Fejat Sejdić: Kad čujem svirku i sad mi srce iskoči

Trube Guče odgruvale su svoje ovog avgusta, bez kiše. Nenadmašnog i neponovljivog Fejata Sejdića ni ove godine nije bilo tamo gde note čine mesečine. To ne znači da je kralj trube, višestruki pobednik Dragačeva, utemeljivač trubačkog bontona, potisnut u zaborav.

- Ne dao bog - kaže nam. - Zvali su me, kao svih prethodnih godina. Stigla mi je i pozivnica. Ali, taman ja odlučim da idem, taman udari kakva nepogoda, kao ova vrućina. Želeo sam i želim da odem, ali krhko zdravlje opominje. Neka me ovde. Neka trajem dok trajem, ovako. A, nije lako. Kad čujem svirku, srce da iskoči. Da se otme. Ode, nekud. 'Ajde, velim, Fejate, neka te. Nisi dete da o žalbi rođenih ne misliš.

Bojnik, zatekli smo kralja trube između dve terapije - andolom. Posle moždanog udara, dvehiljadite, duge i teške borbe da ruka ponovo posluša dušu, oporavio se Fejat Sejdić. Ali, ruka nikako - onako dušu da posluša.

Pri oporavku su mu, govori, ponajviše pomogli najbliži. Mnogobrojna porodica Sejdić, ali i prijatelji, pa i država kojoj je zahvalan za nacionalnu penziju. Ispunjen je srećom da su slavu Sejdića preuzeli mlađi, njegov sin Zoran, unuk Nebojša. A, truba koja ga je proslavila, ili on nju i Guču zajedno, odavno je Fejatovo prošlo vreme. Iz tog vremena, kao iz bojničkog voćnjaka, niču nove sadnice. Izvijaju se nove mladice trubača.

- Sad mi je na praunuku Viktoru da podigne sudbinski porodični barjak - govori promuklo, gotovo šapatom. - E, zato nema žalbe za mladost. Četiri godine ima moj praunuk, a meni se čini da je, kao i ja, s trubom rođen. Ja mu ipak želim da pobeđuje u životu, tako da zna meru šta je vredno, šta bezvredno. Truba će mu samo u tome pomoći.

A pre deceniju i po Fejata Sejdića su gotovo bili otpisali. Samo on i samo njegovi najbliži - nisu. Pridigao se, stao ispred priznanja i odlikovanja i rekao - dosta je bilo. Zbog mladih trubača koji su njegovim putem krenuli, odustao je da se takmiči.

- Sad vidim, dobro sam odlučio. Sad vidim... Kako bi to bilo da moj sin, unuk i praunuk nemaju šansu, a mi stari, zaseli, pa ne odustajemo. Mladost je, naša, važnija od nas. Eto, zato se ne kajem.

Nema šta nema u porodičnoj vitrini ovog čudesnog čoveka. Dvadeset pet pobeda u Guči, toliko "Zlatnih truba". Dobio je Fejat i Orden zasluga za narod, kojem je decenijama bio ambasador. Ponosan je i na Nagradu za životno delo koju je dobio za pedeset godina svirke. I to kakve svirke. I ne samo u Srbiji, već na koncertima od Triglava do Đevđelije... već od kraja do kraja sveta.

- Trošim osmu deceniju života, prebiram po slikama i uspomenama - kaže. - Ma, ne smem mnogo ni da se tome predam. Opasno je kad nemaš i kad imaš sećanje.

U pozadini razgovora čuje se truba. Truba, sudbina Sejdića od Fejatovog deda Rustema, solunskog dobrovoljca koji je s trubom prešao Albaniju prateći svoju, srpsku, vojsku, a posle koju godinu svirao je pobedu na Kajmakčalanu i ulazak oslobodilaca u Niš i Beograd. Ta truba narednika Rustema, kaže nam Fejat, "bila je zavet, a talenat je nešto kao loza vešto, pa nađe svoj put. Provlači se, uvija, ništa ne može da je zaustavi, ako je sami život ne zaustavi..."

Traje, posle, tek deo sećanja na pet decenija muziciranja, a čini se kao da je sve pred nama, sad. Kao da je oživelo ono vreme kada su se i svadbe odgađale, jer su svatovi čekali Sejdiće.

Smenjuju se slike. Čas smo u trenucima žestoke, zanosne svirke, čas u trenucima tuge za jednim vremenom u kome nije bilo granica ni međa. Neponovljivim vremenom, kao što je i Fejat neponovljiv i nenadmašan.



Dok priča živa legenda srpske trube, smenjuju se slike i zvuci. Izvijaju se do same zvezde koja nemilosrdno prži. Razgaljuju vrelinu, ili, samo nam se tako čini.

Ma, ne znam gde ja sve sa svojim Sejdićima nisam svirao - seća se. - Ajde od Tita da počnemo... Njemu sam svirao na dočeku Nove godine. Voleo je da čuje onu pesmu "Za svaku tvoju reč", ali trube nije kitio. Svirao sam Miloševiću, u Požarevcu i Beogradu... On je voleo stare gradske pesme. Milu Đukanoviću svirali smo u Budvi... U Sloveniji smo pravili pravi darmar. Voleli su nas Slovenci. Prihvatala nas je publika i u Nemačkoj, Francuskoj, Švedskoj... Imali smo turneje po Americi, Australiji, Africi... Po Rusiji... Gde god dođemo, to je bio pravi praznik trube. Pravo da vam kažem, radilo se i zarađivalo. Truba je obezbedila moje Sejdiće. Opet kažem, talenat je jedno, a veliki rad uz to ide. Ali, jedno je najvažnije: bez duše truba neće. Sejdići su uvek s dušom svirali. Svaka naša svirka za mene je bila premijera.

SRBIJA, ZEMLJA VRHUNSKIH TRUBAČA

Fejat Sejdić ne govori samo o sebi i svojoj porodici koju je truba uznela do neslućenih visina. Kaže da je Srbija vazda imala vrhunske trubače i da su Sejdići samo "deo te priče".

- Svaki od njih je obeležio vreme koje je imalo svoje ukuse i mirise. Legende su bili i drugi, kao Bakija Bakić, Donja Nikolić, Milovan Babić i gotovo svi Babići iz Užičke Požege, Ajredinovići... to su veličine koje su pokazale put generacijama i generacijama trubača.

ZA GENERALA

O jednoj svirci Fejat Sejdić govori s primetnom promenom u glasu. - Kako da ne, bila je to svirka u hotelu "Jugoslavija", krajem devedesetih, na svadbi sina generala Mladića. General me je zamolio da mu sviramo na melodiju pesme "Izgubljeno jagnje". Znao sam zašto je tu pesmu tražio, a ona završava stihom: "I umreću, prežalit te neću".

Milena Marković,