Umire nam Sparta!

 Knjiga „Otpisani” čiji je autor prof. Predrag Vukić, istoričar, publicista, službenik Držanog arhiva, vrlo je indikativno, dokumentarističko svedočanstavo, po obimu skromno, ali sa aspekta savremene istorije vredno delo o šokantnoj srbofobiji koja hara na Cetinju, ali i širom Crne Gore uzimajući ogroman i poguban danak odnarođavanja. I mnogo gore od toga - uništavanje, satiranje, bez ikakve milosti, svega onoga što ima srpsko obeležje. Vešto, stručno sublimirano, potkrepljeno verodostojnim podacima - ovo delo opominje. Vukić se latio pera, sve su prilike, pokušavajući da upozna širu javnost, da upozori na kakvim su teškim iskušenjima u 21. veku oni koji na Cetinju, u Crnoj Gori, Njegoševom stonom gradu, srpskoj Sparti, neće da se odreknu svog srpskog porekla, predaka, korena. 
     Rukopis je iz štampe izašao nedavno u izdanju Književne zadruge Srpskog nacionalnog veća Crne Gore. U uvodnom slovu prof. Vukić upozorava, da je evidentna militantna antisrpska histerija, kao kolektivni patološki ideal cetinjskih masa došao do izražaja u vreme uvođenja višestranačkog sistema, da bi svoju kuluminaciju desegao danas. 
     – Da bi se razumeli dublji razlozi ove nesvakidašnje pojave neophodno je obaviti temeljna istraživanja. Brojni podaci koji bi na suštinski način ukazali na realne uzroke ovog fenomena još nisu dostupni naučnoj javnosti. I neće biti za dugo vremena. Oni su pohranjeni u arhivama domaćih i inostranih obaveštajnih, vojnih i političkih centara moći - kaže, između ostalog, autor u uvodniku. 
     U ovom svojevrsnom dokumentu na nedvosmislen način ukazuje se da brojni arhivski i literarni izvori snagom svojih neumoljivih argumenata dokazuju da je srpsko nacionalno osećanje bilo, apsolutno nacionalno određenje lokalnog stanovništva na Cetinju sve do kraja 1945. godine. Titoisti su se, zatim, latili vrlo „zbiljnog posla” - promeni kolektivne nacionalne svesti u celoj Crnoj Gori. Straosedeoci su se postepeno raseljavali van Cetinja. Kada je za glavni grad proglašen Titograd, u novu prestonicu se iseljava najobrazovaniji i najprosvećeniji deo populacije. 
     Autor se, dalje, poziva na verodostojne istoriografske podatke - prisilne migracije stanovništa sa Cetinja. Sa osnivanjem industrijskih gradskih preduzeća koja su, svedoci smo, definitivno propala krajem prošlog veka, već pusto Cetinje naseljavaju prave bujice seoskog stanovništva okolnih nahija - Katunske i Riječke. Ovaj radničko-seljački plebs bilo je lako kupiti društvenim stanovima; munjevitom brzinom usvajao je krunska načela brozovske ideologije: militantni ateizam i srbofobiju. Tako su ljudi iz ličnih , sitnih pobuda i interesa, pristajali da potru iz svesti izvorno etničko poreklo, duhovnost, sopstvenu tradiciju. 
     Antisrpska histerija! 
     Vukić s prilično kratke vremenske distance, pokušava da odgovori, kako je i zašto došlo do eskalacije antisrpske histerije na Cetinju koja je započela još 1990. godine. 
     – Polupismene i patološkim duhom zadojene cetinjske mase razvile su prezir prema svakom konstruktivnom, umnom ili fizičkom radu, nauci, obrazovanju, prosveti, duhovnosti. Usvojile su grub, patološki duh utemeljen na potrošačkom mentalitetu kao osnovnom smislu življenja. Obrazovaniji svet napuštao je Cetinje i to bespovratno... Pa ipak, i pored takvog društvenog sunovrata kojim je Cetinje kretalo, kolektivna srbofobija još nije bila masovno raširena među cetinjskim plebsom pre 1990. godine. 
     Autor je, inače, na Cetinju završio osnovnu i srednju školu, i otisnuo se u novi život kao student u srpskoj prestonici. 
      
     – Polazeći u novu, razume se, neuporedivo presvećeniju sredinu, iza sebe sam ostavio grad, koji je već postao sinonim provincijalnog primitivizma, ali ne i šovinizma. Nakon dolaska u zavičajni grad po svršetku studija, u jesen 1989, nalazim temeljno izmenjenu situaciju. Podstaknuta od unutrašnjih i spoljnih centara moći, militantna srbofobija počinje ubrzano da se širi - kroz psihološki i socijalni krvotok cetinjskih masa. Takozvana antibirokratska revolucija u Crnoj Gori početkom 1989. promovisana parolom „Godine počinju januarom” najavljuje konačno zatiranje srpske nacionalne svesti na Cetinju. Broj Cetinjana sa definisanim srpskim osećanjem je već sveden na zanemarljiv procenat – ukazuje prof. Vukić. 
      
     Eskalacija sveopšte atnisrpske histerije u indoktriniranim masama ove varošice otpočela je osnivanjem Liberalnog saveza Crne Gore koji je formiran januara 1990. Frapantno je, napominje pisac, kakvom se brzinom srbofobija ispoljavala u najgorem obliku, postavši pravi opijum za cetinjki polusvet. Naravno, na scenu stupaju „ deolozi”. 
     – Ideolozi Liberalnog saveza, s frapantnom mržnjom, negiraju srpstvo kao nacionalno određenje starih Crnogoraca i narodu nude novu istoriju (naravno, krivotvorenu), novu„ autokefalnu crkvu”( u stvari anticrkvu) i novi „crnogorski” jezik. Cetinjani, u ogromnoj većini, s bolesnim zanosom i rušilačkom egzaltacijom prihvataju ponuđenu ideologiju kao svoj pogled na sopstvenu prošlost i budućnost. Za mene lično ostaje nepoznanica šta je dehumanizovane cetinjske mase motivisalo da prihvate srbofobiju kao smisao življenja i da krenu putem bez povratka, putem koji neminovno vodi u sunovrat – govori istoričar. 
     Cetinje ubzro postaje grad bez perspektive. Caruje akloholizam, narkomanija, kriminal, šovinizam, neprosvećenost, agresivnost. Vladajuća Demokratska partija socijalista krajem 1997. prelazi na pozicije programa Liberalnog saveza i avtivno podstrekava šovinizam cetinjskih masa - usmeren, pre svega, protiv Srpske pravoslavne crkve i srpske nacionalne zajednice, koja je već malobrojna. Na sportskim takmičenjima sve češće bi se čulo : ” Ubij Srbina!” 
     – Cetinjski mitropolit Amfilohije posebno je izložen histeričnoj demonizaciji. Cetinjski liberali, u stvari, neonacisti, uvredljivo mu kliču : „Risto sotono!” Na Cetinju za srpsku zajednicu stanje postaje nepodnošljivo. Ljudi sasvim opravdano počinju strahovati za budućnost svojih porodica, pa se odlučuju na pojedinačno ili kolektivno iseljavanje – napominje Vukić. 
     Poraz udružene opozicije na višestranačkim izborima u aprilu 2001. ukazao im je da je režim Mila Đukanovića nesmenjiv na dugi rok. Ljudi se sve više pitaju, kakva ih budućnost čeka u pomenutim političkim okolnostima. Žele sebi i svojim porodicama da pruže život dostojan čoveka, gde će moći slobodno da ispovedaju svoju veru i narodnost. A takvu sigurnost na Cetinju, pa ni u celoj Crnoj Gori, nisu više mogli da očekuju. Profesor Vukić objašnjava i zašto. 
      
     – Sama državna vlast postala je nosilac nesigurnosti, srbofobije, nasilja, kriminala. Srbi na Cetinju ne žele da ih zadesi sudbina sunarodnika u Hrvatskoj, BiH ili Kosmetu. Svi ovi razlozi, razume se, uticali su da se trajno masovno isele sa prostora Crne Gore... Srpska zajednica na Cetinju je pred umiranjem i konačnim iščeznućem. To je činjenica koja se ne može osporiti, niti dovesti u pitanje. Prema popisu stanovništva izvršenom u Knjaževini Crnoj Gori 1909. Srbi su na Cetinju činili 96 odsto stanovništva. U etnografskoj studiji “Riječka nahija u Crnoj Gori” Andrija Jovićević je 1911. zapisao: „Stanovništvo Riječke nahije je srpsko i osim Srba nema drugih narodnosti”. Samo 94 godine kasnije, na popisu stanovništva u Republici Crnoj Gori u novembru 2003, Srbi na Cetinju čine nepunih pet odsto stanovništva. 
     Šta se to desilo u međuvremenu? 
     – Revolicionarna promena istorijske nacionalne svesti i krajnje perfidno izvedena manipulacija cetinjskim masama - u duhu kolektivne političke patologije i duhovne destrukcije definitivno je eliminisala srpsku nacionalnu misao sa ovih prostora. Malobrojni, prepušteni sebi, ostavljeni na milost i nemilost lokalnim neonacistima, Srbi se godinama okupljaju jedino oko Crnogorsko-primorske mitropolije. Jedina institucija u koju se mogu barem delimično pouzdati... S proterivanjem mitropolita Amfilohija, sveštenstva i monaštva SPC, čemu državna vlast u Podgorici objektivno teži, nestaće i srpske zajednice na cetinjskim prostorima. Preostali će, ili sami otići, ili biti proterani. Izgon te Mitropolije samo je pitanje vremena – upozorava prof. Vukić. 
     Jedno je sigurno. I ono malo Srba razmišlja o odlasku iz doline beznađa. Uz ispisivanje pretećih grafita, sinhronizovno, smišljeno, primenjuju se neprekidno psihotorture, kako bi se projektovani cilj etničke homogenizacije priveo kraju -Cetinje bez Srba i srpske nacionalne svesti! Autor dodaje da je, nažalost, u ovom slučaju, evidentna ravnodušnost političkih faktora u Srbiji i Ruskoj Federaciji. U isto vreme, objašnjava da je politička i finansijska potpora SAD i EU sistematskom širenju antisrpskih osećanja u Crnoj Gori više nego očigledna. 
     Srbofobija je u Crnoj Gori poprimila neslućene razmere. 
     – U januaru 2006. na desetak lokacija u gradu crnim latiničnim slovima ispisane su uvezene poruke iz Slovenije i Hrvatske : „Srbe na vrbe”. Ispisivala ih je cetinjska omladina. Na trafostanici ispred bogoslovije „Sv. Petar Cetinjski”slična poruka. Na asfaltnom putu u blizini cetinjskog manastira, takođe ustašoidna poruka : „ Ubij, zakolji, da Srbin ne postoji!” Neke su ostale neuklonjene sve do danas. Moji sunarodnici na Cetinju suočavali su se sa mnoštvom iskušenja. Počev od uvreda, pretnji, fizičkog nasilja, pa do ataka na imovinu. O tome bi se mogla napisati posebna studija. Ali i kada nema uvredljivih i pretećih provokacija, osećate da ste nepoželjni. Takav osećaj, ako ste Srbin ili Srpkinja, prati vas na ulici, u prodavnici, javnim lokacijama... Nije vam preporučljiv ulazak u više od 90 odsto lokala u gradu, jer su njihovi vlasnici, pretežno neonacističkog duha – kaže Vukić. 
     U potrazi za slobodom sele se očajni Srbi. Neprekidno iseljavanje Srba ne teče samo sa Cetinja, već i sa područja cele Crne Gore. 
     – Naveo bih nekoliko primera, koji su mi poznati. Profesor na Filozofskom fakultetu u Nikšiću i bivši savezni ministar vera Bogoljub Šijaković u junu 2002. naimenovan je za redovnog profesora Bogoslovskog fakulteta u Beogradu. Politički debakl opozicije u CG i smišljeno širenje antisrpske histerije motivisalo ga je da se na to odluči. Advokat Miroslav Đukić trajno se preselio iz Podgorice u Banjaluku. Bivši radnik Savezne uprave carina Bogdan Knežević, s bratom Milošem, preselio se iz Podgorice u Beograd. Asistent na Prirodno-matematičkom fakultetu u Podgorici Vladimir Božović 2004. otišao je u SAD. Uoči odlaska za Ameriku, sreli smo se u cetinjskom manastiru. Rekao mi je tada: „Idem. Nedostaje mi vazduha! Nedostaje mi slobode!” Na stotine je takvih primera – reči su Vukićeve.