Ako Srbija uđe u NATO, hoće li nam Amerikanci oprostiti što su nas bombardovali?

„U NATO, odmah!“. Ovako naslovljenim člankom obratio se Vuk Drašković javnosti preko stranica dnevnog lista „Danas“.

Nekada davno, kada je čelnik SPO-a bio „kralj srbskih trgova“, „prvi istinski opozicionar“ i „jedina alternativa komunističkom sistemu“, veseli ravnogorci su u pogodnim prilikama pesmi „Sprem’te se, sprem’te“ dodavali strofu: „i tri puka Draškovića Vuka.“

Službenici u civilu, kojih je na pojedinim skupovima bilo otprilike koliko i Vukovih sledbenika, još su i dopevali: „i jedinice Drašković Danice“. Da se rimuje, a da istovremeno provociraju.

Tada je Vuk grmeo sa govornica, uglavnom je okupljao mase u crkvenim portama, govorio nešto o državi, narodu, nacionalnim interesima i srbskom pitanju.

Na žalost, odavno se Vuk izgubio u (političkoj) šumi. Nema više ni pomena o borbi za srpske interese.

Teško je čitati njegove članke poslednjih godina. Vidi se da ga je neka muka naterala na to. Međutim, nevezano za to ko je autor, oni imaju svoju funkciju. Iza ovakvih članaka treba da ostane svega nekoliko parola za javnu eksploataciju, koje će onda i ostali NATO-jurišnici ponavljati u nedogled.

Šta su argumenti kojima se obrazlaže neophodnost brzog ulaska u NATO?

Prvo, to je već izraubovana priča o investicijama. U Srbiji će sve procvetati, samo kada uđemo u NATO. Primeri drugih istočnoevropskih država se, pri tome ne navode. A jednostavnim poređenjem se može jasno videti da neke preterane veze između članstva u NATO i ekonomskog rasta nema. Čak naprotiv.

U Hrvatskoj je posle ulaska u NATO došlo do ekonomskog pada. I to značajnog. Bugarska i Rumunija stagniraju. Albanija je tek priča za sebe.

Ekonomski rast ima veze sa nizom drugih stvari, ali ne i sa ulaskom u NATO. S obzirom na stanje u kojem se nalazi EU, ni članstvo u ovoj organizaciji nam ne garantuje izvesnu ekonomsku budućnost.

Druga teza je da NATO predstavlja „garanta političke izvesnosti“, a treća već stara, bezbroj puta ponovljena: ukoliko Srbija uđe u NATO, moći će, ravnopravno sa ostalima, da rešava regionalne i svoje probleme, u suprotnom, o njenim interesima će odlučivati drugi. Ili, kako Drašković voli da kaže: „Ili ćemo biti za stolom, ili na meniju“.

Jedan je odgovor na dve iznete, međusobno povezane teze, a tiče se načina funkcionisanja NATO. Pre izvesnog vremena je istoričar Predrag Marković odgovorio na Vukovu ilustraciju, parafraziram: teško bi Srbija sedela za stolom, pre bismo dobili ulogu kelnera! I to je odličan opis okolnosti unutar NATO.

Ovom organizacijom suvereno upravljaju SAD. Često odluke donose u dogovoru sa najbližim saveznikom, Velikom Britanijom (mada se dešavalo i da Velika Britanija ne podrži ratne planove Vašingtona), a skoro uvek mogu računati i na podršku Kanade i to je prva grupa unutar NATO, jezgro ove organizacije.

U drugoj grupi su značajne evropske države: Francuska, Nemačka, Italija, Poljska, Španija i nezaobilazna Turska. Ove zemlje mogu u okviru NATO da donekle zaštite svoje interese, a kadre su i da definišu sopstvene ciljeve i izdrže pritiske SAD kada im je to u interesu.

SAD su još u Iraku pokazale da će intervenisati čak iako imaju problema sa državama iz ove grupe, mada najčešće gledaju da sve nesporazume reše dogovorima i donekle uvaže evropske partnere.

U trećoj grupi su svi ostali, a karakteristika ovih članica je da potpuno vojno i politički zavise od SAD. Vašington ih, zapravo, koristi i kao protivtežu državama iz druge grupe, kada ove pokušaju da sa određenom kontrainicijativom izađu protiv SAD.

Kada ste čuli da su neku inicijativu Nemačke ili Francuske, a koja je bila suštinski uperena protiv interesa SAD, podržali Litvanija, Rumunija ili Portugalija? Taj film nećemo gledati. Male članice NATO su, gledano iz ugla SAD, dužne da prate Vašington. Sada, da li je to u Iraku, Libiji ili Ukrajini, sasvim je svejedno.

To bi bila i sudbina Srbije. I u takvim okolnostima jedina je izvesnost da se mora slediti spoljna politika SAD. Bugari su lepo demonstrirali šta se dešava kada se sukobe američki i bugarski interesi. Naravno, odustaje se od bugarskih interesa. I onda se odustaje od Južnog toka, gasovoda Burgas-Aleksadropolis i nuklearke „Belene“. Pa će sada energente uvoziti iz SAD. Tankerima!

NATO je za SAD u istočnoj Evropi samo instrument za pravljenje regionalnog bezbednosnog kompleksa kojim će one upravljati. Nema tu ni večere, ni menija. Svakako, pratiti američku spoljnu politiku i učestvovati u njihovim intervencijama i misijama širom sveta prilično košta, što je momenat koji svi zaboravljaju. Iz našeg poreza bi odlazili novci na „uspostavljanje demokratije“ u Libiji.

Šta da radimo kada imamo, rasipa se na sve strane!

Na kraju, Drašković zaključuje kako je najveća prepreka ulasku u NATO ustavna preambula, koja je u suprotnosti sa realnošću. Ovome nije potreban poseban komentar, osim konstatacije da bi trebalo pažnju obratiti na mnoge „suprotnosti sa realnošću“. Posebno na procese koji se odvijaju u međunarodnoj politici i svetskom političkom sistemu.

Zapad više nema snagu da upravlja celim svetom, pa samim tim ni NATO ne može da se transformiše u „svetskog policajca“.

Velika kriza u kojoj živimo upravo je posledica neusaglašenosti želja SAD i njenih evropskih saveznika sa jedne, i realnog mesta na globalnoj pozornici koje mogu zauzeti, sa druge strane.

Zašto bi Srbija učestvovala u njihovom ratu, kojim pokušavaju da odbrane neodbranjivo?

Zašto bismo bili generator novih kriza i izazivači novih ratova? Pa još to sve i finansirali iz svog džepa?

Da li će nam možda zbog toga SAD oprostiti zato što su nas bombardovale?