Komandant Abhaz: Srbi, vaša podrška nam znači

Komandant Internacionalne brigade 15. armije DNR -a sa pozivnim imenom Abhaz, u ekskluzivnom intervjuu za Pravdu govori o razlozima zbog kojih je napustio rodnu Abhaziju i uključio se u odbranu Donbasa, borbama kroz koje je prošla njegova jedinica i načinu na koji se može postati borac DNR-a.

Abhaz kaže da mu je drago što srbski narod daje podršku narodu Novorusije i da borcima javna podrška iz inostranstva često znači više nego dolazak novog dobrovoljca na front. On upozorava one koji žele da dođu kao dobrovoljci da moraju da ostanu do kraja rata u jedinici.

– Pozdravljam našu braću Srbe. Po mentalitetu i po krvi Abhazi vam možda i nisu braća, ali po borbi protiv globalnog američkog ugnjetavanja smo slični, patimo zajedno, vi direktno, a mi smo stradali od strane naroda koji smo smatrali braćom – Gruzina. Oni su se vodili američkim bajkama i digli oružje na nas. Mi sve to odlično znamo. Svi mi imamo sličnu istoriju.

Kako je došlo do toga da postanete borac Novorusije?

- Mene je ovde dovelo to što sam, više od lokalnog stanovništva, razumeo šta se dešava ovde u Donbasu. Pre samo 21 godinu sam osećao isto. 1992-93 godina su nam pokazali, šta je to borba za svoj jezik, borba za svoj život, borba za svoj dom. Više od 100 godina, pokušavali smo da pokažemo da je naš jezik samo naš jezik, i ne treba ga sakrivati u našoj zemlji. Ali su nam nametali gruzijski jezik, bilo je i drugih pokušaja da na veštački način rasture naš jezik, a to se dogodilo i ovde u Donbasu. Sećamo se kako su ovde prvo počeli da uvode ukrajinske filmove, da menjaju ruska prezimena. Tako je bilo i kod nas, menjali su nam prezimena da bi više ličila na gruzijska. Naprimer, umesto na kraju – BA, dodavao se prefiks JA, i sve to kako bi prezimena više zvučala kao gruzijska. U naša sela dovodili su doseljenike iz Gruzije da promene nacionalni sastav. To je dovelo do toga da smo odrasli sa idejom borbe za svoj jezik i narod, i želje da pomognemo onima koji su u sličnoj ili istoj situaciji kao mi.

Kada su ovde počeli nemiri, mi smo znali da će doći do rata, jer je tako i kod nas počelo. Nikome ne možete da nametnete svoje stavove. To je njihova zemlja, to je njihovo mišljenje, to je njihov jezik. Oni se za to bore i mi ćemo ih u tome podržavati.

Kako ste postali komandant Intarnacionalne brigade?

- Došao sam ovde kao dobrovoljac, zatim sam postao regularni borac. Jednostavno se desilo da su mi prišli i rekli „Budi naš komadant“. Dugo sam se protivio i odbijao, ali kada je bila odbrana Šahtjorska, za mnom su pošli i ostali vojnici, i hteo ne hteo ja sam za njih bio komadant, i tako je došlo do toga da sam 27. juna doneo odluku da ću biti komadant. Desilo se ono što su ostali vojnici hteli.

Sa mnom je krenula polovina boraca, pridružili su nam se i borci iz drugih grupa. Prvog dana nas je bilo devetnaestoro, a već sutradan nas je bilo četrdesetoro. A danas samo Internacionalna brigada 15. Čak nam se pridužuju momci koji su odavde, to znači da mi, koji smo iz inostranstva došli da pomognemo, mislimo isto kao i oni, i zato oni stoje rame uz rame sa nama i sada među nama ima 80 posto lokalnog stanovništva.

U kojim sve borbama je učestvovala vaša brigada?

- Internacionalna briga se trudi da učestvuje u svim sudbonosnim borbama Republike, zato što smo mi ovde došli da pomognemo. Zbog toga mi to dokazujemo svojom krvlju i životima. Počeli smo sa aerodroma u Donjecku, tada su mediji govorili da je okružen, a nije bio. Bilo nas je 15 ljudi sa sedam pušaka i jednim patronom municije po automatu. Trčali smo oko aerodroma, i stvorili utisak da je okružen, a ukrajinski vojnici su slepo verovali u to.

Posle toga smo otišli u Šahtjorsk, i odatle je i počela naša istorija učestvovanja u borbama. Obično smo sprovodili sabotaže: iskočimo, napravimo neku buku i odemo, jer nismo tada još bili vojska, bila je samo milicija koja je pružala otpor. Nakon što nas je Aleksandar Vladimirovič skupio sve u Šahtjorsku, i osnovao jedinstveni centar, svi su se ujedinili, i slovenski narod i svi ostali narodi. Od tada nismo više bili dobrovoljci, već armija, armija Donjecke Narodne Republike. Više nismo razmišljali kao teritorijalna odbrana, već da stvorimo liniju odbarane.



Tako smo počeli oslobađanje Šahtjorska. Otvorili smo vatru na neprijatelja, da bi drugi mogli da naprave operativno okruženje i sva artiljerija je bila preusmerena na nas. Nas 32 je trčalo po šumi i prizivlačilo paljbu na nas, i baš tako smo ih uspešno dobili. Osam sati smo se nalazili pod artiljerijskom vatrom. Dva dana smo bili posvećeni tome, posle dva dana smo se vratili u Šahtjorsk, kada smo shvatili da grad nije ugrožen, predali smo sve nadležnosti lokalnoj vojsci, i otišli smo nazad u Donjeck. Zatim smo imali operaciju u Ilijovsku.

Čim smo stigli nazad u Donjeck poslali su nas u novu operaciju, da oslobodimo grad Jelenovku, tamo sam bio prvi put ranjen, i ne samo ja. Jedanaest naših ljudi je bilo ranjeno, ali svi su danas živi i zdravi, sve je u redu, svi su se vratili u borbu. Posle Jelenovke smo otišli u Petrovskij. Zajedno sa divizijom „Oplot“ smo tamo sproveli operaciju. Posle je već počela epopeja na aerodromu u Donjecku, jer smo morali da dolazimo i odlazimo.

- Kakva je bila vaša uloga u zauzimanju aerodroma u Donjecku?

Glavni deo operacije je ležao na ramenima jedinica „Sparta“ i „Somalija“. Mi smo bili rezerva i ispomoć, ali na kraju se desilo da smo morali da učestvujemo u napadu. Borci Internacionalne brigade su učestvovali u sudbonosnim trenucima borbe za aerodrom. Kada mi zdravlje i obaveze na drugim delovima fronta nisu dozvoljavale da budem tamo, moji ljudi su se pridruživali Givijevoj grupi (komandant jedinice „Slomalija). Dva puta sam mu davao moje borce. Samo sam njemu poveravao svoje momke kao samom sebi. I oni ga vide kao jedinstvenog čoveka, a ne samo kao komandanta koga moraju da slušaju. Zato sam mu i dao svoje momke u pojačanje. I kada se njegovi momci umore na pozicijama, mi smo se menjali. Iz tog razloga mi smo stalno pod aerodromom, na aerodromu, u različitim situacijama, na različitim frontovima. Gde smo bili neophodni tamo smo i išli. Bili smo u Uglegorsku, u Debaljcevu, u borbama pod Marinke. Gde su borbe, tamo smo i mi. Meni i mojim momcima nema potrebe da se govori gde da idemo, tamo gde je napeta situacija, tamo se i mi krećemo.

Koliko dobrovoljaca iz inostranstva ratuje na strani Donjecke Narodne Republike, i osim iz Rusije, iz kojih još ih zemalja ima najviše?

- Kod mene je sva Evropa. U kom procentu ne mogu vam reći, jer stranci dolaze i odlaze. Kada dođu ovde, nekad misle da ćemo ih „poštedeti“, da ih nećemo pustiti da ratuju, iako su zbog toga došli. Problem predstavlja jezička barijera i NATO obuka koju su oni prolazili u zemljama iz kojih odlaze.

Ja nove borce koji se prijavljuju putem internet zadržavam sa dolaskom mesec ili dva, da bi naučili najosnovnije reči i prošli osnovnu pripremu. Kada dođu u jedinicu prolaze vojnu obuku.

Oni su uglavnom u svojim zemljama prošli NATO vojnu obuku, ali ovde nije NATO, ovde se vodi oslobodilački rat. I vi ste učili u vojsci da na početku mora da radi artiljerija i meni veoma dugo treba da im objasnim kako namamo artiljeriju. Imamo smo ono što smo uspeli da uzmemo od protivnika, ono što nisu uspeli da unište, to i nije baš neka artiljerija. Upravo zbog toga smo u obavezi da dobrovoljcima iz inostranstva sve objasnimo.



Kako vidite sadašnju situaciju u vojsci Ukrajine?

- Situacija u Ukrajini je takva da kada je ova trenutna vlast došla na čelo države, počela za novac da stvara tzv. nacionalne bataljone, jer su u početku njihovi finansijeri bili biznismeni, koji su želeli da stvore neku svoju vojsku. Onda je vremenom ukrajinska vlast je shvatila da rat počinje, a da oni sede na mekanom tlu i da neregularna vojska ratuje. Sada su raspustili tzv. nacionalne bataljone i sa nama sada ratuje regularna vojska, mada u njenom sastavu je i jedan deo tih nacionalnih bataljona. Međutim, čak i ova regularna vojska sada sve manje liči na vojsku.

Iz koji zemalja dolazi najviše inostranih dobrovoljaca?

Najveći broj dobrovoljaca dolazi iz slovenskih zemalja. Ne možemo reći da ih imamo po 1.000 iz svake države ali ogroman broj ljudi se javlja sa željom da dođe. Mnoge zadržavam da ne kreću ka Novorusiji, objašnjavam im da su nam potrebni u zemljama u kojima žive.

Kada ljudi u Srbiji i drugim zemljama odlaze na sportski stadion i nose zastavu Donjecka, rade isti posao koji i ovde odrađuje 1000 vojnika. Rade to tako da ljudi vide, protestuju, i nailaze na razumevanje u Evropi, za ono što se ovde dešava. I to što oni rade, nama koji ovde držimo oružje u rukama, pruža veliku podršku.

Možda mislite da mi to ne cenimo, da ne vidimo, ali svi naši internet sajtovi koji prenose vesti, kada vide tako nešto, slike sa tih utakmica i protesta, oni ih odmah šire dalje po našim grupama. Nam znači što nas ljudi podržavaju. I zbog toga moji ratnici koji su Rusi, su dodatno motivisani za borbu, kada vide kako ih bratski narod podržava.

I vašim vlastima je jasno da igranjem igre sa Amerikom ne mogu ništa dobro da dobiju. Zato radite više ovakvih akcija u Srbiji, a manje se borite da dođete ovde. Vi ovde uvek možete da pošaljete svoju pomoć u ljudima, ali nije ni to obavezno. Ovde ima ko da uzme oružje u ruke, ali zbog informacija vi ste nam tamo potrebniji.

Zvuči kao da ubeđujete ljude da ne dolaze u Novorusiju?

- Ja ne želim i neću da vas obeshrabrujem za dolazak, jasno vam je, da ako želite možete da dođete ovde i da nas podržite. Ali budite svesni da je ovo rat, borba, i da ste u obavezi da do pobede ostanete sa nama. Ovo nije „istekla mi je viza“ i „moram da idem“, mi smo to mesto u jedinici ostavili vama, nekog druga nismo izabrali, jer smo vas obučavali. I zato kada se vi vratite kući mi imamo prazno mesto, i potrebna je onda ponovna obuka za nekog novog ko to mora da popuni. Ja vašu želju razumem ali molim vas da nam u tom slučaju pomognete na pravi način.

Na koji način dobrovoljac iz inostranstva može da postane deo vaše internacionalne brigade?

- Kod mene postoje različite strukture vojnika. Mi se ne bavimo samo ratom, mi se bavimo i socijalnim projektima. Obdanište smo na primer uzeli pod svoje, pomažemo kad i koliko možemo, na razne načine. I zato čovek koji stoji rame uz rame sa nama i pomaže nam, on nam pomaže i ne pita „zašto to radim ako sam došao da ratujem?“. Ljudi koji ovo ne razumeju nam nisu potrebni. Ako je neko došao da pomogne, onda je u obavezi sve da pomogne, a ne da nam glumi rendžera. To može da radi od kuće igrajući se na kompjuteru, a ne da dolazi ovamo.

Postoji grupa Internacionalne brigade na Fejsbuku i Vkontaktu i preko nje nas svako može kontaktirati da dođe do bitne informacije. Tu možete naći, kako da nam se pridružite, kako da dođete do nas, tamo možemo da razmenimo sve potrebne informacije. I važno je doći hladne glave, jer, ograničeni ste sa vizama, morate da napuštate zemlju i to nekoliko puta, i na kraju viza istekne.

Kako vidite ishod rata?

Imali smo dobrovoljačke snage, sada imamo vojne snage, tako da  je ishod rata -pobeda. Ove zemlje natopljena je našom krvi, krvlju svojih branilaca, neki drugi ishod je nemoguć. Ako umre jedan vojnik, na njegovo mesto dođu dva ili tri nova.



Čitajte više na Ukrajina i Novorusija iz minuta u minut