PORODIČNA ODGOVORNOST

Egocentričnost, (ne)svest o samodovoljnosti, posvećenost svojim i samo svojim potrebama i željama, fizička i duhovna uljuljkanost, nespremnost da se preuzmu odgovornost i obaveze – pravi su razlozi zašto se ljudi ne odlučuju na brak i rađanje novog života. Ostalo su izgovori.


Prva priča: Pre sedam godina u prvi razred jedne osnovne škole u Beogradu upisalo se 123 dece, dakle, četiri odeljenja. Pre tri godine upisala su se dva odeljenja prvaka, a 2009. l. G. je upisano 28 đaka. Jedva jedno odeljenje! Treba dodati da se, kada je u pitanju prosečna godina starosti, radi o najstarijoj opštini u Beogradu: prevalili su prosečnu starost od 44 godine. Objektivno posmatrano, sve se odvija po prirodnim zakonima. Ko još na svetu pravi decu sa 40 i kusur godina?

Druga priča: Filološki fakultet u Beogradu, studenti Katedre za srpsku književnost i jezik, dakle, budući nastavnici i profesori naše dece. Razgovor dve devojke ispred slušaonice broj 34, nekoliko minuta pre početka predavanja profesora Mila Lompara, doslovce teče ovako:

Prva: „Šta ti je, nešto si smorena?“

Druga: „Ma da, juče sam abortirala.“

Prva: „Šta, zar opet?“

Druga (malo oćuta, pa reče): „Da. Nego, ovoga puta su bile dvojke.“

Prva (zagrli Drugu): „Hajde, glavu gore, nije to tako strašno. Idemo posle na pivo, je l’ važi?“

Druga: „Važi“.

(Profesor ulazi u slušaonicu. Studenti hrle za njim.)



Koreni problema


Zašto se ljudi tako lako odlučuju na abortus? Jedni pronalaze opravdanja u nedostatku materijalnih uslova za život. Drugi kažu da im je karijera trenutno najbitnija, a da za decu ima vremena. Treći vele da su još nezreli da budu roditelji i da bi dete, pored nezrelih roditelja, samo patilo. Četvrti: „Šta ima veze, to je samo abortus.“ Peti: „Šta se to tebe tiče, to je moje telo i ja sa njim mogu da radim šta hoću.“ Opravdanja ima na hiljadu. I previše. Ljudi imaju veliki dar da lako pronađu opravdanje za sve svoje slabosti i greške.

Problem je, zapravo, u svakome od nas pojedinačno. Možemo navesti hiljadu razloga i pronaći hiljadu drugih ljudi i tvrditi da su oni najveći krivci, a ne mi, ali odgovor(nost) leži u svakome od nas. Egocentričnost, (ne)svest o samodovoljnosti, posvećenost svojim i samo svojim potrebama i željama, fizička i duhovna uljuljkanost, nespremnost da se preuzmu odgovornost i obaveze – pravi su razlozi zašto se ljudi ne odlučuju na brak i rađanje novog života.
Ostalo su izgovori.



Tragom poslanice o ljubavi


Uzrok svega što sam naveo je nemanje one prave ljubavi, one ljubavi koja se ne nadima, koja dugo traje, koja se dobrovoljno daje, koja ne traži svoje… Ako nemam želju da se nekome prilagođavam, da se nesebično dajem ne tražeći ništa za uzvrat, onda ljubavi nemam. A ako ljubavi nemam, ništa sam, onda nemam ni porodicu, ni porod.

Najlakše je oženiti se, a najteže je održati dobar brak. Brak je nešto u šta svi ulaze iracionalno, puni zaljubljenosti i strasti prema osobi suprotnog pola (bar za sada!). A sam brak, odnosno, bračne obaveze su umnogome racionalne stvari: moraš da radiš i kad ti se ne radi, da čuvaš i vaspitavaš decu, da plaćaš račune, kuvaš, peglaš… I sve te velike obaveze nisu toliko teške ako u sebi imaš ljubavi za druge. Brak je najbolja provera i za hrišćane, s izuzetkom onih koji odlaze u monahe (a i oni se venčavaju sa Crkvom, dakle, i monaštvo je bračna zajednica). Lako je naučiti Oče naš, Bogorodice Djevo, lako je pročitati stotine knjiga i ići u crkvu, ali ako to nema svoj opipljiv trag i potvrdu u braku, dakle – na delu, onda tu nešto nije u redu. Reči bez dela su ništa.

Koja je tajna dobre bračne zajednice? Tajna je u isijavanju ljubavi između članova porodice. To isijavanje ljubavi, one prave ljubavi, greje srca i razgaljuje i čisti dušu. Od te količine ljubavi zavisi i da li će naša deca sutra biti dobri i srdačni ili hladni i samodovoljni ljudi.


Da li je brak smetnja ličnoj karijeri


U osnovi, nema ničega negativnog u karijerizmu. Svaki normalan čovek je karijerista: moler bi hteo da bude najbolji u svom zanatu, pesnik da napiše najbolju pesmu, lekar da bude najbolji u svojoj struci; čak je i hrišćanin karijerista: neprestano se trudi da bude što bolji vernik, da se stalno uzdiže ka Hristu. Pitanje koje se postavlja jeste da li brak, žena, deca i obaveze koje idu s njima, smetaju u karijeri jednog muškarca. Ne treba da se lažemo: brak i deca su, najblaže rečeno, otežavajuća okolnost u profesionalnoj karijeri. Ali niko ne postavlja pitanje da li je profesionalna karijera jedina karijera koja postoji. Brak, žena i deca upravo pomažu čoveku u njegovoj najvažnijoj – životnoj karijeri, a to je da bude dobar čovek, da bude dobar muž, dobar otac, dobar vernik, dobar prijatelj i, svakako, da bude dobar u svom poslu. Brak i sve ono što ide sa njim samo pomažu da osmisli i upotpuni sve oblike karijerizma koje ima u sebi. Ispunjenošću drugih karijerizama i njegova profesionalna karijera dobija prave oblike i jačinu.



Zaboravljena priča


Od svih velikih priča zaboravili smo onu malu, a najvažniju priču. Priču o porodici. Od nje su tražili sve, tražili su žrtvu i odricanje, a ništa joj za uzvrat nisu davali. Nje su se vlastodršci sećali samo kada treba da pokupe glasove na izborima, koji im obezbeđuju dalji lagodan i bahat život, a potom bi je zaboravljali. Punili su nam glavu svim i svačim, važnim i nevažnim, a o onome što se podrazumeva nikako nisu govorili. Kada je podrazumevano došlo do ivice ponora, o njemu se nisu brinuli jer ih to opterećuje. Upravo zato što je zapostavljena, zanemarena, izopštena iz društvenog diskursa, porodica je postala tema kojom se Srpski sabor Dveri, kao nacionalna organizacija slobodnih ljudu odgovornih prema svom narodu i njegovoj budućnosti, bavi na jedan ozbiljan i konstruktivan način, između ostalog, i ovim brojem koji je pred vama.



Neodgovornost odgovornih


Godinama pitam šta odgovorni rade. Tragova i plodova njihovog rada – i po pitanju položaja porodica u Srbiji – skoro i da nema. Najverovatnije samo prikupljaju podatke o tome kako nas je sve manje, kako smo jedna od najstarijih nacija u Evropi; te podatke slabo ili nikako ne iznose u javnost, a prava rešenja nemaju. Na primer, bivši ministar prosvete Gaša Knežević je uvodio nakaradne kurseve seksualnog vaspitanja misleći da je najbitnije da mala deca nauče da navuku prezervativ na bananu ili krastavac. Taj nesrećni period je bio pravo izrugivanje porodičnim vrednostima.


Niko od vlastodržaca, i od onih koji pretenduju na vlast, do sada nije sagledao problem u suštini, niko nije spreman da kaže da je problem u društveno-socijalnom i moralnom sistemu vrednosti. Već čitavu deceniju posle strašne decenije pod Miloševićem u Srbiji se promoviše potrošačka, materijalistička i hedonistička kultura. Evo, Srbi, ukinuli smo vam sankcije, rasprodali smo sve što se rasprodati moglo, sada se zadužite u inostranim bankama i uživajte, trošite i ne mislite na sutra. Gde smo sada: država je pred ekonomskim kolapsom, privreda praktično i ne postoji, društveno-nacionalnog optimizma skoro da nema (opa, da možda u tom grmu ne leži zec), nezaposlenost ogromna, prosveta uništena… A naše političare to ne zanima. Oni samo razmišljaju o tome kako da na sledećim izborima dobiju procenat glasova više, ulažu milione i milione u marketing i neke samozvane marketinške stručnjake, ulažu u reklame i svoju šminku. Sve je marketing, porodica im nije bitna! Kada im je navodno bitna i kada se pojave pred izborima u porodilištu i dele mamama paketiće, to nije zbog svesti o značaju porodice: oni to rade zbog marketinga.


Dolazi Pokret za Život


Prepoznajući licemerje i nezainteresovanost vlastodržaca, Dveri su pre nekoliko godina učestvovale u pokretanju prvog Pro life pokreta u Srbiji pod nazivom „Pokret za Život“. U najkraćem, cilj tog projekta je promovisanje lepote deteta u prenatalnom periodu, kao i promovisanje porodičnih i bračnih vrednosti. Do sada smo posetili na desetine gradova širom Srbije, Republike Srpske i Crne Gore. Održali smo, takođe, stotine tribina u srednjim školama i na fakultetima, a skoro nikakvu podršku od strane države nismo dobili za taj (možda) najbitniji projekat za srpski narod.

Verujem da ovaj broj Dveri srpskih nije tek jedan u nizu naših temata. Posvećenost porodici i ukazivanje na značaj i vrednosti porodice kao osnovne ćelije svake nacije ustvari je preteča jednog novog, svenarodnog pokreta. Današnji socijalni buntovi, štrajkovi i protesti najavljuju da se vreme porodično i nacionalno odgovornih ljudi, koji će zbrisati naparloženo zlo u Srbiji, neumitno približava. Ko to ne vidi, slep je; ko to ne čuje, gluv je.