Kako sam toliko omanuo

Dnev­nik Emi­ra Ku­stu­ri­ce pi­san je 1994. go­di­ne. „Po­li­ti­ka” je od na­šeg pr­o­sla­vlje­nog umet­ni­ka i ko­lum­ni­ste do­bi­la eks­klu­ziv­no odo­bre­nje da iz nje­ga pre­ne­se za­be­le­ške ko­je se od­no­se na pe­ri­od u kom su jed­na ze­mlja i jed­na ide­o­lo­gi­ja već do­ži­ve­le slom, a on sni­mao film „An­der­gra­und”, ko­ji je mo­žda naj­po­tre­sni­je sve­do­čan­stvo o ras­pa­du Ju­go­sla­vi­je. U Dnev­ni­ku se, po­red be­le­ški o po­zna­tim sa­vre­me­ni­ci­ma, na­la­ze i za­pi­si i raz­mi­šlja­nja o no­vom svet­skom po­ret­ku i ras­pa­du bi­po­lar­nog sve­ta

                                                                   *    *     *    *

Leto 1995.

Dobio sam drugu Zlatnu palmu! Obistinile su se moje priče o prirodnom i formalnom. Bila je to velika pljačka usred najveće prestonice filma. „Liberasion“ je na naslovnoj strani objavio moju sliku i pohvale „Andergraundu“, dok su se u uglu vidjele slike francuskih vojnika u uniformi UN koje je Ratko Mladić vezao za bandere. Kritičari i hipnotisani filmski radnici su moju muku pretvorili u trijumf.

Samo je „Mond“ čitavu stvar okrenuo naopačke. Na naslovnoj strani francuske „Pravde“ osvanuo je članak „Obmana Kusturica“.

Nije to bio samo znak da meni ističe rok. Mnogo puta sam u Francuskoj pobjeđivao, moji filmovi su se vrtili po bioskopima i, kako tamo vole da kažu, postao sam kultni reditelj, mezimče Kanskog festivala. Ali ovo sada je bio politički problem, odmazda za jedan tekst u kome sam se pred festival suprotstavio Bernar-Anriju Leviju.

Ko su ljudi koji stoje iza napada na Andergraund?

Muke po filozofu

Francuski filozof BHL (Bernard-Henri Lévy) još 1993. postao je prijatelj mog rodnog grada, a ja sam brisan sa spiska građana Sarajeva. Akademija za nauku i umjetnost Bosne i Hercegovine dodijelila je BHL-u počasno mjesto i tako je francuski filozof postao krema intelektualne Bosne i Hercegovine. Počasnu stolicu u kafani „Šetalište“ sam sebi je odredio. Kažu da je velikan francuske filozofske misli, BHL, šetajući Sarajevom, primjetio ovaj živopisni ugostiteljski objekat propalog preduzeća „Balkan“ i nije mogao da odoli njegovoj posebnoj ljepoti. Bilo je opiranja među gostima, mojim starim prijateljima. Oni su pogrešno, iz prijateljstva prema meni, sumnjičavo gledali na pojavu BHL-a. Međutim, nadahnuti francuski bogataš je vrlo brzo i posljednjeg nevjernog Tomu uspješno demantovao. Kažu, snaš’o se BHL pravo. Lafčina onako izgledom, fino se nosi, ima dobre provale, a koke ga vole. Niko ga ne proziva, niti se ko usuđuje da iz trbuha izgovara njegovo ime. Svi su sa njim srećni, a oni najprivrženiji pitaju filozofa:

– Što, ba, nisi ranije doš’o? Kad bi bilo više takvih k’o što si ti, na svijetu ne bi bilo ratovanja!

On, onako skroman, šuti. Ali kad progovori, kad se našali, svi popadaju pod sto. Od šege. Ma, prava raja, nema, pravo čudo. Zlatousti. Jest da se nosi ’nako malo raskopčano, a i rutav, ali, brate, skroman.

– Nemojte, ljudi, pretjerivati – kaže francuski filozof – nisam ni ja savršen.

Bilo je zlih jezika koji su govorili:

– Ljudi, on je jedan od najbogatijih Evropljana. U njega otac kontroliše većinu francuskih šuma! Njemu je važno da se pojavi na televiziji iz perverznih razloga. Sve čini kako bi namicao tiraž svojim knjigama i očuvao bogatstvo svoga oca. Namiguje mušterijama sa televizije kad priča o nepravdama nad malim narodima. To je njemu reklama. Za njega samo jedna stvar važi: Moraš biti aktuelan! On je maligni narcis.

Ja tim zlim jezicima nikada nisam povjerovao. Rastao sam uz prosvjetiteljske ideje i meni je dolazilo da se smrznem koliko daleko može da ode ljudska zavist. Za razliku od zlih jezika, odlučio sam da stavim tačku na svoju mračnu prošlost. Zbog toga što sam shvatio kako je ovaj miroljubivi, ali i fotogenični čovjek, BHL, pronašao ključ, tajnu mirođiju za svijet Sarajeva. On je prepoznao sarajevsku želju da se održi multietnički život i tamošnju spremnost da se, ako treba, i život žrtvuje. BHL je, takođe, bio spreman da pogine za multietnički život Be-Ha. Meni je ostalo da lupam glavom o zid odgonetajući tajnu: odakle jedan stranac pokaže toliko ljubavi i razumijevanja prema mom rodnom gradu, a kako ja toliko omanem? Osjećao sam se kao Teofan Grk koji je za svoje ružne osobine bio kažnjen da prepisuje Bibliju do iznemoglosti.

Kad humanista ćuti

Kao prvo, Levi ne postavlja složena pitanja kao ja. Bori se srcem za pravdu i mir i ne pristupa stvarima racionalistički kao ja. On nema zadnjih misli, kao što tvrde zli jezici. Daleko bilo da on koristi bosanske Muslimane za neku, nedajbože, tržišnu namjeru. Najgori su oni koji se pitaju što ne ide u Izrael da se tamo bori za muslimansku stvar. Kakve to veze ima, čovjeku je bliže Sarajevo, a četnici su gori od izraelske vojske. Čuj, „namiguje mušterijama dok priča o stradanju Muslimana“. Kao važno mu je da bude što više na televiziji. Da bude aktuelan. Bože ti mene sačuvaj. Znam psihologiju glumaca i ljudi koji nastupaju na TV. Namjere Levija su jasne. Zbog tih znanja sada mogu lakše da uočim i svoje greške. Snimio sam te nesrećne filmove, samo prva dva filma valjaju, pokušavao da unosim nepotrebne razloge za ljudske gluposti, tražio uzroke, čačkao po istoriji na staromodan i otrcan način, i šta već sve nisam radio! On, brate, čovjek odmah shvatio da su Srbi za sve krivi i da njih nema sve bi na Balkanu, a možda i u Evropi, bilo kako valja. Da sam i ja to shvatio, sve bi drukčije bilo. Možda bih i Oskara dobio. Ovako, šta je – tu je. A ono što je važnije, znajući da su Srbi krivi, Levi nikada nije predložio, recimo, da ih sve treba pobiti! Ili protjerati u Rusiju, kako su mnogi bivši sugrađani poželjeli. Đe su toliki autobusi, đe je ta režija. Jer kada su posljednji Srbi obavili samoetničko čišćenje iz Hrvatske, skoro dvjesta hiljada ljudi je giljalo, mililo autoputevima. Šta bi bilo ako svih osam miliona Srba krene na put da popuni šupljine Rusije? Nema te turističke organizacije koja bi se prihvatila tako komplikovanog posla. Tu bi, ja sam siguran, BHL išao u vijetnamki drap boje i svakom Srbinu pojedinačno nudio smještaj u njegov kući.

Kakav veliki čovjek, zna da prašta! Kad treba da se glas ovog čovjeka čuje, on progovara. Na televiziji, uglavnom. Kada treba da ćuti, on ćuti. Takođe na televiziji. Samo što on to mudro čini. Kada su svi Srbi protjerani iz Hrvatske, on se nije oglašavao. Ja sam, opet pogrešno, čekao da ovaj humanista progovori i opet se pokazalo kako sam ja obična neznalica. Kada humanista ćuti, znači da za to ima velikog razloga. Kada je 250.000 ljudi, Srba, protjerano iz Hrvatske u najvećoj akciji etničkog čišćenja u balkanskom ratu, Levi je shvatio da je to „samomotivisano etničko čišćenje“. Zato je i ćutao, a ja sam svuda isticao da je to završnica nacističke politike koju su započeli ustaše. Nema meni pomoći.

Emir Ku­stu­ri­ca,