Povodom 75. godišnjice smrti Mihaila Bulgakova

Pre  75 godina (1940.)    umro je veliki ruski pisac,  po mnogima i najveći u drugoj polovini XX veka,  Mihali Afanasijevič Bulgakov (1891-1940)    koji je tako potresno opisao tragičnu ephu rata i revolucije.

Njemu dajemo spomen ovu.

Zašto je Bugakov hteo da digne ruku na sebe i tako ode iz života?

Zbog čega se spremao da napusti zemlju i emigrira?

O čemu je s njim telofonom razgovarao Staljin?
I kakvu je čudnovatu i zlokobnu ulogu u njegovomn životu imao Moskovski Hudožesntveni Akademski Teatr (MHAT)?

Bulgakov i Hudožestveni teatr

Odgovore   na ova pitanja dao je Anatolij Smeljanski,  doktor estetike,  kulturolog,  rektor Škole – studija MHAT  u svojoj knjizi „Mihail Bulgakov i Hudožesntveni Teatr“ objavljenoj 1986. g.,  a u drugom izdanju publikovanom tri godine kasnije (1989.)  štamapni su neki novi podaci,  pa je tako celo jedno poglavlje u njoj posvećeno razodoblju 1930-ih godina u životu velikog pisca.

Kasnije  su  štampane razne  publikacije, koje su bacile više svetla na to razdoblje,   a u nekim od njih su objavljeni  i materijali iz samo delimično  pristupačnih arhiva KGB. 

Prvi put u stanu Buglakova 1962. g.

Kulturolog Smeljanski je prvi put  došao u stan Bulgakova 1962.  kad je ceo arhiv genijhalnog pisca    još uvek bio u nekadašnjem njegovom  prebivališti i o njemu se svesrdno brinula piščeva  supruga  Jelena Sregejevna.

Nakon godinu i po dana od tada, ona mu poverava rukopis „Majstora i Maragrite” prekucan pisaćom mašinom ostavivši ga nasamo sa romanom. 

-Kad sam ga pročitao,  preplavilo me je ushićenje,  ali istvoremeno i strah,  pa je prvo što sam kazao Jeleni Sergejevnoj bila bojazan da ovo delo nikad neće štampati.

„Ne,  odgovorila je ona,  ’štampaće’!
 
I ja sam tada ugledao vatru u njenim očima slično onim koje su plamtele  u omiljenim junakinjama Bulgakova- seća se Smeljanski.

Čitaoci sami kompletirali punu verziju „Majstora i Margarite” ubacivanjem fragmenata koje je cenzura bila izbacila 

Prvi put je roman štampan u časopisu „Moskva“ 1966,  a cenzura je iz njega izbacila nepodobne fragmente,  koji su posle počeli da ciurkulišu prestonicom umnožavani samizdatom. 

Danas je u to teško poverovati,  ali čitaoci su sami komletirali punu verziju „Majstora  i Margarite” umećući  tekst štampan  „Moksvi” fragmente koje je cenzura bila odbacila. 

Anatolij Smeljanski dalje priča kako je u domu Bulgakova u kojemu je živela njegova suprpuga Jelena  Sregejevna sve do svoje smrti 1970.  pročitao   sve što su o velikom piscu pisali njegovi savremenici-sam Mihail Afanasijevič je izrezivao članke iz novina i časopisa i lepio ih u album. 

Po tom  debelom albumu može  se  pratiti istorija njegovih muka, patnji i neprjatnosti  u  odnosima sa MHAT-om. 

Stravična lektira.

U pismu koje je u martu 1930,   poslao  Staljinu i Vladi SSSR-a Bulgakov je napisao   kako  je za  10 godina  njegovog  književnog rada u sovjetskoj  štampi izašlo,  precizirao je,  301 odziv na njegovo stvaralaštvo.

I 298 od njih su bili neprijateljski-posprdnog sadržaja,  a samo tri pozitivana, mada nije jasno šta je on podrazumevao pod  tim pozitivnim odzivom.

Posle samoubistrva Majakovskog

Zbog čega mu je Staljin telefinirao posle tog pisma?

Da li je moguće da se bio uplašio pošto se nekoliko dana pre toga ubio Majakovski?

Po rečima  Smeljanskog,  Staljin mu  nije odmah telefinirao nakon što je dobio pismo,  nego je to učinio tek  tri sedmice kasnije.

Možda je Staljin osećao potrebu da nekako ugasi užas koji je nastao u zemlji nakon pogibije  Majakovskog,  pesnika revolucije. Iz infornacija koje su mu podnosili službe bezbednosti, hazjajin je stekao uvid u fanatastične razmere  reakcija u narodu na smrt Majakovskog,  pa je uspaničen,  eto,  tovariщ Staljin pozvonio Bulgakovu i spasio ga. 

Kako navodi autor monografije o Bulgakovu,  sada je jasno  da Majkovskog nije satro Staljin,  nego su to uradili rapovci,  članovi Ruske asocijacije proleterskih pisaca,  koji su imali neskrivene ambicije da rukovode celokupnim književnim procesom u Sovjetskoj Rusiji toga vremena.
 
Bulgakov prihvata radno  mesto pomoćnog reditelja u MHAT-u

Sam Bulgakov je molio da  ga postave za pomoćnog reditelja,  laboranta u Hudoženstvenom teatru.

Potistao bi da bude čak  i statista ili scenski radnik. 

On je smatrao da je u telefonskom razgvoru sa Staljinom ispoljo malodušnost, jer čak nije ni molio da mu drame uvrste u repertoar.

Kad ga je Staljin pitao: „Šta vi,  ustvari,  hoćete?”,  odgovrio je da želi da  ga prime na posao. A ukoliko on zemlji nije potreban,  neka mu dozvole da je napusti. 

Kako je napisao u pismu,  ne očekuje ga  ništa drugo u datom momentu osim bede,  ulice i smrti.

U martu 1930.  Bulgakov dobija radno mesto asistenta režije u MHAT-u

Mora se prizanti da je u izvesnom smislu pozorište spaslo velikog pisca,  jer je već bio spreman na samoubistvo. Čak je bio napisao i oproštajne stihove,  kao što je to svojstveno ruskoj
tradiciji  u kojima je poistovetio sebe sa Majakovskim spojivši se s njim  u jedan lik  pisca –samoubice:

„Zašto nisi vikao/zašto ti je lađa odbačena/ o vremenu pređašnjem ti pričao nisi /…”

Ali i pored svega toga,  Hudožestveni teatar su se mnogi pominjli kao pozorište koje je ubilo Bulgakova.

Istina, to pozorište   mu je omogućilo  da postane dramaturg,  donelo  mu ime i slavu. U njemu je je otkrio svoju najvišu pozorišnu sreću. Istovremneo je u njemu doživeo  najteže momente sudbine dramskog pisca.

O koncu drame „Dani Turbinovih“ visi mu život

Centralni moment u njgovom životu 1920. g. bio je roman „Bela garda” po kojemu je kasnije napisao dramu „Dani Turbinovih“ prikazanu 1926.  u MHAT-u. Ali tri godine kasnije,  1929.  sve drame Bulgakova su skinute sa repeprtoara svih  pozorišta. 

Kad su posle dve godine (1930.) zabrane,  predstavu  obnovili,  Bulgakov je napisao: „Ja ne znam ko je,  kako i zbog čega ponovo postavio ’Dane Turbinovih’  ali o koncu te predstave visi moj život.”

To je bilo sasvim moguće jer je  jedini honorar od kojeg je preživljavao dobijao od te drame. Sve je tako bilo do 1941. kad je na gostovanju u Minsku sva dekoarcija predsatave bila uništena i posle toga predsava nije  više obnvaljana. 

Staljinu se svideo „Beg” ali pod jednim uslovom

Staljin je naredio da  se „Beg” postavi na scenu,  ali pod jednim uslovoim:  da autor dopiše deveti san (u komadu je bilo osam snova) u kome će se slaviti pobeda boljševika,  ali Bulgakov taj san nije dopisao  nakon čega je protiv njga bila podugnuta takva kampanja  koja je po žestini i razmerama nadmašivala i onu organizovanu prethodno protiv „Turbinovih”.

„Molijer”  uvršten u repertoar posle Staljinovog zvona

Bulgakov je napisao dramu „Mlijer“ još pre Staljinovog telefonskog poziva što  je u razgovoru s njim diktatoru i spomenuo. Posle hazjainovog zvona dobijena je dozvola da se „Molijer“ uvrsti u program. Počele su probe,  a premijera  je izvedena  u februaru 1936. Odigrano je sedam repriza uz do tada neviđeno   interesovanje publike. Na predstavama su zavese dizane  i po 22 puta,  što je bilo očigledna politička demonstracija podrške koju su gledaoci pružali autoru komada.

Kasnije Bulgakov nije mogao oprostiti upravi Hudožestvenog  tetara  što  su „Molijera” skinuli istog dana kad je u „Pravdi“ štampan redakcijki  komentar pod naslovom „Spoljni blesak i falš sadržaj”.

Kada su 90-ih godina otvoreni arhivi,  pokazalo se da predstavu nisu uništili ni MHAT ni Stanislavski,  kako je bio ubeđen autor.

Izvesni Keržincev,  koji je tada bio predsednik  Saveta za  pitanja  umetnosti,  napisao je tajno pismo Staljinu u kojemu ga je obavestio da je odigrana predtava o Molijeru i da je ta drama antisovjetske sadržine. A kako bi ražestio vožda,  naveo je nekoliko citata,  izdvojenih iz konteksta  i bez povezanosti sa prethodnim i sledećim replikama.

Ukoliko nije baš najprikladnije da se predstava zabrani,  onda treba  u „Pravdi“ štampati redakcijhski osvrt,  nakon čega će uprava MHAT,  dosetivši se o čemu se radi,  odlučiti da sama skine „Molijera“ sa repertora.

Staljin je na tu dostavu napisao svoje čuveno „Saglasan“. Kada je sutradan posle izlaska uvodnika u „Pravdi” Jelena Sergejevna svratila u MHAT,  glumci su je posmatrali kao da je već udovica, zapisala je je ona u svom dnevniku.

Umro pišući   libreta za Boljšoj tetar

Moglo bi se slobdno reći da je Buglakov i umro na dužnosti libretista pišući svoja i prepravljajući tuđa  libreta.

Ništavan,  besmilsen rad uništavao je mozak čoveka koji je u to vreme završavao „Majstora“   skicirajući uz to iu „Pozorišni roman” koji je u rukopisu imao radni naslov „Zapisi pokojnika”.

Tada se on zarekao da nikad više ne prekorači prag Hudožesstvenog teatra.

Prekršen zavet  dramom „Batum”o mladosti vožda

Bulgakov je svoj zavet da više ne prekorači prag MHTA-a prekršio pristankom da napiše dramu o mladim godinama vožda  koju je MHAT trebalo da postavi u čast 60.   Staljinovog  rođendana. Obećao je da će taj komad napisati,  a za uzvrat će ga „vratiti u život”:  sve će mu štamasti,  sva dela izdati.

Ipak se pokazalo da je iz tog ugovora  i posla s đavolom uspeo na kraju nekako da izađe.

Umetnički je „Batum” zamišljen kao složeno dramsko delo,  daleko je bio od obične agitovke.

Staljin je u tom komadu mladi revolucionar,  kao progonjena zver. Njega provode kroz špalir bičevalaca koji ga batinaju urličući: „Prokleti demon“! Dok su komad čitali u pozorištu,  svi su bili ustali i priredili prave ovacije. Bilo je dlučeno da se drama igra, novac su Bulgakovu ispaltili i on je otputovao u Batum tobože da prikuplja novi material,  ali je verovatnije da je poželeo malo odmora. U vozu u njegov kupe  ulazi   poštar i pre nego mu je uručio telegram,  upitao je: „Ima li ovde nekog Buhgaltera (umesto Bulgakova)?”

A u depeši samo pet reči: ”Potreba za putovanjem otpala. Vraćajte se u Moskvu !
 
„Bulgakov i Jelena Sergejevna najpre su  rešili da se ne vraćaju,  ali kad  su stigli u Tulu, počeo je da se oseća odvratno,  izašli su  iz voza,  iznajmili “ZiM”  iposle tri sata vožnje stigli u Moskvu.  U kolima je  on,  kako je Jelena Sergejevna zapisala u dnevnik,  stalno govrio kako komad odiše mrtvacem. Odjednom  mu su pojavio rez u glavi,  i nastupio prvi napad strašne bolesti,  nakon čega  je ubrzo oslepio.

„Batum” postaje fatum koji je ubio Bulgakova

Od iste bolesti je umro i njegiov otac u 49.  godini.

Kad je Bulgakov stigao u u svoj stan u Moskvi,  začulo se telefonsko zvono. Zvao je Sahnovski,  reditelj MHAT-a,  koji mu je saopštio da komad neće biti igran.

„Oni smatraju da vi hoćete da prebacite most i da uspostavite nov odnos prema sebi“.

Intersantno,  a šta su  to drugo oni uopšte hteli  nego da preobrate sve pisce u zemlji u svoje poslušnike?

Mnogo kasnije,  posle rata,  u susretu sa gklumcima MHAT-a prozvučala je strašna rečenica Višnjevskog.

On se sećao kako mu je jednom prilikom Staljin rekao:

„Mi smo čak i takve ljude,  ko što je bio Bulgakov,  naučili da rade za nas”.

Pri tome je imao u vidu „Batum” i činjenicu da je on taj komad ipak napisao.

Kad su sharanjivali Bulgakova,  povorka je specijalno prošla pord zidova MHAT-a

Kako bi omogućili zaposlenim u MHAT-u da se oproste sa velikim piscem,  posmrtna povorka je prošla pored zdanja ovog pozorišta. Pred smrt Bulgakova MHAT je priznao svoju veliku krivicu pred njim uopšte,  a posbeno u slučaju „Batuma”.

Nekoliko nedelja pre njegove smrti glumci Kačalov,  Tarsova i Hmeljov su napisali pismo Poskrebišovu,  Staljinovom pomoćniku.

To je bilo potresno pismo,  kakvo  se moglo roditi samo iz dubine glumačke psihologije. Oni su u njemu kazivali o tome da Bulgakov umire  i molili da to prenese drugu Staljinui da ga  zamoli da  ga pozvoe telefonom kao što je to učinio u aprilu 1930.,  što mu je  tada dalo  snagu da se vrati u život.

Kako se ispostavilo,   molli su za zvono s nebesa.

Niko,  naravno, nije pozvonio…


Branko Rakočević