Ekskluzivno: Podela Jugoslavije počela u Argentini!

„Večernji list" objavljuje i seriju ekskluzivnih fotografija do sada nepoznatog „starog Pavelića" koje, kako nam je rečeno u uredništvu lista, izazivaju nezapamćeno interesovanje u Hrvatskoj. Ono što bi našu javnost danas moglo da zanima više od izveštaja američkih agenata Vilijama Govena i Luisa Kaniglija sa sve „preporukom da se Pavelić nikako ne isporučuje Titovoj Jugoslaviji", jeste šokantan dokument da je „Pavelić s Amerikancima pregovarao o preuređenju Jugoslavije posle Tita". Naročito ako se na pisanje zagrebačkog dnevnika nadovežu ekskluzivna dokumenta iz Dosije Udbe predratnog predsednika Vlade Milana Stojadinovića, koja su u posedu Pressmagazina. Onda postaje jasno da sporazum Pavelić-Stojadinović iz 1954. više nikako ne može biti dogovor dvojice izlapelih emigrantskih lidera, već temelj o kojem će se razgovarati u Karađorđevu 35 godina kasnije.

 

Milana Stojadinovića niko nije bolje opisao od agenata Udbe dajući mu - na početku njihove saradnje 1952. godine - konspirativno ime „Mercedes". Jer, tri puta ministar finansija, dva puta predsednik vlade i ministar spoljnih poslova, jedan od najbogatijih Srba u istoriji, nesumnjivo najveća politička i ekonomska ličnost predratne Jugoslavije, a posle rata osnivač čuvenog „Ekonomista", savetnik Perona i jedini neamerikanac član svetskog borda Rotari kluba. Bio je zaista - srpski Mercedes.

 

To je čovek koji je uspeo da prevari Nemce. Gestapo će tek 1942. tužno zaključiti da je Stojadinović sve vreme „engleski čovek".

 

To je čovek koji je dve godine u Buenos Ajresu sarađivao s najpoznatijim komunističkim obaveštajcem Boškom Vidakovićem, direktorom SID-a. Trebalo je da mu pomogne u hvatanju Ante Pavelića, ali je u poslednjem trenutku otkačio i Boška i komuniste, kako bi s Pavelićem u svojoj kući potpisao dogovor o razgraničenju Srba i Hrvata; toliko sličan famoznoj salveti po kojoj su crtali Tuđman i Milošević, rušeći Titovu Jugoslaviju u Karađorđevu.

 

Da li su Stojadinović i Pavelić bili toliko dalekovidi ili iza političkog dogovora dvojice najvažnijih ljudi hrvatske i srpske emigracije stoji CIA? To i danas verovatno zna samo CIA, tek, Pressmagazin posle toliko godina u dosijeu Milana Stojadinovića pronalazi njegovu pretnju jugoslovenskom konzulu koji se predstavlja kao Karlos, nakon što mu posle dve godine „saradnje" još nije pušten brat Dragomir iz zatvora u Beogradu.

- Od mene mogu da duvaju topli i hladni vetrovi - zapretio je Stojadinović. I već nedelju dana kasnije napustio dogovor s komunističkim vlastima, osvanuvši sa sve slikom na naslovnoj strani u novoosnovanom hrvatskom emigranstkom listu „Izbor".

Novinar ga predstavlja kao „velikog i simpatičnog Srbina", pri čemu se u Stojadinovićevoj kući „ispijaju naša hrvatska i srpska šljivovica".

 

- Ono što ja tražim za srpski narod ne mogu da ne priznam i hrvatskom narodu. To stanovište zastupao je i moj veliki učitelj Nikola Pašić još za vreme Prvog svetskog rata, kada se prvi put povela reč o stvaranju zajedničke države Srbije i Hrvatske.

Uostalom, ideja o stvaranju Jugoslavije nije ponikla kod nas u Srbiji, već je došla kao import iz vaših hrvatskih krajeva. Bila je greška što onda nije Hrvatima dato ono što im, po mom mišljenju, sada treba dati - kazao je Milan Stojadinović.

 

- Eventualni sporazum je jedini način da se konačno stane na kraj međusobnom uništavanju - nastavlja Stojadinović, i dodaje: - Jer Srbi i Hrvati su stotinama godina živeli u posebnim državama i uvek u najboljem prijateljstvu, te sam siguran da ćemo opet biti upućeni jedni na druge i pomagati se u obrani zajedničkih interesa.

Analitičari među srpskom i hrvatskom emigracijom odmah su procenili da je samo pitanje vremena kada će dvojica „bivših" da se nađu za pregovaračkim stolom. Stojadinović je to već znao. U pojedinim emigrantskim listovima, koje je spoznorisao, pojavljivali su se naslovi: „Sviće na Drini" ili „Mir na granicama Srbije i Hrvatske".

Krajem 1954. i Pavelić daje intervju „Izboru". Na sva usta hvali „političku mudrost dr Stojadinovića" i najavljuje potpisivanje „povijesnog sporazuma" uz konstataciju kako je „i kod naroda u Srbiji, te kod njegovih poštenih sinova u tuđini sazrelo mišljenje da je Jugoslavija, posebno ona prva, bila nesreća za oba naroda".

 

I dok su se Pavelić i Stojadinović međusobno častili komplimentima, ispijali „hrvatsku i srpsku šljivovicu", porodično se posećivali i jedan drugog nazivali „najvećim sinom" hrvatskog, odnosno srpskog naroda, njihovu emigrantsku sabraću sve je više kopkalo pitanje: šta, zapravo, stoji iza ovog političkog domunđavanja i „izliva nežnosti" među dojučerašnjim smrtnim neprijateljima? Danas shvatamo da je to u stvari bila američka obaveštajna služba, koja je Milanu Stojadinoviću i ekspresno rešila oslobađanje brata (Dragomir stiže u Argentinu već 1955. iako mu je Karlos tvrdio da to neće biti moguće dok im ne da neki trag do Pavelića).

Stojadinović ne samo da nije dao trag, već se sada očigledno rugao Udbi pozivajući Pavelića u njegovu kuću u Buenos Ajresu da potpišu „smrt Titove Jugoslavije". Posle večere povukli su se u jednu sobu gde su sat i po razgovarali u četiri oka. Niko tačno ne zna o čemu se pričalo i da li su uopšte stavljeni potpisi na dva primerka teksta sporazuma koji je Stojadinović držao u džepu sakoa, tek delovi sporazuma objavljeni su u emigranstkim novinama.

 

Prema sporazumu dvojice „lidera" u emigraciji Hrvatska bi ostala u okviru avnojevskih granica, a Bosnu bi podelila sa Srbijom, granicom koja bi išla rekama Bosnom i Neretvom.

 

- Nama Sarajevo, vama Banjaluka koja je, doduše, srpska, ali za ljubav mira učinili bismo taj ustupak, a kao protivuslugu tražićemo Dubrovnik - govorio je Stojadinović.

Mada se to vešto prikrivalo, detalji sporazuma Pavelić - Stojadinović procureli su u javnost posle jedne emigrantske sedeljke kod izvesne gospođe Maštrović u Buenos Ajresu. Ovom prijemu prisustvovao je i hrvatski sveštenik i publicista Đuro Baloković, koji je kasnije napisao: „Jedne večeri okupili smo se u salonu gospođe Maštrović, kada se pojavio i dr Stojadinović.

 

U opuštenoj i šljivovicom podgrejanoj atmosferi, Stojadinović je prvi put nagovestio osnovne odrednice sporazuma s Pavelićem, naglasivši da prva tačka glasi: „Vođstvo Srpske radikalne stranke, koja je najjača srpska stranka, priznaje pravo Hrvatima na sopstvenu državu". Kada se povela reč o najvažnijem pitanju - budućim granicama, Stojadinović je objasnio da će „definitivne granice odrediti srpska Narodna skupština, odnosno hrvatski Sabor".

 

- Gospodine predsedniče - primetio je Baloković - kao što vam je poznato, ne postoji ni Hrvatski sabor ni srpska Narodna skupština. Titove republičke parlamente ne priznajemo ni mi, a ni vi. Ako bi došlo do raspada Titovog režima, moralo bi odmah da se uredi privremeno razgraničenje kako bi se izbegli tragični nesporazumi iz 1941. godine!

 

Stojadinović je odgovorio: „Pavelić i ja smo mislili o tome. U Hrvatskoj bi se ta granica ‘pokrivala' s granicama sadašnje Republike Hrvatske. Bosnu ćemo podeliti po pola, i to tako da granica ide rekama Bosnom i Neretvom. Zatim: nama Sarajevo, a vama Banjaluka. Doduše, zapadna Bosna je u većini srpska, ali mi ćemo učiniti taj ustupak u interesu mira. Zato ćemo od Hrvata tražiti protivuslugu - da nam vrate Dubrovnik!"

 

Baloković je zaprepašteno zaustio: „Ali, gospodine predsedniče, pa vi znate da je Dubrovnik hrvatski."

- Naši kažu da je srpski - nastavio je mirno Stojadinović. - Bilo kako bilo, nama Srbima treba jedan širok izlaz na more i jedan grad zapadnoevropske kulture. Inače će Srbija zauvek ostati mala kontinentalna provincijska zemlja. Srbi koji bi ostali u Hrvatskoj neka se zovu pravoslavnim Hrvatima, ili neka ostanu, ako hoće, Srbi. U jednoj pravoj demokratiji to, uostalom, i nije problem.

Formiraćemo komisiju koja će na jedan ljudski i miran način sprovesti razmenu stanovništva i dobara. Seljaci iz Hrvatske koji hoće u Srbiju dobiće kuće i imanje otprilike u istoj vrednosti, i obratno. Za radnike i činovnike seoba nije nikakav problem.

 

Govoreći o sporazumu s „prijateljem Pavelićem", Stojadinović je ocenio da će posle „skorog pada Titovog režima" svetske sile odrediti privremene granice.

Stojadinovićeve ocene bile su zbog svega ovoga kao bomba, posebno među hrvatskom emigracijom. Pripadnici HSS-a nisu hteli ni da čuju o nekakvom sporazumu sa Srbima i žestoko su se okomili na Pavelića, nazivajući ga izdajnikom: „Ranije je prodao Dalmaciju, a sada trguje i Bosnom i Dubrovnikom", grmela je brojna emigracija. Istovremeno, u Pavelićevom „Hrvatskom domobranu" taj sporazum su veličali kao „plod političke mudrosti poglavnika".

 

Da bi stvar isterao do kraja, Baloković je zatražio od Pavelića da se konačno izjasni o sporazumu. Pavelić nije bio voljan da razgovara o tome, ali nije poricao da je sporazum sa Stojadinovićem postignut. O Stojadinoviću je rekao: „To je jedan pošten i pametan srpski političar koji je shvatio da se sa Hrvatima može razgovarati ako im se prizna pravo na državu."

 

O tome kako zamišlja podelu Bosne takođe nije želeo detaljnije da priča. Samo je rekao: „Ako Srbi i Hrvati žele da se sporazumeju, ni jedni ni drugi ne bi smeli da insistiraju da celokupna BiH pripadne samo njima."

Dubrovnik je bio jedina sporna tačka „sporazuma Pavelić - Stojadinović". Dok je Stojadinović govorio o Dubrovniku kao činjenici budućnosti, Pavelić je tolerantno najavio mogućnost slobodne odluke (plebiscita), pa čak i samostalni Dubrovnik.

 

Tek 1960. godine, nekoliko meseci posle Pavelićeve smrti u Madridu, Stojadinovića je u Buenos Ajresu posetio stari poznanik Branko Pešelj, predratni sekretar vođe HSS-a Vlatka Mačeka. Pešelja je, naravno, interesovalo da li je uopšte bio potpisan „sporazum Pavelić - Stojadinović" o mirnom razlazu Srba i Hrvata i osnivanju njihovih samostalnih država.

 

- Istina je - odgovorio je Stojadinović. - Ja sam s Pavelićem bio u najboljim političkim i prijateljskim odnosima. Naše su se porodice međusobno posećivale. Na Pavelića sam gledao kao na najsposobnijeg hrvatskog političara i zato sam smatrao umesnim da se sa njim sporazumem.

 

- Na kakvoj osnovi je bio načinjen vaš sporazum - interesovalo je Pešelja.

- Na vrlo jednostavnoj. Miran razlaz Srba i Hrvata. Svi hrvatski krajevi da se pripoje Hrvatskoj, a svi srpski Srbiji. Kad već ne možemo da budemo članovi jedne državne zajednice, zašto da ne budemo dobre komšije - rekao je dr Milan Stojadinović.

- Znači - bio je uporan Pešelj - vi BiH smatrate srpskom zemljom?

- Slušajte, Pešelju, ja sam učenik Nikole Pašića i boriću se za ujedinjenje svih srpskih zemalja i krajeva... Valjda ne mislite da sam ja manje dobar Srbin od Pašića.

 

 

Pavelićev beg iz Zagreba bio je pripreman puno pre sloma NDH. Dokumentacija kojom se koristio za beg, „ausvajs", izdata je u Gracu, u Konzulatu NDH, u avgustu 1944. (verovatno je bila antidatirana), a glasila je na Antona Serdara. Za razliku od poznatih snimaka na kojima se kamuflirao brkovima i bradom, na novim slikama prvi put se vidi Pavelić samo s brkovima i alpskim šeširom.

 

Dokument koji objavljuje „Večernji list" pokazuje da se Pavelić u vreme skrivanja u Austriji ozbiljno pripremao za razgovor s američkim obaveštajcima. Memorandum je Pavelić diktirao na brzinu. Na prvoj stranici dokumenta stoji rukom dopisano: „Samo kao vodič pred američkim okupacionim trupama".

 

Prema postojećoj dokumentaciji, Pavelić se skrivao po austrijskim manastirima. Jugoslovenski obaveštajci 1946. pripremili su sve za hapšenje „državnog neprijatelja broj 1". Međutim, Pavelić je misteriozno nestao iz Austrije. To nije mogao da učini bez pomoći Amerikanaca, jer je sedište američke obaveštajne službe bilo upravo na severu Austrije, u gradiću Zel Am Si. Deo klera privrženog ustaškom pokretu skrivao je mnogobrojne ustaške lidere, ali Pavelića ne bi mogao da sakrije da nije bilo ključne pomoći obaveštajnih službi zapadnih sila. Prema dokumentima koje objavljuje „Večernji list", Pavelića su od 1945. do 6. novembra 1948, kada italijanskim parobrodom „S/S Sestriere" plovi u Argentinu, u stopu pratili saveznički obaveštajci.

 

 

U velikom izveštaju iz 1947, agenti američke obaveštajne službe kažu da je „subjekt" „nasilni hrvatski nacionalista, a da su mu Srbi iz osvete pobili sve članove porodice, pa je postao još radikalniji i stao na čelo ustaškog pokreta". Navode da se bio oženio „Jevrejkom s kojom ima dve ćerke i sina". Fanatični je protivnik Srba i, tek nešto manje, pravoslavlja.

 

Spominju i priče o „blagu" koje su odvezle Pavelićeve snage iz Hrvatske. „Britanski potpukovnik Džonson nadzirao je ulazak dva kamiona imovine Katoličke crkve u britansku okupacionu zonu. Kamioni su, zatim, u pratnji većeg broja sveštenika i britanskog oficira, ušli u Italiju i otišli na nepoznatu lokaciju." Agenti pišu da „blago" služi za finansiranje hrvatskog pokreta otpora u Jugoslaviji (spominju se general Boban i krstaši). Zaključuju da Paveliću „sigurno pomaže neko moćan". Navode razloge zašto ga ne treba izručiti Jugoslaviji: „Pavelić je borben, fanatičan, smatra da će se vratiti kao heroj, zato uživa zaštitu Vatikana te, s obzirom na to da se od Titovog režima ne može očekivati da će ikome pružiti pravedno suđenje, subjekta ne treba predati sadašnjem jugoslovenskom režimu... izručenje bi samo oslabilo snage koje se bore protiv ateizma i pomoglo bi komunizmu u njegovoj borbi protiv crkve".

Vilijam Goven i Luis Kaniglija, ipak, nisu nesvesni njegovih zločina: „Pavelićevi zločini u prošlosti ne mogu biti zaboravljeni, ali mogu mu suditi jedino Hrvati predstavljeni hrišćanskom i demokratskom vlašću", pišu agenti i objašnjavaju da je to stav Vatikana.