Kako da omča Srebrenice ne (u)davi istinu

U intervjuu datom Radio-Svetigori, 4. juna 1999, dakle za vreme NATO-bombardovanja Savezne Republike Jugoslavije, Blaženopočivši Patrijarh Pavle rekao je i sledeće: „Zločincu je uvek krivo, sujeta nesrećna. Nikad zločinac neće biti kriv za sebe, uvek su krvi drugi. A ljudi hrišćani, i kad nisu krivi, boje se da su ipak možda, i nehotice učinili neki greh.“ To je otprilike slika glavnine srpskog naroda u kontekstu nametnutog mu srebreničkog narativa.

Neprijatelji vrlo dobro znaju ovu suštinsku osobinu Srba, čak i onih koji se svesno ne deklarišu kao hrišćani. Oni će se pojesti živi ako smatraju da su nekom nešto kolektivno naudili, i svest o toj mogućnost će ih skoro paralisati naspram drugih, usporiti njihove reakcije, terati ih u stalnu defanzivu. Ili, kako je rekao Emil Vjajki, u svom klasičnom članku iz 2005. godine, „Srebrenica kao metafora“: „Priča o Srebrenici koja se bez prestanka obnavlja izaziva gnjev, agresivnost, osjećaj krivice i depresivnost naroda…“

Naravno, ta podsvesna sumnja koja se svih ovih godina sistematski pothranjuje kod Srba, da su možda, ipak, nesvesno, učinili greh prema nekom drugom narodu, ili, kako to glasi zvanični srebrenički diskurs, da je „neko činio zločine u naše ime“, ne bi bila moguća bez zamagljivanja onoga šta se u Srebrenici stvarno desilo. Bez tih svesnih mistifikacija i golih propagandnih laži, neprijatelj ne bi jednostavno bio u stanju da eksploatiše ovu srpsku osobinu i da celu državu i društvo drži u stanju skoro suspendovane animacije, u kojoj se narod skoro pretvorio u žrtvu koja sve više gubi volju da se brani, već samo, sad već ne i više sa zebnjom, nego otupelo, čeka sledeći udarac. Kao, na primer, dalje rasparčavanje zemlje.

Zato je sistematsko razbijanje srebreničkog mita, kojeg su se latili Pečat i još samo par drugih medija (na čelu sa Novom srpskom političkom misli i Dverima srpskim) od prvorazrednog nacionalnog značaja. Ili, da još jednom citiramo Vlajkija: „Prva, najhitnija i najsvetija dužnost istinskih srpskih intelektualaca i njihovih foruma je demistifikacija srebreničkog mita, konačno otkrivanje istine ma kakva god ona bila. Sve dok taj mit bude postojao, i sve dok oni budu šutili, ništa drugo, sveto, neće i ne može postojati, pošto ta zlokobna fikcija prlja sve napore i svaku projekciju ljudske budućnosti za srpski narod. I neka se ti intelektualci sutra ne iznenade kada, između ostalog, taj isti mit bude (po)služio već uveliko organiziranim separatistima kao ključno opravdanje i kao inspiracija za niz novih sitnijih ‘Srebrenica’“.

Izgleda da je pisanje pomenutih medija, plus angažman televizijskih voditelja, kao što su Olivera Miletović na Palmi-plus i Milorad Vukašinović na novosadskom TV-Mostu, na kraju zapalilo iskru kojoj se jednostavno ne sme dopustiti da se ugasi, uprkos svim pokušajima skretanja pažnje na nešto drugo, sve dok se stvar ne izvede na čistac, tj. dok se srebrenički mit u potpunosti ne demistifikuje – da ponovimo, ma kakva se, pa čak i najbolnija istina otkrila – i to pre eventualnog pokušaja Narodne skupštine da glasa o posebnoj rezoluciji koja bi se odnosila samo na Srebrenicu. Možda se predsedniku Srbije Tadiću činilo, pre nešto više od mesec dana, kada je šokirao javnost Republike Srpske u dane proslave Svetog Stefana Prvomučenika, da će nedovoljno informisanoj, i zato sluđenoj, srpskoj javnosti relativno lako nametnuti takav jedan, zašto ne koristiti reči Dajane Džonston („To bi značilo ne samo izdaju sopstvene zemlje, već takođe izdaju svih onih van zemlje, koji se bore da odbrane Srbiju“, Pečat) i Petra Iskenderova („U Srbiji se priprema akt nacionalne izdaje“ Fond strateške kulture) – čin izdaje, ili opet Emila Vlajkija, čin „mentalnog genocida“ nad sopstvenim narodom. Razume se, ne smemo isključiti mogućnost da i sam predsednik Tadić u to vreme, iz raznoraznih razloga, nije bio dovoljno informisan o „propagandnoj arhitekturi srebreničkog mita“ (Stefan Karganović), tj. da nije znao šta radi, već je, sledeći uobičajeni, gore-opisani srpski poriv za samooptuživanjem, samo činio ono što mu se čak činilo i ispravnim Ali za to, posle već pomenute medijske kontra-akcije izsnošenja nepobitnih činjenica koje razaraju servirani srebrenički mit, više nema opravdanja.

Niti će Narodna skupština moći, računajući na dalje „blaženo neznanje“ šire javnosti, da olako usvoji rezoluciju koja će, opet po rečima neizbežnog Vlajkija, zacementirati „zlokobnu metaforu kojom će se za sve vijeke vjekova okarakterizirati srpsku naciju kao zločinačku, genocidnu, i koja će opravdati sve moguće daljnje rušilačke akcije protiv tog naroda“. Jer će, za razliku od uobičajene prakse, ovoga puta morati da se suoči sa kritičnom masom informisane javnosti, javnosti koja se, štaviše, samoorganizuje, i širi tu informisanost velikom brzinom širom Srbije. Još uvek ne preko nacionalnih medija, tj. elektronskih medija sa nacionalnom frekvencijom, iako je bar jedan od njih zvanično „Javni medijski servis Srbije“, ili tiražnih, etabliranih novina (sa bitnim izuzetkom Politike, koja je 11.2.2010. objavila autorski tekst S. Karganovića i A. Pavića, dostupan i na sajtu https://www.politika.rs/rubrike/ostali-komentari/Srebrenica-istine-i-zablude.sr.html), ali, na primer, preko sajta novoformirane NVO „Građani za istinu o Srebrenici“ (https://inicijativagis.wordpress.com/), sa kojeg se mogu skidati i širiti ne samo članci objavljeni u gore-pomenutim medijima, već i čista faktografija vezana za događanja u Srebrenici u julu 1995, uz pomoć koje se jedino može razbiti masovna hipnotisanost naroda u Srbiji srebreničkim mitom, koja ga je dosad činila skoro bespomoćnom žrtvom kako stranih tako i domaćih agresora. Sa sajta se, između ostalog, može skinuti i info-knjižica „Šta se stvarno dogodilo u Srebrenici?“, u kojoj je pomenuta faktografija sažeta na jednom mestu. „Tvrda kopija“ ove knjižice se inače polako, ali sigurno širi Srbijom, jer je, zahvaljujući entuzijazmu i darivanju običnih ljudi, ona već štampana u tiražu od 30.000, i deli se besplatno – ili, čak, prema više izveštaja sa „terena“, fotokopira i „širi dalje“. Eto, tolika je bila glad za informacijama, za istinom na ovu temu, i taj talas više nije moguće zaustaviti. Što ne znači da neće biti pokušaja, koji su dosad bili, po pravilu, skoro zapanjujuće mlaki i neubedljivi. Mada to i nije zapanjujuće, jer se faktima koji se sada otkrivaju srpskoj javnosti teško može parirati argumentima. Njih jednostavno nema, i sada je jasnije nego ikad da se cela priča o Srebrenici svih ovih godina zasnivala na sejanju magle, svesnom prećutkivanju činjenica, mistifikaciji i propagandnim floskulama. Tako da sada i srpska javnost može, poput Pitera Finča u „TV mreži“, da uzvikne: „Đavoljski sam ljut i više to neću da trpim!“

Jer, niko se od zvaničnika ne usuđuje da izađe na crtu i da se upusti u javnu debatu ili raspravu o srebreničkom mitu. Kriju se iza floskule da je to „presuđena stvar“, i da se tu više nema šta raspravljati. Niko dosad sa javnog, odgovornog mesta nije taksativno odgovorio na sve argumente i činjenice koje su iznete proteklih sedmica. Jedino što naliči odgovoru sa zvaničnog mesta pojavilo se u listu „Vreme“ od 11.2.2010. u autorskom članku Vladimira Vukčević, Tužioca veća za ratne zločine Srbije, naslovljenom „Deklaracija o Srebrenici – jedinstvena prilika za poruku pomirenja“. Ali, kao što se već iz naslova može videti, to nije bio tekst argumenata već tekst agitacije.

Na stranu što Vukčević u svom tekstu već predlaže i ključni pasus eventualne Deklaracije: „Parlament Srbije osuđuje genocid u Srebrenici i iskreno žali sve žrtve Srebrenice. Ovom prilikom upućuje izvinjenje svim članovima porodica žrtava zato što Srbija 1995. godine nije učinila dovoljno da spreči genocid u Srebrenici.“ To je čak možda i najmanje zapanjujući deo članka. Daleko neverovatnije su njegove tvrdnje da je, na primer, Dražen Erdemović (da ponovimo, Hrvat iz okoline Tuzle, koji je, pre svog tajanstvenog angažmana u Vojsci Republike Srpske, ratovao za račun Armije BiH i Hrvatskog vijeća odbrane) zapravo bio nekakav srpski „patriota“ koji je, razume se, činio svoje zločine „u ime svih nas“. Šta ga to čini baš „našim“ – a ne „bosanskim“ ili, verovatnije, „hrvatskim“ patriotom, to srpski tužilac za ratne zločine nije ni pokušao da objasni. Štaviše, Vukčević svakako zna da se, iz više verzija Erdemovićevih svedočenja, do dan-danas nije moglo utvrditi ko mu je uopšte izdao komandu da strelja vojno-sposobne zarobljenike iz Srebrenice: da li obični vojnik Brano Gojković, i to u vreme kada je Erdemović imao čin vodnika, a u jedinici se nalazio i jedan poručnik (!?), Slovenac Franc Kos, inače komandant Bijeljinskog voda; da li „tajanstveni pukovnik“ koji nikad nije imenovan, ili, pak poručnik Milorad Pelemiš, komandant Desetog diverzantskog odreda, i to, opet, posredstvom običnog vojnika Gojkovića? Možda je sam tužilac Vukčević mogao celu stvar da raščisti da je bar pozvao Pelemiša, koji već čitavu deceniju živi u Beogradu, da svedoči. Ali možda bi onda Pelemiš ponovio ono što je već ranije iznosio u raznim intervjuima, da je 16. jula 1995, dana kada je navodno, preko običnog vojnika izdavao komande oficirima i podoficirima da streljaju zarobljenike, on „ležao u bolnici zbog potresa mozga i polomljenih rebara u teškom saobraćajnom udesu“ (Žerminal Čivikov, Krunski svedok), a da, u svakom slučaju Erdemović, kao „jedini podoficir u vodu“ nije mogao da prima naredbe od običnog vojnika (intervju baljalučkim Nezavisnim novinama, 21.11.2005.). I onda bi Vukčević došao u situaciju da mora da beleži svedočenja koja ozbiljno narušavaju kredibilitet „krunskog svedoka“ Haškog tribunala, čija svedočenja čine temelj optužnica protiv vojnog i političkog vrha Republike Srpske, kao i tvrdnji da se u Srebrenici desio „genocid“. Ali to, razume se, nikako ne bi bilo u skladu sa željama gospodara iz „međunarodne zajednice“ (Vlajki). Iako ga plaćaju poreski obveznici Srbije.

Poreski obveznici Srbije Vukčevića izgleda takođe plaćaju da zastupa stavove Jelka Kacina: „Izvestilac Evropskog parlamenta za Srbiju Jelko Kacin je 15. januara prošle godine, predlažući Rezoluciju o Srebrenici, preneo poruku porodicama žrtava u Evropskom parlamentu: ‘Ova rezolucija nije namenjena prošlosti – govoreći o mrtvima, Rezolucija je namenjena živima i njihovoj budućnosti.’“ U isto vreme, u svom tekstu Vukčević ističe: „Ne želim da nosim deo krivice za nekažnjavanje zločinaca jer je njihovo kažnjavanje moj posao.“ Ako je tako, kada već nije digao optužnicu protiv Milorada Pelemiša, navodnog naredbodavca „najstrašnijeg ratnog zločina u Evropi posle Drugog svetskog rata“, može li se očekivati da bar digne optužnicu protiv Kacina, Ministra informisanja Slovenije u vreme kada je više desetina mladića u uniformama JNA streljano? Odgovor već znamo. Vukčevićeva „beskompromisnost“ ipak ne ide tako daleko. Ona se čuva za narod koji mu plaća platu. Narod kojem, kao jedan od najviše rangiranih pravnika u zemlji, netremice servira propagandne floskule koje treba da ga samooptuže.

I ne samo da zastupa Kacina, Vukčević zastupa i Doris Pak: „Ja sam… vrlo dobro razumeo i zapamtio poruku gospođe Doris Pak, predstavnice Nemačke u Evropskom parlamentu, kada je na raspravi povodom usvajanja te rezolucije rekla da „ko god krije Ratka Mladića nosi deo krivice za nekažnjavanje zločinaca“. Tako bi to možda razumeo jedan „namještenik gospodara iz ‘međunarodne zajednice’“ (Vlajki). Ali da vidimo kako stvar razume neko ko je slobodan čovek, anti-ratni i anti-rasistički aktivista i novinar Džordž Pamfri, američki crnac koji već godinama živi u Nemačkoj, i koji je prvi razobličio prevaru Medlin Olbrajt, koja je mahala navodnim „satelitskim snimcima“ koji „dokazuju“ da se u Srebrenici desio masovni zločin: „Postoje političke snage, pogotovo u zemljama nemačkog govornog područja, koje su se zaklele na osvetu protiv Srba, ne samo zato što su se odupirali tetvtonskim osvajanjima kroz istoriju, zato što su bili među pobednicima Prvog i Drugog svetskog rata, već i zato što su srpske inicijative i interesi bili ti koji su ujedinili Južne Slovene… Nemačka se može otarasiti svog post-nacističkog belega samo ako za javno mnjenje stvori novu grupu koja će biti obeležena kao ‘gora od nacista’.“ Pamfri bi, dakle razumeo i šta čini Doris Pak. Ali ne i Vukčević. To jest, Vukčevićev tekst je toliko tendenciozno zlonameran da se on čak usuđuje da se pozove na dizanje optužnice protiv Dinka i Nade Šakić za učestvovanje u genocidu u logorima Jasenovac i Stara Gradiška, praveći nedvosmislenu paralelu između istinskog genocida u Jasenovcu, osnovanom isključivo u cilju uništavanje celih etničkih grupa, i Srebrenice, za koju, osim što je sporna, čak i Nemac Kristof Flige, sudija Haškog tbibunala, kaže da bi trebalo naći neki drugi termin, jer reč „genocid“ treba isključivo vezivati za holokaust. Možda bi za mišljenje o tome trebalo pitati i jevrejske intelektualce, poput Jaše Almulija, koji je, u skorašnjem intervjuu Politici, izjavio da je Jasenovac bio „gori od Aušvica“.

Ali, državni službenik se upinje da od Srba napravi „nove naciste“, toliko da čak falsifikuje i presude Haškog tribunala: „Međunarodni krivični tribunal za bivšu Jugoslaviju utvrdio je da je, za samo nekoliko dana, u Srebrenici i njenoj okolini pogubljeno osam hiljada razoružanih ljudi.“ To jednostavno nije tačno. Haški tribunal je, u presudi generalu Krstiću, „utvrdio“ da je „pogubljeno do 7-8000 muškaraca“. To „do“, kako ističe američki advokat Karganović, može da znači raspon od jednog do 8000. A, pritom je Haški tribunal samo izneo „konzervativnu procenu stručnjaka“ (kojih?) da je „najmanje 2028 tela iskopano iz masovnih grobnica“, što se, kako će se ispostaviti, takođe pokazalo netačnim, a što je forenzički tim Istorijskog projekta Srebrenica jasno pokazao. Ali, ni to previše ne zanima Vukčevića: „Koštunica i Aligrudić reći će: 7600. Profesor Kosta Čavoški: 2500. Ali šta to menja?“ Pa, najviši zvaničnik UN na terenu iz jula 1995, Amerikanac Filip Korvin, je, na primer, nekoliko puta rekao „šta to menja“, to jest, da je razlika između „700“ (koliko Korvin smatra da je bilo žrtava u to vreme) i „7-8000“ – „politička“. To jest, razbijači srebreničkog mita ne „licitiraju brojevima“, kako ih lažno optužuju Vukčević i slični, da bi „relativizovali“ ili „umanjili zločin“, već da bi jasno postavili taj zločin u okvire koji mu pripadaju. Jer, bez „magične cifre“ od 5000+ ubijenih (koju je Klinton predlagao Izetbegoviću 1993 u vezi Srebrenice, a američki diplomati, prema Bi-bi-sijevom programu „Moralni rat“, kosovsko-albanskim liderima 1998-9.), niti može biti strane (tj. zapadne) intervencije, niti se mogu lansirati priče o „genocidu“ i, razume se, njegovom „sprečavanju“. Da li ni to ne zna srpski tužilac za ratne zločine? U svakom slučaju, on upravo u svom tekstu, kao što je Emil Vlajki već nagovestio, već unapred opravdava moguće buduće intervencije protiv „genocidnih Srba“: „I predsednik Međunarodnog udruženja istraživača genocida Gregori H. Stenton tvrdi da je poricanje genocida poslednja faza genocidnog procesa i, tvrdi, jedan od najsigurnijih preduslova da se genocid ponovi. Jednostavno je zaključiti da – poreknemo li presudu Međunarodnog suda pravde ili pak tako monstruozan zločin, ili ga relativizujemo, otvara se prostor da se to zlo ponovi.“ I ovo nam je, dakle, donela „reforma pravosuđa“. Najozbiljnije se treba pozabaviti pitanjem da li svojim izjavama Vukčević narušava bezbednost zemlje.

Srećom, osim Vukčevićevog koliko neubedljivog, toliko i opasnog i destruktivnog izlaganja, drugih ozbiljnijih istupanja na ovu temu iz zvaničnih krugova nije bilo u poslednje vreme. To može da znači samo dve stvari: ili im nedostaju argumenti, ili ne smatraju da sebe treba da objašnjavaju javnosti koja ih, inače, plaća. Ali, jednom kada dostigne kritičnu masu, informisana, usredsređena i rešena javnost se više ne može ignorisati. Zato je neophodno da se bitka za razbijanje srebreničkog mita nastavi, sve dok se jednostrane rezolucije o Srebrenici ne skinu sa dnevnog reda Narodne skupštine. Još uvek postoji veliki broj ljudi koji zapravo ne znaju šta se zna a šta se ne zna o Srebrenici, i zato ne znaju ni pune posledice eventualnog prihvatanja odgovornosti Srbije za tamošnja dešavanja, ni po Srbiju ni po Republiku Srpsku. Zato je zadatak svih nas da tu istinu širimo, i da se spremimo da pokažemo sadašnjim vlastima koliko nas ima ako nastave da insistiraju na donošenju posebne rezolucije o Srebrenici, koja podupire srebrenički mit i od Srba pravi nove naciste. A vreme je da nas vide i bez toga.