Dejtonsko-pariski mirovni sporazum posle 20 godina – nastavlja se protektorat Zapada

Dvadeset godina od Dejtonsko-pariskog mirovnog sporazuma. Danas ga predstavnici zapadnih zemalja tumače onako kako to isključivo njima odgovara, a u licu institucije Visokog predstavnika sprovode protektorat nad Republikom Srbskom i nad državnom zajednicom BiH. Zapad i dalje nastavlja sa pokušajima menjanja tog sporazuma, odnosno, cilj im je sprovođenje plana centralizacije i umanjivanje nadležnosti Republike Srpske. Posle 20 godina i dalje se vode polemike oko ovog sporazuma i tumačenja na razne načine iako je napisan veoma jasno.

Iskustvo iz NATO agresije na Republike Srpsku, Srpsku Krajinu i SR Jugoslaviju, dugotrajnim sankcijama, govori o tome da „zapadni garanti” često pribegavaju obmani i tumačenju sporazuma onako kako njima odgovara. Analogno tome iskustvo pokazuje da se Zapadu nikada ne sme verovati. Njihov pristup je takav da je za njih legalno isključivo ono što je u njihovom interesu u tom trenutku.

Vojno-politički analitičar pukovnik Gostimir Popović za Vostok je analizirao Dejtonsko-pariski mirovni sporazum i njegovu primenu

Gde se nalazi ovaj mirovni sporazum i njegova primena posle 20 godina?

- Kada govorimo o Dejtonsko-pariskom mirovnom sporazumu trebamo poći od toga da je to jedan od međunarodnih ugovora koji je na kraju 20-og veka jedan od najznačajnih međunarodnih ugovora. Razgovori, pregovori i dogovori oko postizanja ovog sporazuma trajali su od 1-og do 21-og novembra 1995. godine u vazduhoplovnoj bazi Rajt Peterson u Dejtonu u državi Ohajo.

Parafiran je 21. novembra, a potpisan je 14.12 u Parizu i zato se on tačno i oficijelno naziva Dejtonsko-pariski mirovni sporazum. To je vrlo ozbiljan dokument, iako mnogi međunarodni faktori, neki učesnici i pogotovo oni iz Sarajeva pokušavaju da skrenu u neku drugu stranu, i u tom smislu, mi, iako je prošlo 20 godina, još uvek nismo imali konzistentnu konferenciju i analizu primenjenog i neprimenjenog u ovom sporazumu. Zato je vrlo značajno da kažemo za naše čitaoce radi opšteg znanja i korektnog sagledavanja situacije, šta sadrži taj dokument.

On sadrži 11 aneksa, dakle 11 dokumenata, a prethodi mu Opšti okvirni sporazum koji govori o opredelenju da se napravi mir na ovom prostoru i da se uredi sistem onako kako najbliže žele strane koje su to uradile. Ključne strane su bile tada Muslimansko-hrvatska Federacija, danas Federacija BiH i Republika Srbska. Potpisivanjem  Opšteg okvirnog sporazuma sa svim aneksima 14. decembra 1995. u Parizu on je počeo da važi. On se sastoji od 11 aneksa i bilo bi dobro da ih taksativno nabrojimo, pa ćemo o svakom od njih reći po nekoliko rečenica i kako se to kretalo u zadnjih 20 godina.

- Aneks I pod A i B predstavlja vojni aspekt mirovnog sporazuma

- Aneks I I predstavlja granice između entiteta

- Aneks I I I predstavlja izbore koji treba da se dese neposredno posle potpisivanja sporazuma

- Aneks IV je Ustav koji je napravio decentralizovan sistem i veoma je dobro napravljen

- Aneks V je arbitraža za Brčko

- Aneks  VI su ljudska prava

- Aneks VII su izbeglice i raseljena lica

- Aneks VIII je Komisija za zaštitu nacionalnih spomenika

- Aneks IX su javne korporacije BiH

- Aneks X je civilna implementacija – to je civilni aspekt sporazuma, a njime je definisana i institucija Visokog predstavnika o kojoj ćemo malo više govoriti, i

- Aneks XI, međunarodno-policijske snage

Kao i svi ozbiljni međunarodni dokumenti, a ovo je zaista ozbiljan međunarodni dokument. Na kraju on sadrži Sporazum o potpisivanju opšteg okvirnog sporazuma, dodatna pisma i izjave, te zaključke i izjave strana koje su učestvovale u celom procesu. Jedna od strana u svim aspektima je Republika Srbska i bilo ko, ko pokušava da Republici Srbskoj oduzme bilo koju nadležnost, on radi protiv ovog sporazuma.

Svi dokumenti su sami za sebe.

Aneks I A je vojni aspekt koji se odnosi na stabilizaciju između Republike Srpske i Federacije BiH i zahvaljujući vrlo stručnoj i odlučnoj ekipi iz Glavnog štaba tadašnje Vojske Republike Srpske, ovaj aspekt je veoma dobro pripremljen i Republika Srbska je imala veoma snažan uticaj ne samo u međusobnim aktivnostima nego i u aktivnostima kontrole konvencionalnih snaga u Evropi, te je i to bio jedan od razloga da se krene intezivno ka nestanku odbrambenog sistema Republike Srpske. Sve to iz razloga jer su tadašnji eksperti VRS pokazali da poznaju mnogo bolje međunarodne dokumente od tih međunarodnih instruktora koji su dolazili na ovaj prostor.

Ovde je karakteristično reći da ANEKS I B –regionalna stabilizacija – nikada nije zaživeo. On je predstavljao, da se napravi sistem razmene informacija između svih sistema nastalih u jugoistočnoj Evropi, uključujući sve republike bivše SFRJ i njenog okruženja. To je trebalo da doprinese da Balkan iz zone „bure baruta“ preraste u zonu mira. Međutim, ovaj aneks nikada nije zaživeo i to je verovatno namerno urađeno da ne bi došlo do stabilizacije u ovom regionu.

Aneks II koji govori o granici između entiteta je tako lepo zloupotrebljen jer je u njemu jasno rečeno kakva je granica, te kada se on veže sa Aneksom V – arbitražom u rejonu Brčkog –trebalo je samo da se utvrdi dokle je granica razgraničenja entiteta. Onda je to otišlo u neželjenom smislu i zahvaljujući dosta i nesposobnošću tadašnjih predstavnika Republike Srpske, došlo je do pravljenja fantomske institucije – Distrikta Brčko, koji je izdvojen iz teritorije Republike Srspe, a što nema veze sa dokumentima Dejtonsko-pariskg mirovnog sporazuma.

Kada se govori o terminologiji u ovim aneksima, govori se jasno o granici između entiteta. Apsolutno je jasno da je međunarodnim dokumentom definisano razgraničenje i bilo ko da drugačije radi ili traži podele, jednostavno, on je taj koji je protiv i koji radi na štetu dokumenata ovog sporazuma.

Aneks IV je jedan od ključnih dokumenata, a to je Ustav. On je napravljen kao primer decentralizovanog sistema i u tom smislu sama njegova primena može da bude veoma korisna. U Ustavu ima 10 zajedničkih funkcija i toliko bi trebalo ostati ili čak manje. Samo te funkcije mogu biti zajednička tačka i one ne prave problem ni Republici srbskoj ni Federaciji BiH, mada oni iz Sarajeva prave problem od svega toga, pogotovo Ustava. Ustav je zaista prema ocenama svih relevantnih stručnjaka i ljudi u svetu, a koji su se bavili ozbiljno ovim pitanjem, veoma dobar primer decentralizovanog Ustava koji može da obezbedi život jednih pored drugih, a ne izmešan.

Kada se govori o aneksima koji govore o ljudskim pravima, izbeglicama i zaštiti spomenika, samo možemo reći da je zahvaljujući velikom novcu koji se ulio ovde i čiji kajmak su pokupili stranci nije došlo ni do kakvih poboljšanja ljudskih prava, nije rešeno pitanje izbeglih i raseljenih lica, pogotovo u Federaciji BiH. U Republici Srbskoj je ovo pitanje rešeno u potpunosti, a u Federaciji BiH 15%. Ogroman broj nije rešen, a neko je jednostavno pokupio sav taj novac.

Aneks IX – javne korporacije BiH - često je zloupotrebljavan, kao da je to Ustavna kategorija, da se moraju iz svih oblasti formirati javne korporacije, a one se formiraju samo tamo kako je određeno i gde postoji zajednički interes i dogovor.

Aneks X -  civilna implementacija - odnosno definisanje postojanja institucije Visoki predstavnik. Ta institucija je definisana kao pomoć lokalnim organima da se na najbolji mogući način i u najboljoj mogućoj atmosferi rešavaju problemi. Međutim, ova institucija je na prepad nekim famoznim „bonskim ovlaštenjima“ na šta Republika Srbska nažalost nije reagovala dovela ovaj aneks do apsurda. „Bonskim ovlaštenjima“ aneks je doveden do apsurda i te ličnosti koje su bile na funkciji broj jedan u instituciji Visoki predstavnik su se ponašale vrlo nekorektno, diktatorski, nekontrolisano, i u 99,99 % slučajeva protiv Republike Srpske, njenih građana i legalno izabranih predstavnika Republike Srpske.

Ovaj aneks je najviše zloupotrebljen od svih, mada nema ni jednog aneksa gde međunarodne snage i organizacije nisu vršile njihovu zloupotrebu.

Međunarodne policijske snage su odradile određeni deo u jednom trenutku. Međutim, i one su napravile jedan veliki nered. U Republici Srbskoj se i dan danas vode određeni postupci, maltene sprečili su rad nekoliko hiljada domaćih policijskih službenika bez ikakvog obrazloženja, odnosno nekim njihovim „diskrecionim pravima“.

Ovih jedanaest aneksa prestavljaju dokumenta Dejtonsko-parisko mirovnog sporazuma i u tom smislu ih treba posmatrati, te tako ih treba i čitati. Ako se to postavi drugačije, onda zaista ne može doći do boljih aktivnosti, niti pomaka. Vrlo često se sada od pojedinih međunarodnih snaga i organizacija govori o pomirenju, što predstavlja ponovno bacanje prašine u oči, odnosno pokušaj ponižavanja Republike Srpske i srbskog naroda, jer pomirenje je tek četvrti korak. Prvi korak je istina, a ljudi neće da se bave istinom. Drugi korak je međusobno poštovanje, a kakvo je poštovanje predstavnika Republike Srpske i nje same, a i Srbije, možemo videti iz aktivnosti međunarodnih organizacija, njihovih snaga i predstavnika. Treći korak je poverenje i tek onda može doći do određenih pomirenja.

Dosledna primena dokumenata Dejtonsko-pariskog mirovnog sporazuma znači da se treba poštovati to što je potpisano, počevši od Okvirnog sporazuma, pa do Aneksa XI, te i to primeniti. Postoji pravilo u međunarodnuim javnim odnosima  koje glasi: „Primeni, pa promeni“. Dakle, kada se svi aneksi primene, a ovde su se počeli primenjivati, neki manje neki više, a neki upotpunosti. Kada bi npr. neko krenuo sada u primenu Aneksa o regionalnoj stabilizaciji, svi bi rekli: „Zašto to?“. Činjenica je i da je on deo dokumenta i da ga treba primeniti.

Prema tome, čitava ova priča o dokumentima Dejtonsko-pariskog mirovnog sporazuma je isuviše ozbiljna priča, i u njoj ni posle 20 godina nije došlo do ozbiljnih analiza, kako i šta je urađeno, i ko je i šta uradio.

Vratiću se ponovo na Aneks I – vojni aspekt – gde je tada Vojska Republike Srpske samim svojim postojanjem i dobrim stručnim radom perfektno po ocenama OEBS-a i Komisije za kontrolu konvencionalnih snaga u Evropi odradila svoj deo posla i naravno, na taj način zasmetala onima koji prave nered ovde.

Dakle, dokumenta  Dejtonsko-pariskog mirovnog sporazuma treba primenjivati jednako prema svima, a tek onda razmišljati o daljim koracima.

Kancelarija Vioskog predstavnika na čijem čelu je danas Austrijanac Valentin Incko stalno govori, odnosno otvoreno preti, kako su Republici Srbskoj potrebni „elektro šokovi“, te javno nipodaštava, kako Republika Srbska nema nikakav suverenitet, nego da je ona „entitet“ na njegov način shvatanja. On se otvoreno protivi vraćanju oduzetih ovlaštenja, upravo onih koje je organizacija koju predstavlja oduzela. On takođe drsko ide dalje u svemu ovome, te govori da se mora menjati Ustav, da se Republika Srbska mora učlaniti u NATO,  te da se centralizuje sva vlast u državnoj zajednici Republike Srpske i Federacije BiH.

- Kada govorimo o aktivnostima institucije Visoki predstavnik, ona je vrlo negativna, a svi „elektro šokovi“ koji bi trebali da se dešavaju, trebali bi ih primeniti sami na sebe i da pogledaju  šta su sve uradili i kakve se neistine iznose. Jednostavno, to je institucija koja je postala surogat međunarodne institucije i uglavnom se bavi dezinformacijama, neistinama, podmetanjima, primenom sile u svim vrstama odnosa i na taj način obezbeđuje i stavlja se samo na jednu stranu na ovom prostoru. U tom smislu, institucija Visoki predstavnik, odnosno Aneks X je morao biti odavno zaključen. Pojedini nosioci koji su vršili određene nelegalne i nelegitimne aktivnosti trebali su barem da snose odgovornost, pa makar to bila i moralna, ali neistine kakve iznosi aktuelni predstavnik jednostavno ne mogu više proći, a Republika Srbska, nadamo se, to više neće prihvatati i tolerisati.

Dejtonsko-pariski mirovni sporazum zapadni predstavnici tumače na razne načine te govore o njegovom „duhu“, a s druge strane u Sporazumu eksplicitno piše šta je šta i koje su nadležnosti Republike Srpske, Federacije BiH i državne zajednice BiH. Šta je po njima „duh“ sporazuma ili da li ga oni tumače po njihovoj volji?

Od samog početka primene dokumenata Dejtonsko-pariskog mirovnog sporazuma, dakle od januara 1996. godine, predstavnici međunarodnih organizacija i snaga pokušavaju da uvedu u igru termin „duh sporazuma“, i prvi koji su im se direktno suprostavili je ekipa koja je vodila Aneks I dokumenta, i koja im je na naučnoj osnovi pokazala da je slovo bilo kojeg ugovora, dogovora, sporazuma, neprikosnoveno, te da je  „duh“ način primene. Dakle, mi možemo biti korektni i napraviti uslove za rad, možemo da radimo u atmosferi koja je prilagođena svima i koja ide ka rešenju. Obezbeđivanje takvih uslova je „duh“ sporazuma, a ne menjanje bilo čega od onoga šta piše. Jednostavno to nema veze sa zdravim razumom nego predstavlja direktno svrstavanje na jednu od strana, te su u tom smislu krenuli u borbu prema političkim faktorima, a neke su i pridobili za to. Slovo Sporazuma je potpuno jasno, a duh je način sprovođenja i to treba svi da znaju. Mi imamo veoma brižljivo organizovane konferencije gde dolaze ljudi koji nisu dobronamerni, a oni koji rade u interesu Republike Srpske ili su u manjini ili pokušavaju da ih minorizuju ili pokušavaju da na bilo koji način umanje njihov značaj, te u tom pogledu teže ka tome da umanje i značaj Republike Srpske.

Čuli smo predstavnike SAD, Velike Britanije i EU kako govore o tome da je nužno promeniti Ustav državne zajednice BiH da bi on bio u skladu, kako oni kažu sa „evropskim vrednostima“, a npr. Velika Britanija uopšte nema ustav. Šta oni žele?

Kada govorimo o takvim nekorektnim i neprimerenim aktivnostima diplomatskih predstavnika, niko ih nikada nije naučio šta uopšte znači diplomatski predstavnik. Oni kada govore o promenama Ustva, oni nemaju pojma o čemu govore, kao po poznatom „Marfijevom zakonu“, „Sve je dozvoljeno, ako nemaš pojma o čemu  govoriš“, i u tom smislu trebalo bi napraviti analizu. Ja ću samo spomenuti ad-hok tri sitema Velike Britanije, Belgije i Španije u kojima su jednostavno jasno razdvojene nadležnosti elemenata sistema i zajedničke institucije i tu nema nikakvih nedoumica.  Oni ovde stalno prave nedoumice i verujem da mnogi od njih ne znaju šta govore jer su to trećerazredni činovnici. Oni pričaju ovde ono što im je napisano.

Kada govorimo o nadležnostima jasno su definisane u članu 3. tački 1. nadležnosti zajedničkih institucija. U članu 2. tački 3. pod a piše:

„Sve vladine funkcije i moći koje nisu izričito date u ovom Ustavu, institucijama Bosne i

Hercegovine će biti funkcije i model entiteta. „

Ako to nekome nije jasno, onda ne znam kako bi im trebalo napisati.