Šta NATO misli da Rusija misli o NATO-u

Usred sve jačeg vojnog prisustva NATO-a u istočnoj Evropi i u zemljama bivšeg Sovjetskog Saveza, vredi razmotriti načine koje ova vojna organizacija koristi da objasni prilično borbeno i ekspanzionističko ponašanje.

Jedan politički dokument koji je objavljen na sajtu NATO-a krajem prošle godine pod nazivom „Pet ruskih mitova o NATO-u“ objašnjava šta NATO misli da Rusija misli o NATO-u, i zašto Rusija nikada nije u pravu, a NATO ima sva prava da radi ono što radi. Međutim, postoji jedna mana ovih mitova: Njih je lako pobiti.



Na sajtu NATO-a objavljen je dokument pod nazivom „Pet ruskih mitova o NATO-u“

Mit broj 1 — Prema NATO-u „Rusija smatra da su zapadni lideri u vreme ponovnog ujedinjenja Nemačke obećali da se Alijansa neće širiti na istok“

Zapravo, dokumenti govore „da takvo obećanje nikada nije dato i da Rusija nikada nije podnela bilo kakve dokaze koji bi podržali tu tvrdnju“. Nije bilo pisanog dokumenta o odluci, a istočnoevropske zemlje, zbog važenja Varšavskog pakta, ionako nisu mogle da uđu u NATO. Dokument u nastavku citira bivšeg sovjetskog lidera Mihaila Gorbačova, koji je tvrdio da sa zapadnim liderima nikada nije razgovarao o širenju NATO-a. Poenta priče je da „su zemlje centralne i istočne Evrope podnele zahtev za članstvo u NATO dobrovoljno, demokratskim putem i nakon sprovođenja neophodnih reformi“.

Ali bez obzira na to koliko sada autori ovog dokumenta pokušavaju da se ograde od neprijatne istine, nije neobično što se sadašnja ruska politička javnost uzrujala zbog propusta Gorbačova da traži pisanu potvrdu od Amerike da se NATO neće širiti na istok. Gorbačov je još 1996. godine napisao u svojim memoarima da su zapadni lideri „tokom pregovora o ujedinjenju Nemačke dali uveravanja da se NATO neće širiti na istok“.

Gorbačov je tu svoju tvrdnju ponovio 2009. godine za nemački list Bild.

„Nemački kancelar Helmut Kol, američki državni sekretar Džejms Bejker i drugi su me uveravali da se NATO ni jedan milimetar neće pomeriti na istok. Amerikanci nisu ispunili svoje obećanje, a Nemci su pokazali da su ravnodušni. Možda su čak i trljali ruke od zadovoljstva. Ali šta su time dobili? Samo to da Rusi više ne veruju u njihova obećanja.“

Mit broj 2 — NATO ne prihvata stav da „Rusija ima pravo da zahteva stopostotnu garanciju da Ukrajina neće da uđe u Alijansu“. 

Alijansa navodi Član 1 Helsinške deklaracije, koji kaže da države imaju pravo da pripadaju bilo kojoj međunarodnoj organizaciji, da potpisuju bilo kakve sporazume i da budu deo bilo kog saveza, i zaključuje: „U skladu sa tim principima, Ukrajina ima pravo da bira da li će potpisati bilo kakav sporazum o pridruživanju uključujući i sporazum sa NATO-om.“

Postavlja se pitanje: otkud NATO-u pravo da se poziva na Helsinšku deklaraciju kada su odredbe tog dokumenta o evropskoj bezbednosti u bivšoj Jugoslaviji narušene upravo od strane Alijanse tokom 1990. godine, prvo slovenačkim i hrvatskim proglašenjem nezavisnosti početkom 90-ih, a zatim i posle rata na Kosovu deset godina kasnije.

Drugo, počev od 90-ih godina prošlog veka pa do danas, Rusija se pridržava zakonskih odredbi navedenih u Helsinškoj deklaraciji. Rusija smatra da Ukrajina, ili bilo koja druga zemlja, ima zakonsko pravo da bira kojoj organizaciji će da se priključi i kakve će bezbednosne sporazume da potpiše. Međutim, ono s čim se Rusija ne slaže je ideja da mala grupa demonstranata, uz podršku oružanih bandi radikalnih nacionalističkih revolucionara, preuzme vlast, zbaci demokratski izabranu vladu, i nastavi da nasilno cepa dve nacije koje su hiljadu godina kulturno, jezički i ekonomski povezane, i to sve uz direktnu podršku američkog Stejt departmenta.

Rusija će nastaviti da se pridržava međunarodnih sporazuma koje je potpisala, uključujući i Helsinšku deklaraciju iz 1975. godine, a koju je potpisao generalni sekretar Komunističke partije Sovjetskog saveza, Leonid Brežnjev, koji je uzgred i Ukrajinac. Ali to što je „ruski medved“ uzdržan ne daje za pravo svakom Tomu, Diku i Hariju da čine sve kako bi se približili njegovoj pećini, rugali mu se, da guraju svoj nos tamo gde ne treba, samo da bi iskušali njegovo strpljenje.

Što se tiče mita broj 3 — da Rusija veruje da je „NATO proširio svoju infrastrukturu prema ruskim granicama“ dokument u principu priznaje da to u stvari i nije mit. A i kako može biti? Dok NATO vojska drsko paradira na samo trista metara od ruske granice, njihovi zvaničnici se trude da se dogovore sa državama koje se graniče sa Rusijom. Umesto da objasni kršenje dogovora, Dokument samo citira Osnivački akt o međusobnim odnosima NATO-a i Rusije iz 1997. godine, napominjući da je Alijansa nastavila da napreduje ka ruskim granicama „transparentno i u skladu sa osnivačkim aktom“.

300 yards from Russian border, U.S. & NATO forces celebrate Estonian independence. https://t.co/ulAqwBekTe pic.twitter.com/AODKfKNqBd

— John Shimkus (@RepShimkus) February 26, 2015

Mit broj 4 ćemo preskočiti jer je toliko besmislen da se najverovatnije, u nedostatku boljeg, našao na spisku prosto da bi se popunio plan o raskrinkavanju baš „5 mitova“.

I najbolje za kraj — mit broj 5 — autoru dokumenta se ne dopada što Rusi tvrde da „NATO ima hladnoratovski mentalitet“. 

On nudi definiciju hladnog rata kao sukob „dvaju ideoloških blokova“ i napominje da Rusija više nema „kredibilnu ideologiju, ni značajne međunarodne saveznike koji podržavaju njene akcije u Ukrajini“.

Uzimajući u obzir razne partnerske odnose NATO-a i Rusije, značilo bi da NATO nikako ne može da ima hladnoratovski mentalitet.

Međutim, ovaj argument je lako pobiti. Da, Rusija više nije komunistička zemlja. I ona više ne pretenduje da ujedini proletarijat u svetu i stvori globalni raj za radnike.

Skoro četvrt veka je prošlo, ali uprkos svim ugovorima o saradnji i obećanjima od Lisabona do Vladivostoka, i uprkos divnoj muzici i tekstovima pesama od „Skorpionsa“ do Bilija Ajdola, NATO je još uvek tamo. Ove godine se obeležava 70 godina od kraja Drugog svetskog rata. Današnja generacija se rata i ne seća, osim onih kojima su preci pričali o ratu ili su saznali preko američkog kanala „Histori čenel“…ali američke baze od Nemačke preko Italije i Japana ostaju.

Russia wants WAR..look how close they put their country to our military bases #munkdebate pic.twitter.com/7SUXndvtvi

— msofia7 (@msofia7) April 11, 2015

Rusija je — prvo zbog učtivosti, a zatim i poverenja prema svojim partnerima, mirno stajala dok se NATO širio, prvo u istočnoj Evropi, a zatim u državama bivšeg Sovjetskog Saveza. Sada NATO oprema i obučava ukrajinsku vojsku u samom srcu kijevske Rusije.

Međutim, gle čuda — i dalje je Rusija pretnja po bezbednost!