Školska kapija za - čitulje!

Gotovo ceo dan niko pored puta ne naiđe, ni čovek, ni životinja, nigde žive duše. Izvio se korov. Navalio na ogradu, sa obe strane, pa je samo on podupire, mada joj je i zemlja otkazala oslonac.

Jedan jači vetar bio bi dovoljan da povalja istrulele kanate. A, bile bi dovoljne samo ljudske ruke, jednog, barem jednog brižnog domaćina da ovu ogradu pridigne. Obori korov. Da pokaže, da vrati, makar i simbolično, ovom parčetu takovskog kraja, nadu da nismo sasvim izgubljeni u sopstvenom nemaru i zaboravu.

- Tu ste u pravu, tu nam država nije potrebna, ali i jeste, ako želi da vrati život srbskom selu - kažu nam, kasnije, meštani u susednom Šilopaju.

Ovo je Ljutovnica, kod Gornjeg Milanovca, mi smo na putu pred starom osnovnom školom. Iza se vidi crkva brvnara. Između je šikara. I, prilaz je moguć samo sa neba!

Na školskoj kapiji - čitulje. Čitulja do čitulje... Rodbina umrlih obaveštava javnost, koje nema, ko je i kada ispustio dušu. Koliko je godina imao. Gde će mu biti večna kuća. I ko je sve ožalošćen.

Umrlice na kapiji škole!? Ima li veće i potresnije simbolike o sudbini srbskog, šumadijskog sela, danas? Pola dana, gotovo, čekamo da ovim putem, pored škole, neko naiđe. Bilo ko. Čovek, nečovek, životinja... A, nikog nigde. Nigde žive duše.

Pogled se zaustavlja na predelu koji ni najveštiji slikari ne bi uspeli da približe oku nepoznatog. Toliko je lepo da čovek pomisli da samo ovde rađaju nebeske jabuke. Toliko je lepo, da se uhvatiš za nebo i da poletiš. Odavde su nekad polazili dečaci i devojčice, sa torbicama na ramenu. Pešačili kilometre, preko šuma, da dođu do škole. Škola je imala, do pre deceniju, više od 120 đaka. Ljutovnica je imala oko 500 duša. Sad 70 duša. Ni jednog deteta.

Ni jedne nove sadnice u nekadašnjem državnom voćnjaku, nedaleko od bivše kasarne JNA. Pusta kasarna, vidi se zarđala gvožđurija, valjda pretekla onoj što je pretapana i pretopljena u železarama.

Na petom kilometru, u susret nam, otud iz pravca Šilopaja, dolazi Zoran Marjanović.

- Sve ja to znam... sve ja to svaki dan gledam - kaže. - I sve govorim: nemojte čitulje da lepite na školu. Kroz tu su kapiju, dva veka, prolazili naši dedovi i očevi. Prolazili i mi, pre koju deceniju. Ma, ne vredi. Obuzeo bezobrazluk. Obuzela bezvolja. Svi dižu ruke od sela, pa i mi, koji ovde želimo da živimo do kraja. Ne mili nam se. Ne radi nam se... I, tako, čekaš da, gore, odeš. Da ti na školsku kapiju okače da si umro.

U centru sela, napuštene kuće. U prozorima, ljubičaste senke. One hodaju dvorištima, promiču između odavno precvetalih jorgovana i prezrelih višanja. Unutra, sobe pune kreveta. Iznad, ikone. Žive ikone, umesto ljudi. I, žive senke.

- Vidite, šta je učinila naša plitka pamet - govori Marjanović. - Ispraznila sela Šumadije. Odavde do Topole, pa tamo do Rače Kragujevačke... Pa, do Rekovca i Levča, izbrojte koliko je dece rođeno u ovoj godini... I, šta da vam dalje pričam... I kome da pričam.

Ovde je nekada bila zgrada osnovne škole, u kojoj se čuo žamor učenika, koja je davno zamrla

POLJA PŠENICE BELICE

NEKADA je, ovde, u Ljutovnici, bio radan svet. Domaćini. Imali su po tri para konja, po dvanaest volova, osamdeset ovaca i više. Imali su polja i polja pšenice belice. A onda su nas prevarili. Pozvali u gradove, obećali med i mleko. Ko nam je kriv, naseli smo. Odlazili smo s pesmom, sa zastavama... Sad, ti što su odlazili, i njihovi koji su tamo ostali, nose poderane gaće. Gladuju. A sela, prazna, vape za ljudskom rukom. Za dečijim plačom i smehom. Za đacima i školama. Eto, to ja mislim, kaže Zoran Marjanović.

Sutra: Državo, na tebe je red