarobljenih austrugarskih monitora i dva patrolna čamca. Za posade monitora i patrolnih čamaca su, u početku, određeni brodarci Brodarske komande Srbije. Za prve privremene posade monitora određeno je 60 podoficira i mornara iz sastava Brodarske komande!

POBUNA POTPUKOVNIKA

Videvši šta mu se događa sa ratnim drugovima, Radojević je uputio zvanično pismo načelniku Inžinjerije Vrhovne komande u kojem je protestovao protiv namera da se naše reke prepuste onima koji su ih u krvi osvajali 1914. i 1915. - austougarskim plovilima, na čelu sa njihovim komandantima.

"Monitori su dati Srbskoj Vladi. Oni su rezultat pobede naše vojske. Oni su se borili protiv srpske vojske. Oni su ubijali nezaštićene žene i decu naših boraca, koji su svoju krv lili na drugom kraju naše domovine za slobodu svoju. Monitorske posluge u našoj Krajini vršili su pljačke i nasilja u ulozi grubog pobedioca, iako su govorili lepim srbskim jezikom. Stoga bi bilo nemoralno i nepravedno da tim monitorima komanduju isti oficiri i da na istim topovima budu isti ljudi koji do pre pola godine nisu imali ni truni jugoslovenskog osećanja. Ko nam garantuje da će se duh posisan majčinim mlekom i negovan za polovinu i više ljudskog veka moći izmeniti", napisao je Radojević.

Ovo pismo Radojević je platio istorijskim zaboravom.

Dragan Vujičić,