Kozak dojahao do obale Dunava

JIHAL kozak za Dunaj..." kaže pesma. A u Čerević, selo na obali Dunava u Sremu, "dojahao" je prvi kozak posle gotovo jednog veka. Istine radi, Saša Vujić, Sremac iz Čerevića koji je svoju ljubav prema Rusiji, kozačkoj tradiciji, moralu i pravoslavlju, ostvario tako što je postao - kozak, i nije morao daleko da jaše. Kozak i kozački jesaul, ataman za Vojvodinu, postao je u Beogradu.

U Beogradu je, naime, sedište Ambasadorske kozačke stanice "Svetosavske", sastavnog dela Centralne kozačke vojske Rusije, organizacije koja deluje pod patronatom ruskih državnih organa, i čiji je ataman čin dobio ukazom predsednika ove velike zemlje. U Beogradu je, pre tri godine, posle mnogobrojnih provera, Vujić uvršten u redove kozaka. Zasad je jedini u Vojvodini, ali najavljuje da će se Donskim, Kubanjskim, Zaporoškim i Sibirskim, uskoro pridružiti i Dunavski kozaci.

- Ulazak u redove kozaka doživljavam kao veliko priznanje, ali i isto takvu obavezu - priča Vujić, obučen u elegantnu, jesaulsku (majorsku) paradnu tamnoplavu uniformu, sa crvenim detaljima, srebrnim širitima i oznakama kozačke organizacije na rukavima. - Kao kozak, moram pre svega da vodim računa o kodeksu, koji kao prvu tačku kaže da su čast i dobro ime za kozaka važniji od života. Svaki kozak, a posebno mi, koji smo privilegovani da kozaštvo kao svojevrsni ambasadori predstavljamo u zemljama van Rusije, moramo striktno da poštujemo ovo pravilo.

Vujić objašnjava kako su kozačke organizacije do sada, van Rusije, osnovane samo u Srbiji i Crnoj Gori, i da je pokušano sa osnivanjem u Rumuniji.

- Iako su kozaci pre svega ratnici naša prva uloga jeste da kulturno i ekonomski povezujemo dva bratska naroda - Ruse i Srbe - objašnjava Vujić. - Takvu našu ulogu podržava i ambasada Rusije, koja nas angažuje kao počasnu gardu u gotovo svakoj prilici, a takođe i pravoslavna crkva. Samim tim, imao sam čast da budem u počasnoj gardi kada je u Srbiju dolazio patrijarh moskovski i sve Rusije Kiril. Tada smo bili postrojeni dok je obilazio obnovljenu nekropolu Rusa u Srbiji. Naš stroj je obišao i kada je otkrivan spomenik caru Rusije Nikolaju Drugom. Tada su nam "kolege" bili gardisti Vojske Srbije, u uniformama iz Prvog svetskog rata.

Da priča o kozacima nije strana u Vojvodini, kako kaže Vujić, najbolje potvrđuje to što stariji stanovnici ove pokrajine dobro pamte kozake koji su došli upravo posle revolucije u Rusiji.

- Poznato je da je u Sremskim Karlovcima bio štab slavnog generala Vrangela, kneza koji je nosio isključivo kozačku uniformu - podseća Vujić. - Manje je poznato, međutim, da je kozaka bilo dosta i u Šajkaškoj, u Čurugu, u Žablju, Gospođincima... Uz to, kada se pogleda da su, posle seoba Srba u Rusiju, o kojima je pisao Crnjanski, čak tri generala, predvodvodnika kozačke vojske, bili srbskog porekla, jasno je koliko smo povezani...



UMESTO KONJA "LADA NIVA"

KADA se pomene kozak, neminovno se pomisli i na konje. Vujić, u šali, kaže kako konja, u njegovom slučaju, menja "lada niva", ali objašnjava kako je, pre nego što je postao kozak, ipak, u selu prošao kroz školu jahanja.

POČASNA STRAŽA

KOZACI iz Srbije dobili su značajnu ulogu i prilikom donošenja blagodatnog ognja iz Jerusalima u Beograd. Počasna straža kozaka, među kojima je bio i Vujić, u špaliru je dočekala fenjer sa blagodatnim ognjem, koji je, u isto vreme kada i u Hram Svetog Save, unet i u Ruski dom. Odatle je oganj, takođe u pratnji kozaka, prenet u Hram Svete Trojice, rusku crkvu u Beogradu.

KOZAKINJE

RANIJE nezamislivo, ipak je postalo moguće, tako da među kozacima sada ima i žena - priča Vujić. - Mi u Srbiji imamo jednu kozakinju, a još jedna je u stanici Crnogorskoj.

ČASNI KRST

VUJIĆ je, kao kozak, iako je napunio 50 godina, fizičku spremnost pokazao i prošle godine, na Bogojavljenje. Tada je, kao najstariji, bez nekih ozbiljnijih priprema, učestvovao u plivanju za časni krst, na Dunavu u Sremskoj Kamenici.