Vitezović: Ćirilicu danas niko ne poštuje

U vremenu kada se ćirilica kod nas potiskuje, negde čak, zabranjuje, pa i nestaje, Milovan Vitezović se oglasio monografijom "Vuk naš nasušni", o utemeljivaču našeg pisma, naše azbuke. Ovo je, kako kaže, pravo vreme za knjigu o Vuku Karadžiću, prvom čoveku srpske duhovne obnove posle Svetog Save.

- U monografiji sam pokazao višestruke veze ova dva nacionalna prosvetitelja, od mitoloških do poimanja jezika - počinje u razgovoru za naš list Vitezović. - Kao što je kod Svetog Save reč jezik imala dvojako značenje, i jezik i narod, tako je Vuk u mom poimanju bio i čovek i narod. Vuk je, na kraju, totem srbskog naroda, a vukovi su hrtovi Svetog Save.

* Jeste li mu nešto zamerili, i može li se uopšte nešto Vuku zameriti?

- Svakako. Ni drveta bez grana, ni čoveka bez mana - veli narod. Vuk je bio u punom smislu čovek. Uostalom, on je zapisao poslovicu: Dobar konj može da ima i sto mana, a loš samo jednu - ne valja! Filološka sporenja i zamerke koje se danas stavljaju Vuku ili ne stoje ili se mogu staviti na našu vekovnu istorijsku usudnost, jer smo svoju pismenost vekovima morali da zaboravljamo. Vuk je spasilac srbskog jezika, obnovitelj njegove pismenosti i reformator ćirilične ortografije.

* Posle Vukove smrti pale su anateme na pojedine ličnosti, a vi ste ih u ovoj knjizi skinuli...

- Deo vukovaca bio je isključiv. Ko god se suprotstavio Vuku, oni su ih proterali. Rehabilitovao sam, na neki način, mitropolita Stratimirovića, pesnika Jovana Hadžića, pa čak i kneza Miloša Obrenovića. Pismo koje je Vuk uputio knezu Milošu bilo je svojevrsna kritika tadašnjeg društva, ali bi trebalo znati da je on umro u kneževoj kući. To je bila prećutkivana činjenica.

* Potrošili ste godine i godine istražujući život Vuka Karadžića i pišući o njemu. Je li isplativo danas pisati o srbskim vrednostima i velikanima?

- Da sam mislio o isplativosti, ne bih uradio što sam uradio. A opet, nema tih para kojima bi se to isplatilo. Otužno bi bilo cenjkati se o vrednostima i veličinama.

* Može li danas ćirilica sama da se brani?

- Za ćirilicu bi bilo dovoljno puno poštovanje Ustava. Međutim, to ne poštuju mnogi, da ne kažem svi, počev od donosioca Ustava. Zaštita ćirilice je u isti mah i zaštita ustavnosti zemlje. Ja je branim svojim rukopisom, pišući nalivperom i mastilom. Mislim da u odbrani ćirilice treba da bude i veliko poštovanje latinice, jer je i ona naše pismo, što je potvrđeno u mnogim dogovorima o jeziku i na njoj su štampane hiljade i hiljade srbskih knjiga. Odbranu ćirilice treba da prati i poštovanje našeg jezika i njegovih normi. Pozdravljam rad Katedre za srbski jezik Filološkog fakulteta i Biblioteke grada Beograda i njihovu akciju za pravilan jezik i govor, koju možemo videti na plakatima širom prestonice, na televizijama i u autobusima. Ponosan sam na to što je dizajner tih plakata moja kćerka, primenjeni umetnik i filolog, Amalija Vitezović.

* Kako ocenjujete poplavu tuđica u srbskom jeziku, da li to znači da je srbski jezik siromašan?

- Poplavu tuđica donose politika i birokratija. Zbog njih gubimo dostojanstvo, a dobijamo dignitet. Povređeni nam postaju frakturirani. Postajemo bez mere, dobijamo dimenzije. Ne idemo u zavičaj, nego u provansu. Više nismo zaneti, nego u transu. Ne odsedamo u kući, nego u depandansu. U neskladu smo diskrepancije. Itd. Tuđice dolaze i prolaze, ali nažalost, mi pritom gubimo izvorne reči. Kad vlast, koja najviše upotrebljava tuđice, to neprekidno obnavlja, ona se otuđuje od naroda. Vuk je smatrao da sve reči moraju izaći iz naroda, i u tom smislu smatram da nije bio u pravu, a to sam i pokazao kad se suprotstavio stvaranju nazivoslovnog rečnika koje je u Družestvu srpske slovesnosti predlagao Jovan Sterijin Popović.

* Mladi, čini se, gotovo da i ne znaju ko je utemeljio srpsku azbuku, šta biste poručili generacijama koje više interesuju rijaliti programi, od, na primer, likova iz serije "Šešir profesora Vujića" ili filma "Lajanje na zvezde"?

- To nije pitanje mladih ljudi, to je pitanje obrazovanja u državi. Mladi koje poznajem znaju često više od svojih učitelja, među koje ubrajam i roditelje. Da vam citiram Domanovića: Neka vaspitanici budu bolji od svojih vaspitača. To je najiskrenija želja naša. Kad sam pisao i "Lajanje na zvezde" i "Šešir profesora Koste Vujića", ta misao mi je bila vodilja.

* Mislite li da se možemo pohvaliti kadrovima koji vode našu kulturu?

- Ima kadrova i kadrova. Povremeno sam se pitao za koju kulturu rade naša ministarstva za kulturu.

* Imali ste sudbinu da vam zbirka aforizama "Srce me je otkucalo" bude zabranjivana, čak spaljivana. U šta ste to zabranjeno darnuli?

- Reč je o knjizi aforizama, za koju je predgovor napisao Branko Ćopić. Objavljena je 1969, a zabranjena zbog aforizma: Narod se zabavlja vešanjem slika svoga vođe. Pod paskom je bio i aforizam: Stara je Jugoslavija bila trula, nova je zrela. Knjigu u to vreme zabranjuju, umesto da ona bude dijagnoza. Možda se još nešto moglo spasavati.



* Kako se oseća pisac kada mu knjige šalju na lomaču, gori li u toj vatri i olovka?

- Kako prolaze godine, sve sam ponosniji što sam bio zabranjivan. Čak me hvata i nostalgija. Dovijali smo se kako da izokola kažemo nešto što nije smelo da se kaže. Sada nije tako, može da "odvali" ko šta hoće. Mislim da bi nam sa zabranama život bio zanimljiviji. Ali, danas je sve manje onog što bi vredelo zabrana. Što se gorenja knjiga tiče, pesnik Branislav Petrović je zapisao, citiram po sećanju: Kada gori čovek, ceo svet se greje. Kad izgori čovek, tad pepeo sve je. Prenesite ovo na pisce i knjige. 

*  Poučeni ovim nemilim iskustvom, jeste li od tada pred nečim, ipak, ustukli?

- U političkom smislu sigurno nisam. A ako jesam ustuknuo, bilo je to zato što neke ljude nisam želeo da povredim. Dugo odlažem objavljivanje romana o Branku Ćopiću. To je teška priča. Zadržavao sam ga da ne bih povredio neke ljude. Oni nisu više sa nama, pa će roman najverovatnije izaći do Sajma knjiga. Govori o tome kako je Ćopić nateran da sam sebe optuži, da pretpostavi kaznu i da je sam izvrši.

* Biste li barem jednim aforizmom opisali ovo vreme i sadašnje prilike?

- Kad god svet krene protiv nas mi se s njim udružimo!

* Uz satiru je vazda išla i cenzura, šta je opasnije, cenzura ili autocenzura? Šta je, po vašem mišljenju, danas prisutnije?

- I cenzori mogu biti korisni. Bečki cenzor Jernej Kopitar je zabranio prvi Vukov spis, ali je, zahvaljujući tome, prepoznao darovitog pisca, sa kojim se sprijateljio.

* Šta je bilo sa vašim naumom da pišete o Petru Petroviću Njegošu, pa i o Svetom Savi?

- Bila je davna ideja da pišem seriju o Njegošu, još dok smo bili u istoj državi. Crna Gora nije htela. I na tome je ostalo. Što se tiče Svetog Save, mene još drži ta želja i verujem da će se to možda uraditi ako bude zdravlja, volje i novca.

 

* Zašto je Crnogorcima zasmetalo da radite seriju o Njegošu?

- Bili smo jedna zemlja i bilo je normalno da se radi koprodukcija, a da televizija Titograd bude nosilac projekta, bez obzira na to koliko će ko dati novca. Mislili smo da smo se dogovorili, ali je iznenada stigla odluka iz Crne Gore da su odustali. Nekakvo obrazloženje bilo je da oni ne bi ulazili u taj poduhvat, zato što svako ima svoju viziju Njegoša, pa niko neće biti zadovoljan. Kasnije sam čuo da im se nije dopalo kako je Njegoš izgledao u mojoj seriji o Vuku Karadžiću.

* Žalite li za Berlinskim zidom?

- Berlinski zid je ostao u istoriji, kao i moji aforizmi ispisivani na njemu. Ako ko treba da žali, nek žale Berlinci, mogli su u njemu napraviti nekoliko malih Brandenburških kapija.

* Na svoj način ste, a gotovo proročki videli sudbinu Brozovog vremena, kako danas vidite Titovu eru?

- Kao žal za mladošću koja se u starosti voli iako je možda bila najteža.