Ratni heroj bez medalje

Krsta Vasilija Nikolić (1896–1994), uvek se predstavljao onako kako je naučio u vojsci: srbski vojnik iz sela Ljubatovica kod Bele Palanke. Regrutovan je sa tek napunjenih 18 godina i posle brze obuke upućen je kao popuna u već desetkovane srpske divizije sa kojima će preći Kosovo, Albaniju i posle oporavka na Krfu i Bizerti, obreo se na Solunskom frontu.

Ratna mobilizacija ga je prerano odvojila od kuće i prvi put je video veći grad – Niš tek na regrutaciji i odmah je bez ikakve obuke upućen u svoj puk na Kosovu. Vojsku je prihvatio kao porodicu gde su njene starije članove zamenili podoficiri i oficiri koje je odmah počeo bespogovorno da sluša.

Dani na borbenoj liniji tekli su monotono: odlazilo se na liniju fronta, prepucavalo sa Bugarima, neoprezni su dobijali kuršume kada bi pokušavali da uklone bodljikavu žicu ispred rova, poginule i ranjene su izvlačili bolničari, a preživeli bi se vraćali u logor, jeli i nastojali da se ispavaju do sledećeg odlaska na stražu. Imao je sreću da preživi svu tu golgotu i da se među prvima vrati kući zahvaljujući starešinama. Dobio je sva naša i francuska priznanja, a izmakla mu je samo medalja za hrabrost i o tome je pričao sa dosta humora, smatrajući da je najveća nagrada što je izneo živu glavu.

„Bilo je jedno ovakvo (pokazuje rukama ovalno) brdo i šuma: sve su toj bili rovovi, sve zemunice, ispokrivane, uređene. Tu smo dugo vreme bili na stražu. Ja sam bil u bombaško odelenje za osiguranje. Jedan dan Bugari iznenadno napali, naši pobegli, a ja sam se bio zamajao oko bombe i nis’m čuo naredbu za odstupanje. Kad se obrnu da vidim ima li nekoj, ima li ga moj najbolji drug Arsenije iz Gornji Milanovac (’nema ga zaboravim ni na ovaj, ni na onaj svet – toliko mi je dobar drug bio’), viknu : ’Arse! Arse!’ Tišina! Kad se podigo da vidim kude je, a ono Bugari već upadaju u rov, naši već pobegli 300–400 metra, a ja sam, jadnik, sam. Kude ću, mislim se, ako me uvate: ima me oderu ko jare! Jasno mi da mora da poginem – nema predavanje: ću se bijem dok mogu! A bil sam rasporedil pred sebe celu seriju bombe – 10 komada kol’ko su bile upakovane i sve mogu da i’ upalim dok dotrče dušmani, a zadnju ću trgnem kad dojdu da me uvate da odletim i ja, i oni. Kad tako smisli, toj mi dade jaku snagu, te poče da vrljam bombe: Udri, udri, udri!”

Pa nastavlja deda Krsta svojim lokalnim govorom:

„Za toj vreme, naši sreli pomoć što im pratena da održe front, a čuli i da se puca u rov, pa se vrnu. I teti ga uripi Arsa u rov: ’Jao, bre, Krsto, što ne begaš s nas kad si čul komandu, nego te Bugari teoše zakolju kao prase!’ –’A bre, Arso, što mi ne reče?’ ’Ma ja te zovem, a ti nećeš da pođeš!’– ’Ma, nis’m te čuo, ja bi te pretekao!’

Sluša toj narednik, pa mi kaže: ’„Ne, bre, Krsto – ne smeš da govoriš tako...’“ i reče mi kako da pričam.

I narednik mi tako ispriča, ispriča i „zr, zr” – zove komandant Ante: „Daj najdi te vojnike što su ostali u rov!” On pravio račun za ceo vod, nije znao da sam bio sam. I dok idemo, narednik me uči da budem kao Crnogorac: „Gospodine majore, mi treba da se borimo kao lavovi da oslobodimo naš narod, ili da izginemo. Naša braća i sestre, naši očevi i majke silno pište pod okupaciju i mi mora da i’ oslobodimo, ili je bolje da izginemo, da nas nema”. I ja tako ispriča na majora, kad pa ’zr, zr’ – zove komandant puka pukovnik Mitar Nikolajević. I ja mu ponovim isto što me beše naučil narednik. A komandant puka mi kaže: ’E, moj Nikoliću, da smo imali 100 takvih vojnika, mi bi Srbiju oslobodili još pre godinu dana!“

Projde nekoje vreme i traže se koji su odlikovani, te se smenimo od položaj. U te borbe i na druga mesta na front koji je držala naša divizija 12 duša su bili odlikovani.

Pročitaše neki spiskovi, pa i moje ime: ’Krsta Vasilija Nikolić’. ’Ja!’ Deset duši da su bili bolji od mene i imali su prilike da se pokažu: bili su mitraljesci, na po opasna mesta od mene. Kad se jed’n pobuni: „Kako jedno pile odlikujete, a ja što sam izneo mitraljez na brdo – ništa”!

Nastade galama, onima rasporediše odličja, a za mene kazuju: ’Nikoliću, probaj, opravdaj da ga istina zaslužuješ!’”

Ubrzo je nastupio proboj Solunskog fronta, ljute bitke za Pelagoniju i Kosovo, Krstin puk ponovo gazi Albaniju i izbija na Skadar i povratak preko planina do Prištine. Tu su komande dobile pravo da pojedince demobilišu pre vremena. Krstine starešine su uzele u obzir njegovu mladost, poslušnost i sve što je preturio preko glave, pa su mu dozvolili da ide kući. Srećan, za medalju nije ni pitao.

Bora Rajković,