NATO, BATO I CIPELE

Dok po izveštajima medija u Kuršumliji preti glad, otvaraju se nove narodne kuhinje, u Beogradu se većina polemika bavi pitanjima odbrane i bezbednosti Srbije. Više je nego neobično da je odbrana odjednom izbila kao političko pitanje od najvišeg prioriteta, nateravši čak i ambasadore dve supersile da se razmahnu u intervjuima i tekstovima. Da li su tome krivi oni „nevaljalci“ iz grupe 200 intelektualaca i njihova ničim neizazvana peticija, ili NATO na Balkanu pokušava da se transformiše u BATO, odnosno u „Balkansko-atlantski savez”, koji nudi državama Balkana koje još nisu ušle u BATO, svoj proizvod: mirovne misije i bezbednost. Jer da bi opstao NATO, ili BATO, mora da ima nešto više od konceptualne misije, mora nešto i da radi.

Protekla nedelja razrešila je najmanje dve naše dileme, ako su one uopšte i postojale. Naime, nećemo više moći da se pravdamo oko NATO-a formulom da nas tamo niko i ne zove, jer lepo nam je rečeno „da su nam vrata NATO-a otvorena“.I kao drugo, nova ruska vojna doktrina uverljivo je demantovala sve one koji tvrde „da Rusi sarađuju sa NATO-om više nego što to građani Srbije mogu i da zamisle“. Osim toga, načelnik Generalštaba oružanih snaga Rusije, general Nikolaj Makarov izjavio je da su američki planovi o raketnom štitu u Evropi usmereni protiv Rusije. Dakle, stvari su prilično jasne i ako tome dodamo da između SAD i Rusije postoji prekid saradnje u oblasti strateške bezbednosti još od 2005. godine, kada je američka agencija za raketnu odbranu, MDA, prekinula učešće u programu RAMOS, stvari nisu nimalo jednostavne. RAMOS je bio program istraživanja kako da se smanji broj lažnih raketno-atomskih uzbuna i lociranja balističkih raketa u tri faze lansiranja i trajektorije, uz jedan broj ekoloških zadataka. Kraj programa RAMOS mogao bi biti i kolaps rusko-američke saradnje u oblasti strateške bezbednosti i sistema ranog upozoravanja.

Nisam siguran da će 12 NATO „mudraca“ sa Medlin Olbrajt na čelu uveriti Moskvu da sve to nije tako. Čak i da sve nije tako, najvažnije jeste kako sve to Moskva doživljava. Odnosno, NATO možda ima prema Rusiji najbolje namere, ali ako Rusija to ne doživljava tako, onda je to loše po namere. Ili po Rusiju. Kako ko gleda.

U svakom slučaju, svaki vojni savez ima najmanje tri glavna cilja: zajednička odbrana u slučaju napada, pakt o međusobnom nenapadanju i kolektivna komandna struktura. Ako se ova tri cilja ne ispunjavaju savez postaje bolestan i može da završi na groblju istorije. Od ove tri glavne funkcije NATO od 1974. godine samo jednu izvršava na odgovarajući način, a to je zaštita od međusobnog napada članica pakta. Druge dve funkcije su se izgubile tokom godina. Ili, da li bi Francuzi, ili Nemci pomogli Poljacima u slučaju sukoba sa Belorusima? Iza kojih bi stajale ruske snage.

U septembru 2007. norveška TV stanica NRK objavila je izvode iz tajnog dokumenta načelnika Generalštaba generala Sverea Disena, koji strahuje „da bi u slučaju ozbiljnog sukoba sa Rusijom NATO ostavio Norvešku na cedilu“. Norveška ima spor sa Rusijom oko granice u Barencovom moru. Češka i Poljska su svoje sumnje u solidarnost NATO-a podigle gotovo na nivo zvanične doktrine, pre tri godine je češki ministar spoljnih poslova Karel Švarcenberg izjavio „da član 5. statuta NATO o međusobnoj pomoći u slučaju rata više ne odgovara rizicima i pretnjama 21. veka“. Ovo nepoverenje traje već dugo, iračka kriza samo ga je izbacila u prvi plan pokazavši da rasprava o uzrocima rata traje sve dok opasnost ne prođe.

I treći element saveza, kolektivna komandna struktura gubi na snazi. Sukob između Turske i SAD oko invazije na Irak u martu 2003. pokazuje marginalizaciju NATO-a. Turske trupe pod sopstvenom komandom prelaze granicu teritorije država NATO-a, učestvuju u ratu koji protiv treće zemlje, Iraka, vode druge dve članice NATO-a, SAD i Velika Britanija – bez mandata UN. I one to rade i pored protesta svojih partnera u NATO-u.

Je li to onda pravi savez za Srbiju? Ili je to anarhija gde svako, ali pre svega onaj najveći, radi šta hoće?

Svaki vojni savez može da služi samo jednom ograničenom broju ciljeva. Kada je NATO osnovan imao je jasnog protivnika, SSSR. I jasan cilj, sprečavanje trećeg svetskog rata. Jedan protivnik, jedan cilj, jedan savez. Posle je apsorbovao zemlje bivšeg Varšavskog ugovora. Neki kažu – i pokopao hladni rat. No, danas više ne postoji veliki protivnik, a svaki član NATO-a ima svoje animozitete prema nekoj trećoj državi. Ako se saberu protivnici svih članica NATO-a biće ih više od 35. Ali nijedan od tih protivnika nije navukao neprijateljstvo cele alijanse na sebe. Nema zajedničkog neprijatelja, naravno osim Bin Ladena i ekipe, pa nema ni zajedničkog imenioca. Posledica? Ne može svaka članica NATO-a da očekuje da joj savez pomogne u svakom specifičnom problemu.

Baš kao što je u predvečerje proširenja NATO-a 1997. godine tadašnje oklevanje SAD da se prime nove članice pokušao da objasni Ričard Koen, urednik „Vašington posta“: „Pa moje su cipele starije od tih država.“