Kad je država maćeha porodicama sa više dece

Kolika je verovatnoća da u jednoj kalendarskoj godini dobijete četvoro dece? U slučaju porodice Milićev – celih sto odsto! Nakon što je u januaru 2005. Milina Milićev rodila Jovanu, Milicu i Maju, ove trojke su, kako u šali kaže njihova mama, u decembru dobile – četvorku. Na svet je stigla njihova sestra Vanja.

Milina je jedna od 10.000 mama kod koje su trojke začete prirodnim putem, a Milićevi su jedna od 15.813 porodica u našoj zemlji koja ima četvoro mališana.

Iako su četiri devojčice unele neopisivu sreću i radost u ovu porodicu, Milićevi svaki dan vode borbu za puku egzistenciju – s obzirom na to da su sestrice provele 43 dana u porodilištu kako bi dostigle punu težinumoralesu da budu hranjene veštačkim mlekom za koje su roditelji izdvajali oko sto evra mesečno. Istu sumu morali su da daju i za tri, odnosno četiri pakovanja pelena. Danas samo za najosnovnije potrebe – garderobu i ishranu, mesečno izdvajaju između 50.000 i 60.000 dinara.

„Dnevno se popije tri litre mleka i tri jogurta i pojede tri kilograma hleba, mesa, voća i povrća. Pošto devojčice ne mogu međusobno da nasleđuju obuću i odeću, stalno moramo da im kupujemo novu garderobu“, objašnjava ova mama.

Od momenta kada su devojčice stigle na svet, suočeni su sa maćehinskim odnosom države. Osim roditeljskog dodatka, koji stiže na adresu svih mama i tata bez obzira na visinu primanja, porodica Milićev nije dobila nikakvu stimulaciju za svoju višečlanu porodicu.

Iako Milina nije bila zaposlena kada su bebe rođene, plata njenog muža bila je bukvalno nekoliko dinara viša od predviđenog cenzusa za dečji dodatak. Danas je zbir njihovih primanja nešto veći od 80.000 dinara, što ih opet čini nekonkurentnim za dobijanje socijalne pomoći.

– Neko će možda reći da su to „fina primanja“ ali ako imate na umu da nam je škola nedavno samo za četiri ekskurzije tražila 100.000 dinara, shvatićete šta mi (ne)možemo da priuštimo našim devojčicama od plate – kaže Milina Milićev. Za deset godina devojčice nijednom nisu videle more.

„Kad smo ih upisivali u vrtić, ponudili su nam da ih upišu u tri različita vrtića, iako je propisano da se deca, a naročito blizanci i trojke, nikad ne razdvajaju. Nakon nekoliko meseci administrativne bitke sa Ministarstvom prosvete uspela sam daobezbedim besplatne udžbenike za devojčice. Nedavno nas je saobraćajni policajac kaznio jer su na zadnjem sedištu sedele četiri devojčice, sa obrazloženjem da je auto registrovan za pet osoba. Kada ga je moj suprug, vidno iznerviran i ponižen, upitao: „Koje dete želite da izbacim iz kola?“ uniformisano lice kratko je odgovorilo: „Po vašem izboru“. Još uvek pamtim sličnu mučnu situaciju sa taksistom koji nam je za vožnju do Doma zdravlja tražio dupli iznos od uobičajene tarife. Kad smo se pobunili, drsko nam je odgovorio: „Imali ste para za vantelesnu oplodnju, a nemate za taksi”, s gorčinom se seća Milina.

Zbog činjenice da u životu višečlanih porodica ima i ružnih epizoda, roditelji ovih mališana osnovali su pre tri godine Udruženje blizanaca i trojki. U njega je do danas učlanjena 301 porodica sa troje dece, 76 porodica sa četvoro dece i pet porodica koje imaju petoro mališana. Podaci Republičkog zavoda za statistiku govore da 99.368 porodica u Srbiji gaji troje dece, njih 15.813 ima četvoro mališana, a petoro – 5.264 porodica.

U udruženje je učlanjena i porodica Kostelnik iz Vrbasa koja ima petoro dece i – stambeni kredit u švajcarcima. Tu su i Milenkovići, roditelji čuvenih četvorki iz Niša, kao i Đorđe Stanisavljev, samohrani otac troje dece iz Zrenjanina. Svi se oni nadaju da će političari ispuniti obećanje koje obično daju u predizbornoj kampanji – da će država konačno početi finansijski da pomaže  porodice sa više dece.

NAJLEPŠI ROĐENDANSKI POKLON

„U početku sam ih razlikovala po kilaži, jer su moje devojčice težile između kilogram i trista grama i dva kilograma. Onda sam počela da ih razlikujem po crtama lica – Jovana je imala najprćastiji nos, Milica najveće obraze, a Maja sitnu, filigransku građu. Međutim, vrlo brzo sam shvatila da ih nikad neću pomešati zbog njihovih različitih karaktera i međusobnih odnosa. Milica i Maja, koje su u stomaku bile isprepletane, stalno su tražile zagrljaj one druge, a Jovana je od dolaska na svet bila individualackome je prijala samoća“, priča Milina i dodaje da su trojke bile najlepši poklon za njen 24. rođendan, koga je proslavila u – porodilištu.

Katarina Đorđević

_ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ 


PETO DETE - ŠEST KRST

Kada se evropska sklonost apsurdu, od koje su Kafka i Beket stvorili literarne opuse, poveže sa domaćom, nušićevskom i domanovićevskom – to se zove implementacija.

A kada se krene sa „implementacijom“ – nema čuda koje nije moguće.

Koliko li se puta samo čula kuknjava zbog toga što Srbijom vlada bela kuga!? Čak se i Nenad Prokić, zvani Prokus Maksimus, inače zakleti neprijatelj naroda i teritorija – nedavno setio da se opštenarodnom narikanju pridruži.

Bela kuga zaista jeste pošast srbskog i ne samo srbskog nego i većine drugih evropskih naroda. Inače je karakteristična za društva blagostanja, kao dokaz da dobro i zlo najčešće idu zajedno. Srbi su, međutim, kao i ostali Sloveni, uspeli da sjedine dva zla – belu kugu i siromaštvo.

Kako siromašno društvo može da se bori protiv nečega sa čim ni bogato ne može na kraj da izađe?

Teško.

Ali, to nipošto ne znači da se boriti ne treba.

Jedan od najlogičnijih i najjednostavnijih načina borbejeste državna finansijska pomoć porodicama koje imaju mnogo dece.

I – šta se tu događa?

Pre neki dan na televiziji gledam prilog o ženi koja je dobila peto dete. Država, koja joj je za ostalu decu barem mršavo pomagala – za peto, kaže, neće!?

Razlog zašto neće, ona, to jest država, oličena u svojim mucavim portparolima, nije u stanju da objasni.

Tačnije – objašnjava nadugo i naširoko, kao čovek koji ne zna šta bi rekao. I umesto jednog, daje više različitih odgovora, kao čovek koji laže, pa nevešto pokušava da svoju laž zabašuri.

Jedan od odgovora je, tako, da je neko svetsko pravilo, kojeje, je li, kod nas „implementirano“, kako za ženu nije zdravo da rađa više od četvoro dece. Pa je, pošto je već zdravlje izložila opasnosti, izostankom finansijske pomoći, biće, treba dodatno kazniti!?

A drugi je kako je naša država siromašna pa više od četvoro dece ne može da pomaže!?

Ovaj argument, koji bi, iako nehuman,imao smisla u mnogoljudnoj Indiji, u zemlji sa belom kugom prevazilazi logiku nadrealističke poezije.

Ili – hajde da budemo bukvalni, pa da i državni portparoli mogu da nas razumeju: Kad bi većina srbskih porodica imala po četvoro dece, sa tim argumentom bi moglo da se žestoko spori. Pošto nije tako, nego je dvoje dece po porodici ideal visokog priraštaja, reč je o idiotizmu sa kojim je svaka razložna polemika nemoguća.

Vladimir Kecmanović,