Zar se episkop sme uplašiti i postati kukavica?!

Zamoli me komšija da mu pričuvam unuka dok on obavi neka posla u gradu. Pristanem. Dečak lep. Dobar. Skoro će u školu. Htedoh da mu pričam priče. Ali vidim on se igra sa nekom modernom igračkom. Te igračke zovu transformersi. Oni su zamenili igru Klisa i Maške, Školice, Jelečkinje barjačkinje, Kolariću paniću, Između dve vatre, Prstena...

Sad im nisu potrebne seke i bate. Ni deca iz komšiluka. Uzmu transformersa i igraju se. Čas imaju ratnika, čas razbojnika. Čas ovo, čas ono.

Nova tehnologija zamajavanja dece napreduje. Od sablasnih crtanih filmova, koji se vrte svega 24 sata dnevno, do transformersa.

Cilj, odnosno zadatak, novih tehnologija je jedan: oteti decu iz roditeljskog krila i zagrljaja, od roditeljskog ognjišta i nametnuti im novi sistem vrednosti. Novi poredak stvari u glavicama njihovim. A kad ga smutiš, lako ćeš praviti Novi svetski poredak.

Vidim ja, šta god bi dečaku rekao, smetam mu. Zbog toga nastavih da čitam priču Grešnog Miloja koju sam sinoć započeo. Poglavlje do koga sam stigao slovi:

„Tako ti Vilotije omatori, pa povilje. Poče da bludniči, da bekrija, da kocka, da laže, da galati, da psuje... Pašče s maslom nije moglo d' iz'ede ono što on bulazni. Ni oni čo'ek, ni pomozi Bože. Uzvijono ko ovan o Mioljdanu. Urnisa sve što je stvorio. Upropasti i ono što mu je od oca i đedova ostanulo. Bruka i sramota. Sramota i gr'ota. Satrije obraz. Obagri kuću. Postiđe pretke. Obruka čeljad. Satari dušu. Naki čo'ek. Domaćin. Bio dika i ponos. Primer celoj okolini. I dilje. Setov'o i poučav'o ljude. Poštovali ga ko da im je učitelj. Prekorjevaše Mijaila što arči babovinu gustirajući sa sviračima. Što mu pevaljka sedi na kolenu i izmamlju'e dukate. Što proćerda kola i volove. I babove lugove. Znaš, veli on Mijailu, da su naši stari govorili: Blago onom ko rano poludi, prićiće mu mlados' u veselju. Ali kad mlados' i veselje prođu, veli mu Vilotije, pitaće te, crni Mijailo, staros' đe ti prođe mlados'...“

Čitajući ovu priču, pred oči mi iziđe lik Vilotijev. Neverovatno kako mi se nameće sličnost njegovog lika sa likom jednog bivšeg episkopa. Samo što im se kape razlikuju. Vilotije nema šiljatu kapu, nego šajkaču. Sve ostalo ko jaje jajetu. Nateravam sebe da lik Vilotijev zamenim sa nekim seljacima iz mog zavičaja, sa nekim likovima iz filmova... Ne vredi. Stalno mi se vraća onaj prvobitni lik. I kad pogledam transformersa, sa kojim se igra komšijin unuk, opet kao da vidim onaj isti lik. Proganja me taj lik nekoliko dana, i ja odlučim da se poverim svom svešteniku. A on mi kaže:

„Nikakvo čudo. I on je svojevrstan transformers. Novom teologijom zamajava decu (Božiju). I on ima sličan zadatak: oteti decu iz roditeljskog (Božijeg) zagrljaja, od svetootačkog predanja, te novom igračkom (novom teologijom) izazvati smutnju. A u smutnji nije teško Svete Oce i njihovo učenje trampiti za jeres. Poturiti kuče pod lisiče. Kao što su deci umesto Školice i Prstena poturuli crtać i transformersa. A to, što ti on liči na tog tvog Vilotija, to nije nikakvo čudo. I oni su ko jaje jajetu“.

Kako, oče, on i Vilotije ko jaje jajetu, upitah?

Kaže: „Hajde uđi da ti pokažem kako“.

Uđoh u sveštenikovu sobu. Ona došla podugačka. Sa dvokrilnim starinskim prozorima. Do vrata police sa svećama, tamjanom, briketima, kalendarima, časopisima, brošurama, knjigama... Očigledno ovaj deo sobe je crkvena prodavnica. U drugom delu sobe, radni sto. Stolica ispred, a druga iza stola. A iza ove druge stolice vitrina sa staklenim vratima prepuna ishabanih knjiga, požutelih časopisa i novina, i nekoliko fascikli prepunih štampanih listova.

Sedi, veli, sveštenik.

Sedoh. On poče prevrtati one časopise. Dodade mi „Teološke poglede“ otvorivši ih na podvraćenu stranu.

Čitaj, veli.

Čitam: „Osaznajmo najpre sami šta je to Liturgija, a ne ignorantski da se usuđujemo da dignemo drsku ruku da nešto reformišemo u Liturgiji. Svi eventualni uspesi dobijeni od tih reformi, biće samo kratkotrajni, efermni „blicevi“, a onda ćemo ubrzo čupati kosu svoju šta smo uradili i kako tek treba ispravljati greške tog reformatorstva - jeromonah Atanasije“.

Kad sam završio čitanje teksta, dodade mi „Pravoslavlje“, „Krku“ i „Žički blagovesnik“. I u njima podvrnuti listovi i markerom podvučene reči. „….Miraševci, psevdoziloti, sektaši, evroslinavci, trabanti, komunjare, mediokritetski mentaliteti, skorojevići, konvulzivni 'duhovnici' i njihovi sufleri i epigoni, duhovni slepci koji su veru učili po zvezdama i mesečevim menama, novopečeni 'tipičari', ziloti, maloverni smućeni i smušeni ljudi okorelih savesti, putujući cirkuzanti, dojučerašnji udbaši koji sramote hram Božiji, crni magovi, dozlaboga sramne propalice, neupućeni i bolesni ljudi sa papističkom 'nepogrešivošću' koji uglas pevaju budibogzna šta i leže po patosu, ljudi koji imaju svoje nadimke, a ne znaju ni da beknu, veleučeni 'kanonisti', a ustvari diletanti i sektaši, mutivode i crkvorušitelji, famozni i neslavni odmetnici, bezakonici, besavesnici, antiduhovnici, nesrećni narodorazbijači, zavedeni i neznaveni bogomoljci, slični jereticima, jezuitski inkvizitori, špijuni, ogavne uhode i žbirovi, beskrupulozni lažljivci, klevetnici i podmetači, fanatici koji prave halabuku i brukaju Crkvu, histerični ljudi neurotične uskosti, isključivosti, neznanja i beslovesja, inkvizitorski, mediokritetski mentaliteti, štrajkači, otkačeni popovi…”

Dok sam čitao i upređivao tekstove iz ovih časopisa, utvrdivši da su gotovo identični, sveštenik je prevrtao listove po onim fasciklama. Pruži mi tekst Kosare Gavrilović pod naslovom „Kosovo i Metohija u današnjoj Srbiji“. U tom tekstu markerom su podvučene ove reči:

„...Svaki vladika ima svoje razloge. Neki su pohlepni. Neki su neutaživo ambiciozni. Ima ih koji se plaše. Strah je izuzetno ubedljiv razlog. Lično znam za dvojicu vladika koje je Stejt Department naterao da se potčine ucenivši ih optužbom za ratne zločine, tvrdeći da američka vlada ima neoborive dokaze za to i da se u bilo kom trenutku mogu naći u Hagu i biti optuženi kao ratni zločinci. Ali američka vlada smatrala je korisnijim za Ameriku, ili je to Stejt Department smatrao, da oni zadrže svoje položaje i sarađuju sa Amerikom. Oni su se uplašili i reagovali kao kukavice. Ostali su na svojim položajima i počeli da ispunjavaju naloge Amerike.

Negde pred kraj rata u Bosni, ili odmah potom, ne sećam se više tačno godine, radila sam kao prevodilac za jednog od njih. Bila sam s njim u američkom Kongresu kada je optužen za etničko čišćenje. Bio je to Vladika Atanasije koga sam dobro poznavala, poštovala i izuzetno volela. Znala sam da nije kriv za ono za šta ga optužuju. Znala sam to ne zato što sam ga poznavala i volela, već zbog toga što sam mu gledala lice i čula glas kojim je odgovarao, a pre svega zbog toga što optužbe nisu imale nikakvog smisla. Niko normalan nije mogao smatrati njegova dela – koja, uzgred, nikada nije poricao – ičim drugim do činovima hrabrosti i humanosti. Nijedan sud u svetu ne bi mu nikada sudio – osim, naravno, suda u Hagu. Ne znam da li ga Hag optužuje i za neke druge zločine. Niti znam kakve optužbe bi mogle biti podignute protiv Mitropolita Amfilohija. Ne znam ni da li Stejt Department stvarno ima neoborive dokaze za navodne zločine ova dva jerarha. Ne znam i to nije važno. Ono što jeste je da su oni krivi za nešto drugo: uplašili su se, i poneli se kao kukavice.

Plašiti se nije greh. Sveti apostol Petar se uplašio i podao strahu, ali ga to nije sprečilo da čuje kukurikanje petla. Pokajao se i zaplakao. Ali, Amfilohije i Atanasije nisu se samo poneli kao kukavice – oni su to i postali. A kada su postali kukavice, njih dvojica od trojice najstamenijih i najvećih branilaca Pravoslavlja, pravoslavne istine i srpskog pravoslavnog naroda, postali su i glavni zagovornici Zapadne Evrope, Amerike, njihovih vrednosti, njihovih potreba i njihovih planova za Novi svetski poredak. I, još gore, ne samo što su sagrešili, već su sačinili i potpuno nov koncept Crkve, njenih dogmi, cele naše vere, ne bi li svoj greh opravdali.

I tako se nova jeres pojavila u Srbiji. Istini za volju, ona nije bila nova. Najpre se pre desetak godina pojavila u Grčkoj, možda i nešto ranije. Moglo bi se reći da su ga u Srbiji prve primetile naše staramajke sa sela. One možda ne umeju da čitaju i pišu, ali znaju liturgiju naizust. A liturgija je odjednom počela da se menja. Najpre su se javile jedva primetne promene u redosledu službe, pa je došlo izostavljanje, ili se to dragim staricama samo činilo? Ali kada je pri Velikom ulasku horu zabranjeno da sa amvona peva Iže heruvimi, nisu samo seoske starice primetile da nešto nije u redu. I kada se ispostavilo da ispovest više nije nužna, svima je postalo jasno da stvari stoje prilično loše. Tada su u Crkvi počeli ozbiljni razgovori koje je Crkva pokušala da prikrije. Ali, nije uspela. Ljudi su znali. Ne sve, naravno, ne svaki detalj, ali neke vrlo važne, vrlo tužne i zastrašujuće činjenice dospele su do njih. Saznali smo na primer da jedan od vladika koji nije delio njegovo mišljenje, rekao Vladici Atanasiju: “To što činiš je protiv kanona”, našta je Atanasije odgovorio: “U novoj stvarnosti, kanone samo mačku o rep”.

To su reči čoveka koji je do nedavno bio jedan od velikih srpskih kanoničara, poštovan ne samo kao stručnjak za kanonsko pravo, već još više kao jedan od njegovih odanih branitelja.

I šta je to, mogli bismo upitati, “nova stvarnost”? Ili, kako se uglavnom naziva “nova stvarnost u nastajanju” ili čak “nove stvarnosti”, u množini? Zar nije otužno i pomisliti na sve te nove stvarnosti? Koje su sve to ‘‘stvarnosti’‘ i koliko ih je? I dokle će se razvijati? I u šta?

Ne osećate li kako tle ispod vaših nogu podrhtava? Zar vam od toga ne pripada muka? To nije izmišljotina kakvog “ludog naučnika”. To su reči srpskog vladike, jerarha Srpske pravoslavne crkve u kojoj hvalimo i slavimo Gospoda koji nas je utvrdio na steni svoga učenja. Više ne možemo čvrsto stajati ni na steni.

Stoga je prošle godine odlučeno da se pitanje nove jeresi stavi na dnevni red sednice Arhijerejskog sabora. O jeresi se, naravno, nikad nije zvanično govorilo kao jeresi. Nazivana je “promenama” ili, ređe, “reformama”.

Prošle godine ljudi, ili tačnije onaj jedva primetni segment društva koji se zanima takvim pitanjima, čekao je sa velikim interesovanjem, čak uzbuđenjem, na sednicu Arhijerejskog sabora i početak rasprave o jeresi. Nismo bili ni uznemireni ni uplašeni. Već smo se radovali pobedi jer smo znali da će Vladika Atanasije govoriti u prilog reformi a da će kanone braniti jedan od tri velika ‘‘A’‘ – kako su sedamdesetih godina prošlog veka nazivali Amfilohija, Atanasija i Artemija. Naša strana uopšte nije sumnjala da će Vladika Artemije pobediti.

Druga strana se, međutim, verovatno složila sa našom procenom ishoda pa je na samom početku sednice pitanje jeresi skinuto sa dnevnog reda. Isto se ponovilo i ove godine. Pitanje “promena” stavljeno je na dnevni red, a potom je, na veliku žalost, skinuto. Kažem “na veliku žalost”, zato što rasprava o promenama mora voditi i raspraviti o samoj jeresi, otvorena rasprava o tom pitanju budući od suštinske važnosti za našu duhovnu dobrobit. Nama je apsolutno neophodno da najpre priznamo postojanje jeresi a da zatim utvrdimo njenu suštinu u svim pojedinostima.

Pre godinu dana, malo pre sazivanja Arhijerejskog sabora, u jednom od svojih razgovora sa monasima Vladika Artemije postavio je sledeće pitanje: “Šta mislite, braćo, koje je najvažnije pitanje s kojim se danas suočavamo?” Jednoglasni odgovor bio je, naravno, “Kosovo i Metohija”. “Ne”, odgovorio je Vladika. “Ne Kosovo i Metohija. Kosovo i Metohija su, uostalom, samo komad zemlje. Najvažnije pitanje pred nama je kako da zaštitimo i spasemo svoju veru od jeresi.”

Ja ovde neću detaljno analizovati elemente jeresi. Samo ću reći ono što su mi oni koji ta pitanja poznaju bolje od mene predstavili kao njenu srž – njenu glavnu dogmu. Ukratko, greha više nema. Tako sada znamo zašto se niko u Srbiji ničega ne boji i ne stidi. Nema greha zato što je Hristos svojim stradanjem na krstu “smrću zgazio smrt” i oslobodio nas zauvek ne samo od prvobitnog greha već i od greha uopšte. Drugim rečima, u “novoj stvarnosti” svi gresi su unapred oprošteni. To znači da više nema potrebe za pokajanjem. Zbog čega bi se kajali ako nema greha? To znači da ispovest više nije nužna. Možemo se pričešćivati, verovatno stoga što se to smatra samo simboličnim gestom.

“Kosovo je samo komadić zemlje”. Teško je poverovati da je te reči izgovorio najstrastveniji, najneumorniji, najneustrašiviji branitelj Kosova i Metohije. Mi koji smo u njemu videli drugog svetog ratnika Artemija nismo mogli da poverujemo da je on doista izgovorio te reči. Ali on ih je izgovorio, i rekao i više od toga. Ako izgubimo našu veru, izgubićemo i Kosovo. Ako sačuvamo našu veru, Bog će sačuvati naše Kosovo, ako to bude Njegova volja. Onim što je rekao Vladika Artemije dao je Sinodu dodatni izgovor da ga ukloni.

Sinod već duže vremena pokušava to da učini. Vladika je u više navrata optuživan za finansijske malverzacije bez ikakvih stvarnih dokaza. U jesen 2004. pokušali su da ga proglase ludim. Čak su i mene pokušali da ubede da je oboleo od ozbiljne duševne bolesti. Tada jeromonah a danas Vladika Australije i Novog Zelanda, Irinej Dobrijević, i Vikarni Episkop Teodosije lipljanski, zvali su me telefonom i tražili da se sretnemo kako bi mi podrobno objasnili duševno stanje Vladike Artemija. Do tog susreta nikada nije došlo. Mene nisu ubedili, a ne verujem da su bili uspešniji ni kod drugih.

Kakav oblik je uzelo ludilo Vladike Artemija? Jedan od simptoma je po njima bilo njegovo čvrsto odbijanje da dopusti da isti oni Albanci koji su 17. marta 2004. uništili i teško oštetili crkve i druge crkvene objekte na Kosovu, uključujući i Vladičanski dvor u Prizrenu, obnavljaju uništeno. Moglo bi se reći da je njegovo odbijanje, s obzirom na okolnosti, bilo izrazito razumno. Međutim Savet Evrope, koji je želeo da učestvuje u finansiranju projekta obnove, insistirao je da taj posao bude poveren albanskim izvođačima. Pošto je Vladika to odbio, Savet Evrope se obratio Sinodu, i Sinod je naložio Vladici da potpiše Memorandum o obnovi crkava i drugih objekata. Vladika Artemije ga je potpisao, ali je odmah povukao potpis. Tokom naredne četiri godine on je javno i žestoko napadao projekat. U početku je to bilo pitanje principa: Vladika je samo smatrao da je neprirodno da uništitelji budu obnovitelji onog što su uništili. Kasnije se pojavio još jedan razlog, čisto tehnički. Ono što su albanski izvođači ‘‘obnovili’‘ počelo je da se raspada posle ciglih godinu dana. No bez obzira na to, Sinod koga je sada predvodio Vladika Amfilohije, u međuvremenu već najposlušniji saradnik Saveta Evrope i Amerike, potpisao je Memorandum o prihvatanju “obnovljanih” objekata bez odobrenja Vladike Artemija. Prema crkvenim kanonima, međutim, Mitropolit nema nikakvog prava da se meša u poslove neke eparhije.

Pre nekoliko meseci, aprila ili maja 2009, Sinod je postavio ultimatum Vladici Artemiju: do 1. jula on će ili prihvatiti obnovljene crkve i druge eparhijske objekte, ili biti izveden pred crkveni sud zbog neposlušnosti prema Sinodu, i drugih aktivnosti koje mogu voditi raskolu u Crkvi.

U štampi su se pojavili brojni članci o ovom najnovijem sukobu između Mitropolita Amfilohija i Vladike Artemija. Među njima je bilo tekstova koji su pisali stručnjaci za kanonsko pravo, kako klerici tako i laici, koji su bili bilo na našoj strani bilo na strani Sinoda, ali koji su svi bili saglasni da Sinod nema na šta kanonski da se pozove i da će crkveni sud osloboditi Vladiku svih optužbi. Svi su bili ubeđeni da će Vladika Artemije odbaciti ultimatum.

Niko, međutim, nije javnosti saopštio jednu ključnu činjenicu. Niko nije pomenuo da je crkveni sud, onog časa kada se pred njime podigne optužba, kanonom obavezan da oslobodi vladiku svih njegovih dužnosti i na njegovo mesto postavi upravitelja. Suđenje može potrajati godinu ili dve. Možda čak sedam ili devet godina. No ma koliko suđenje trajalo, do momenta kada bude završeno, borba za Kosovo i Metohiju, za očuvanje celine Pravoslavlja – za sve zašta se Vladika Artemije borio – bila bi završena. I ko bi bio pobednik?

Vladika Artemije potpisao je Memorandum o prihvatanju obnovljenih crkava i drugih objekata.

Svi ultimatumi, kao i drugi oblici ucene, imaju nešto zajedničko: nikada ne idu sami. Posle prvog, neminovno slede drugi. Tako je bilo i u ovom slučaju. Drugi ultimatum usledio je ubrzo posle prvog: Vladika se mora preseliti u obnovljeni dvor u Prizrenu.

Prizren je stari srpski grad – prestonica Cara Stefana Dušana koji je vladao u 14. veku. Nedaleko od Prizrena, Car Dušan je podigao veličanstveni manastir od belog mermera, posvećen Svetim Arhanđelima. Sredinom 15. veka Turci su počeli da ga ruše a u 16. veku i da odvoze mermer od koga je sazdan. Godine 1615, mermer je upotrebljen za građenje velike džamije u Prizrenu posvećene Sinan paši, istom onom koji je naredio da se mošti Svetog Save iznesu iz Manastira Mileševe, donesu u Beograd i spale na Vračaru.

(Uzgred, kada su se Srbi vratili u Prizren na kraju turske okupacije 1912. nije im palo napamet da sruše Sinan pašinu džamiju. Taj primer ante factum političke korektnosti verovatno je bio velika greška.)

U 20-om veku Albanci su dovršili uništenje Svetih Arhanđela. Ali, krajem tog veka Vladika Artemije je ponovo izgradio Manastir. U stvari, Vladika ga je dvaput ponovo podigao jer su ga 17. marta 2004. Albanci spalili do temelja. Sada je Manastir okružen bodljikavom žicom i nemačkim trupama iz sastava Kfora. U njemu živi pet-šest monaha. U Prizrenu se ne vide trupe Kfora, jer u gradu, s izuzetkom jednog starog Srbina, žive samo Albanci.

Kada je Njegovo Preosveštenstvo Irinej, vladika niški, preneo Vladici Artemiju nalog Sinoda da se što je moguće pre vrati u Prizren, Vladika Artemije je upitao: “A ko će nas tamo štititi”? Odgovor je bio da tamo zaštita neće biti potrebna.

I to je tačno. Vladici i svima onima koje će povesti sa sobom zaštita u Prizrenu neće trebati, budući nepotrebna jer je nemoguća. Niko ih tamo ne može zaštititi, kao što ni 17. marta pre pet godina niko nije mogao zaštititi ni njegov Dvor, ni Crkvu Bogorodice Ljeviške, ni Manastir Svetih Arhanđela, niti srpsko stanovništvo koje je tog dana potpuno nestalo iz Prizrena, osim jednog jedinog starog Srbina.

I tako Sinod Srpske pravoslavne crkve šalje srpskog vladiku, Artemija, u mučeništvo, i to neverovatno cinično ne pokušava ni da sakrije.

Vladika Artemije često je bio optuživan da žudi za mučeništvom. No, on to ne traži. Niko od nas ne traži mučeništvo. Tokom svake liturgije upitna jektanija dva puta se okončavaju molbom da se ima “mirna, čista i bezbolna smrt”. Stoga nije greh ne želeti mučeništvo, i njega niko od nas ne želi. Jedino tražimo da nam Bog podari snagu vere koja će nam dati hrabrosti da izdržimo i ne podamo se strahu, kada dođe poslednji čas.

I šta će se sada desiti? Vladika se suočava sa izborom: može se ponovo potčiniti Sinodu i poći ka svom raspeću ili odbiti i ići pred crkveni sud. Mi ne znamo šta će odabrati. Ali sa izvesnošću možemo tvrditi da će to biti ono što mu se u tom trenutku učini boljim, ili bar manje štetnim, zarad svojih voljenih, pravoslavnih Kosova i Metohije.

I zato vas sada pitam kakav drugi odgovor se može dati na pitanje “Kako je na Kosovu i Metohiji?” osim da je stanje na Kosovu i Metohiji teško i da će biti još teže?“

Pročitah i zgranuh se. A sveštenik kaže: „Eto ti, čoveče, jel ti sad jasno zašto ti se onako učinio Vilotijev lik iz one priče. Zar nisu njih dvojica isti? Zar ovaj čije si tekstove sad pročitao nije najpre bio učitelj? I to za primer? Zar mu se nismo divili? Zar ga nismo poštovali? A iz onog drugog teksta, što ga je štancovao u više časopisa, zar nije i on počeo da galati kao taj Vilotije? I da laže? I da psuje? A iz ovog trećeg teksta zar ne vidiš da i on obagri? Da postide pretke? Da obruka čeljad? Da izdade svog duhovnog oca? Da nameri bratoubistvo nasrćući besčašćem na sabrata Artemija? Da spodiže u Artemijevom domu Judu Todosija? Ko zna, možda će ti lik Mijailov ličiti na nesrećnog Todosija? Onog što mu mladost prolazi u veselju".

Uzevši blagoslov, izađoh od sveštenika ošamućen. Dugo nisam mogao da dođem k sebi. Ni ovaj sneg i mraz mi nisu mnogo pomogli. O, Gospode, da li je moguće da se čovek koji ostavi svet Tebe radi, i duše svoje radi, obruši i surva u takvo užasno bezdušje?!? Da li je moguće da nameri bratoubistvo? I da u provaliju oceubistva gurne svog mlađeg sabrata?!?

A onda mi pade na um prorok Jeremija: „Da je proklet čovjek koji se uzda u čovjeka“ (Jer. 17,5).

Uplaših se. Jer se uzdah u Atanasija. I Todosija.

Gospode, pomiluj! I spasi! I oprosti! I sakloni nas od rđavih ljudi!!!

Na Svetog Nikolu, Čudotvorca Mirlikijskog,

Leta Gospodnjeg 2009.